Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Podnosilac je prevremeno penzionisan zbog greške poslodavca. Stav Apelacionog suda da je morao koristiti upravna pravna sredstva ocenjen je kao ustavnopravno neprihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6622/2013
21.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. B . iz Jabuke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. B. i utvrđuje da je presudom Apela cionog suda u Beogradu Gž1. 3900/13 od 3. jula 2013. godine povređen o prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3900/13 od 3. jula 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2876/12 od 7. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. B. iz Pančeva podneo je Ustavnom sudu, 14. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika M. B, advokata iz Pančeva, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3900/13 od 3. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčen og odredbom č lana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je: da je podnosiocu ustavne žalbe, po rešenju tužene, kao radniku u Vojsci Republike Srbije rešenjem broj 9858 od 30. jula 2010. godine utvrđen ukupan penzijski staž u trajanju od 40 godina, jednog meseca i 17 dana, nakon čega je potvrdom nadležnog starešine broj 9858 od 30. jula 2010. godine potvrđeno da mu je 31. jula 2010. godine prestala sužba, zbog „utvrđivanja prava na starosnu penziju“, da je imenovanom izmiren lični dohodak zaključno sa 31. julom 2010. godine, te da se potvrda izdaje radi regulisanja isplate penzije kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Beograd, počev od 1. avgusta 2010. godine; da je nakon sedam meseci posle prestanka službe od nadležnog Fonda primio obaveštenje da mu je dužina radnog staža pogrešno obračunata i da ne ispunjava zakonske uslove za sticanje prava na starosnu penziju; da se, nakon toga, obratio i RFPIO - Filijali Pančevo, na čijoj teritoriji živi, gde su ga 17. maja 2011. godine obavestili da nema 40 godina, 1 mesec i 17 dana radnog staža, već ima 39 godina i 17 dana radnog staža; da je navedeno obaveštenje dobio nakon više od 10 meseci od kada mu je prestao radni odnos, kada su već prošli svi rokovi za vođenje bilo kakvog žalbenog postupka, bez njegove krivice; da su mu u RFPIO - Filijala Pančevo predočili da pošto nema 40 godina radnog staža (pun penzijski staž), uslov za sticanje prava na penziju će ispuniti tek kada napuni 65 godina života, a kako je u tom momentu imao 59. godina, to je značilo da bi na sticanje prava na starosnu penziju morao čekati još punih 6 godina; da su mu u navedenoj Filijali ukazali da je najbolje da sam iz svojih sredstava uplati doprinose za 11,5 meseci radnog staža i da na taj način ostvari pravo na penziju; da je nakon tog saznanja više puta tražio da bude vraćen na posao, tako što je odlazio u garnizon Batajnica i u kadrovsku službu, i ukazivao da mu je radni odnos prestao preuranjeno, jer mu je pogrešno obračunat radni staž, i da je to učinio i pismenim putem 23. maja 2011. godine, ali nije dobio nikakav odgovor; da je nakon toga sam uplatio odgovarajuće doprinose, pošto je tužena odbila da ga vrati na rad do ispunjenja uslova za sticanje prava na penziju; da mu je na ovaj način, pogrešnim obračunom i preuranjenim prestankom radnog odnosa, pričinjena materijalna šteta u visini iznosa koji je platio na ime doprinosa za 11,5 meseci staža, kao i u visini iznosa od 11,5 neisplaćenih mesečnih zarada na poslovima na kojima je radio do prestanka službe; da je prvostepeni sud dva puta usvajao njegov tužbeni zahtev u celini, a da je Apelacioni sud u Beogradu, osporenom presudom Gž1. 3900/2013 od 3. jula 2013. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio njegov tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da nije tražio zaštitu izjavljivanjem žalbe protiv rešenja broj 9858 od 30. jula 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe smatra, da nije bio u procesnoj mogućnosti da vodi upravni postupak, niti upravni spor zbog toga što su bili već protekli svi zakonski rokovi za podnošenje žalbe, odnosno tužbe, dok je saznao da ne ispunjava uslove za odlazak u penziju. Navodi da mu je radni odnos prestao bez njegove krivice i da je više puta poslodavcu ukazivao na greške koje su se dogodile i tražio da ga vrati u radni odnos do ispunjenja uslova za penziju. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3900/13 od 3. jula 2013. godine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3900/13 od 3. jula 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2876/2012 od 7. decembra 2012. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 416.263,77 dinara, sa zakonskom zaeteznom kamatom od dana podnošenja tužbe i da mu naknadi parnične troškove.

U obrazloženju osporene drugostepene presude u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, između ostalog, navedeno je: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog; da je rešenjem starešine VP broj 9858 interni broj 03-1/5009-4 od 30. jula 2010. godine, tužiocu utvrđen penzijski staž od ukupno 40 godina, jednog meseca i 17 dana zaključno sa 31. junom 2010. godine; da je na ovom rešenju bila pravna pouka „da se protiv rešenja može podneti žalba VO 1024 Beograd“; da je tužiocu ovo rešenje dostavljeno kao i potvrda VP broj 9858, interni broj 03/1/5009-5 od 30. jula 2010. godine, kojim je utvrđeno da je tužiocu prestala služba sa 31. julom 2010. godine, zbog utvrđivanja prava na penziju; da tužilac nije tražio internu zaštitu niti sudsku zaštitu protiv naznačenog rešenja; da je tužilac od Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja obavešten da nema 40 godina, jedan mesec i 17 dana, već 39 godina i 17 dana staža i da zbog toga nema pravo na penziju; da je tužilac radi toga iz sopstvenih sredstava uplatio iznos od 42.521,82 dinara po osnovu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za 11,5 meseci i da bi tužilac da je radio, za naznačenih 11,5 meseci, ostvario zaradu u iznosu od 373.741,95 dinara.

Na osnovu navedenog, drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepena presuda preinačena. Dalje je navedeno: da tužilac nije tražio zaštitu izjavljivanjem žalbe protiv rešenja broj 9858 od 30. jula 2010. godine, a takođe nije podnosio zahtev za vraćanje u radni odnos, što je imalo za posledicu da je naznačeno rešenje postalo pravnosnažno i tužiocu na zakonit način prestao radni odnos, te da zbog toga nema osnova za građansko-pravnu odgovornost tužene. Naime, drugostepeni sud je ocenio i da je tužilac imao mogućnost da ostvari restituciju konačno i sudskim putem, a ne da iz svojih sredstava vrši uplatu doprinosa i tako ostvari pravo na penziju, te da su neprihvatljivi navodi tužioca da je više puta odlazio u garnizon Batajnica i u kadrovsku službu tražeći da bude vraćen na posao i da je to učinio i preporučenim pismom od 23. maja 2011. godine, iz razloga što je tužilac imao pravo na žalbu zbog ćutanja organa i konačno i pravo na tužbu, što on nije učinio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno: je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", broj 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: br. 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) proisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice /član 154. stav 1.) i da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž1. 3900/13 od 3. jula 2013. godine zauzeo stanovište da je tužilac imao mogućnost da ostvari restituciju konačno i sudskim putem, a ne da iz svojih sredstava vrši uplatu doprinosa i tako ostvari pravo na penziju. Naime, prema stanovištu drugostepenog suda tužilac je imao mogućnost da traži zaštitu izjavljivanjem žalbe protiv rešenja broj VP 9858 interni broj 03-1/2009-4 od 30. jula 2010. godine, a imao je i pravo na žalbu zbog „ćutanja organa“ i konačno i pravo na tužbu, što on nije učinio, zbog čega nisu prihvatljivi navodi tužioca da je više puta odlazio u garnizon Batajnica i u kadrovsku službu tražeći da bude vraćen na posao i da je to učinio i preporučenim pismom od 23. maja 2011. godine.

Prema oceni Ustavnog suda, navedeno stanovište nije ustavnopravno prihvatljivo, u konkretnom slučaju, iz razloga što tužilac nije imao pravni interes da izjavi žalbu protiv rešenja kojim mu je utvrđujen penzijski staž u trajanju od 40 godina, jednog meseca i 17 dana, radi odlaska u penziju, a kada je saznao da ne ispunjava uslove za sticanje prava na penziju, odnosno da mu je staž pogrešno izračunat, već je bio protekao zakonski rok za izjavljivanje žalbe (od 15 dana po dostavljanju rešenja). U pogledu stava drugostepenog suda da je tužilac imao mogućnost da ostvari restituciju konačno i sudskim putem, te da stoga nisu prihvatljivi navodi tužioca da je više puta odlazio u garnizon Batajnica i u kadrovsku službu tražeći da bude vraćen na posao, i da je to učinio i pismenim putem 23. maja 2011. godine, iz razloga što je tužilac imao pravo na žalbu zbog „ćutanja organa“ i konačno i pravo na tužbu, ali dato nije učinio, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, u veoma kratkom roku po saznanju da ne ispunjava uslove za sticanje prava na penziju, više puta obratio rukovodećim organima, pa i pismenim putem svom starešini, ukazujući da mu je penzijski staž pogrešno obračunat, zbog čega ne ispunjava uslove za sticanje prava na starosnu penziju i tražeći da bude vraćen na rad do ispunjenja uslova za penziju, na šta mu nije odgovoreno. Ustavni sud smatra da je takvim ponašanjem tužilac jasno ispoljio volju za restituciju u radni odnos, iako nije pokušao da restituciju ostvari podnošenjem žalbe zbog „ćutanja uprave“ i konačno tužbe u upravnom sporu. Posebno , imaju ći u vidu da su mu u nadležnom Fondu preporučili da sam uplati nedostajući staž u trajanju od 11,5 meseci i predočili mu da će u suprotnom, zbog promene zakona, morati da čeka još šest godina do ispunjenja uslova za sticanje prava, kao i da je, u vreme kada se to dešavalo, već prošlo deset meseci od prestanka njegovog radnog odnosa . Naime, u situaciji u koju je doveden bez svoje krivice, nakon neuspešnog pokušavanja da se vrati u radni odnos u vreme kada je prošlo već deset meseci od prestanka radnog odnosa, podnosilac je sam izvršio uplatu doprinosa za nedostajući staž za 11,5 meseci, kako bi ostvario pravo na penziju. Podnošenje žalbe zbog „ćutanja uprave“, ili nakon toga tužbe upravnom sudu bi svakako prouzrokovalo dodatne troškove i produžilo neizvesnost u kojoj se bez svoje krivice našao podnosilac ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju, podnosilac ne treba da trpi štetne posledice zbog nepravilnog postupanja organa toga, koji je pogrešno obračunao staž i utvrdio da su ispunjeni uslovi, za njegov odlazak u penziju, kao i što nije adekvatno reagovao kada mu je na to ukazano. Naime, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe bez svoje krivice doveden u situaciju da snosi teret uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za 11,5 meseci zbog odlaska u penziju i da ne treba da trpi štetne posledice nastale greškom poslodavca prilikom obračuna stažam, radi odlaska u starosnu penziju. Ustavni sud ima u vidu i odredbe člana 35. stav 2. Ustava kojima je svakome zajemčeno pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u sporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3900/2013 od 3. jula 2013. godine postupajući sud progrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca radi naknade materijalne štete.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom presudom povređen o prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3900/13 od 03. jula 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluk u o žalbi tužene izjavljenoj protiv pre sude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2876/12 od 7. decembra 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti