Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog nerazumno dugog trajanja radnog spora od sedam godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra. Deo žalbe protiv meritorne odluke revizijskog suda se odbacuje kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz sela S, V. H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P 1. 461/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. S. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 56/11 od 14. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz sela S, V. H, je 20. decembra 201 1. godine, preko punomoćnika M. N, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 56/11 od 14. septembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P1. 1003/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je rešenjem načelnika SUP-a Vranje broj 116-9/99 od 6. maja 1999. godine izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, i da je to rešenje potvrđeno od strane Višeg disciplinskog suda rešenjem broj 116-532 od 12. avgusta 1999. godine; da je u toku vođenja disciplinskog postupka nastupila zastarelost utvrđivanja disciplinske odgovornosti, jer su u tom periodu istovremeno postojali savezni Zakon o osnovama radnih odnosa koji je predviđao rok od tri meseca za vođenje disciplinskog postupka i republički Zakon o unutrašnjim poslovima koji je predviđao duži rok za vođenje disciplinskog postupka; da je odlukom Saveznog ustavnog suda od 16. maja 2002. godine („Službeni list SRJ“, broj 25/2000) utvrđeno da odredbe člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima nisu saglasne sa Zakonom o osnovama radnih odnosa; da je protiv navedenih disciplinskih odluka podnosilac vodio postupak pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 332/99, ali u tom postupku nije mogla da se primeni navedena odluka Saveznog ustavnog suda, te je prvo podneo zahtev za ponavljanje parničnog postupka poštujući rok od šest meseci koji je bio predviđen članom 81. stav 3. Zakona o Saveznom ustavnom sudu prema kome se može tražiti ponavljanje postupka ukoliko je neustavnom odredbom povređeno neko pravo pojedinca; da je taj zahtev odbijen presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu od 29. februara 2000. godine, presudom Okružnog suda u Vranju od 18. avgusta 2000. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2-907/01 od 15. avgusta 2002. godine; da se zatim obratio Ministarstvu unutrašnjih poslova tražeći obnovu disciplinskog postupka, i da je po tom zahtevu prvostepeni disciplinski organ doneo rešenje broj 116-9/99 od 10. novembra 2003. godine kojim je odbačen njegov zahtev i to rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg disciplinskog suda broj 116-43/04 od 2. marta 2004. godine; da je protiv navedenih odluka disciplinskih organa pokrenuo parnični postupak koji je predmet ove ustavne žalbe; da je u predmetnom parničnom postupku presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 1003/08 od 17. februara 2009. godine odbijen njegov tužbeni zahtev da se ponište rešenja tuženog i naloži njegovo vraćanje na rad; da je navedena presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 218/10 od 28. avgusta 2010. godine i da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 56/11 od 14. septembra 2011. godine odbijena kao neosnovana revizija podnosioca; da je u navedenim presudama i u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda izražen pogrešan pravni stav da je podnosilac zakasnio sa podnošenjem predloga za obnovu disciplinskog postupka jer je imao rok od šest meseci nakon objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda da pokrene odgovarajući postupak, a na osnovu član 81. stav 3. tada važećeg Zakona o Saveznom ustavnom sudu; da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi povredio pravo podnosioca na pravično suđenje jer mu je onemogućeno da na njegov slučaj bude primenjena odluka Saveznog ustavnog suda kojom je utvrđena nesaglasnost republičkog i saveznog zakona, odnosno savezni zakon kao povoljniji za podnosioca ustavne žalbe nije primenjen u predmetnom parničnom postupku; da mu je i povređeno pravo na suđenje u razumnom roku budući da je predmetni postupak pokrenut 20. aprila 2004. godine a pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda 14. avgusta 2011. godine; da mu je i povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer mu nije omogućeno da kao i ostali pripadnici policije, bude vraćen na rad i da se utvrdi zastarelost vođenja disciplinskog postupka i onemogućeno mu je da koristi pravno sredstvo predviđeno ranije važećim članom 81. stav 3. Zakona o Saveznom ustavnom sudu.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu revizijsku presudu. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P 1. 1003/08, ranije P1. 461/04 Opštinskog suda u Vranju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. aprila 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tužene Republike Srbije, MUP-a Republike Srbije – Sekretarijata u Vranju, radi poništaja rešenja disciplinskih organa tuženog. Predmet je dobio broj P1. 461/04.

Pred Opštinskim sudom u Vranju održana su tri ročišta, dok četiri ročišta nisu bila održana, i to tri zbog nedolaska zastupnika tuženog, a jedno na zahtev tužioca. Na ročištima je izvršen uvid u kompletne spise disciplinskog predmeta, pribavljeni su određeni izveštaji od tuženog, saslušane su parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 461/04 od 8. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev pa su poništeni rešenje disciplinskog suda MUP-a Republike Srbije - Sekretarijata u Vranju broj 116-9/99 od 10. novembra 2003. godine, rešenje Višeg disciplinskog suda MUP-a Republike Srbije u Beogradu broj 116-43/04 od 2. marta 2004. godine, rešenje načelnika SUP-a Vranje broj 116-9/99 od 6. maja 1999. godine, odluka Višeg disciplinskog suda MUP-a RS broj 116-532/99 od 12. avgusta 1999. godine kojom je podnosiocu prestao radni odnos kod tuženog, te je naloženo tuženom da tužioca vrati na radno mesto policajca u OUP Vladičin Han – Sekretarijat unutrašnjih poslova u Vranju; obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 44.740,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž1. 46/09 od 2. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu koji se odnosi na rešenje načelnika SUP-a Vranje broj 116-9/99 od 6. maja 1999. godine i odluku Višeg disciplinskog suda broj 116-532/99 od 12. avgusta 1999. godine i tužba je odbačena zbog presuđene stvari; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu koji se odnosi na rešenje disciplinskog suda MUP-a broj 116-9/99 od 10. oktobra 2003. godine i rešenje Višeg disciplinskog suda broj 116-43/04 od 2. marta 2004. godine i predmet se u tom delu kao i pogledu odluke o troškovima postupka vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 1003/08, održano je jedno ročište i presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 1003/08 od 17. februara 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se ponište odluke tužene čiji su brojevi i datumi označeni u izreci kao i da tužena vrati tužioca na rad, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 9.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 218/10 od 28. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 56/11 od 14. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 218/10 od 28. septembra 2010. godine. U obrazloženju presude je navedeno: da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac predlog za ponavljanje disciplinskog postupka podneo posle proteka zakonom propisanog roka, s obzirom na to da je postupak pravnosnažno okončan posle objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda u „Službenom listu SRJ“ od 30. juna 2000. godine, da je sa danom objavljivanja odluke prestala da važi odredba člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima; da kako je odlukom Saveznog ustavnog suda utvrđeno da postoji nesaglasnost pojedinih odredaba ovog zakona sa saveznim zakonom, pa u tom slučaju one prestaju da važe danom objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda u „Službenom listu“, i ne mogu se primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, što je propisano odredbom člana 80. stav 1. Zakona o Saveznom ustavnom sudu, da je odluka Saveznog ustavnog suda objavljena 30. juna 2000. godine, a postupak u ovoj pravnoj stvari je pravnosnažno okončan 18. avgusta 2000. godine; da je odredbom člana 81. Zakona o Saveznom ustavnom sudu propisano da se u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda može podneti predlog za ponavljanje postupka pred organom koji je doneo konačnu ili pravnosnažne pojedinačne akte, pa kako je tužilac takav zahtev podneo 20. novembra 2002. godine, tužbeni zahtev tužioca radi poništaja disciplinskih organa tuženog je neosnovan.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe sudu 21 . aprila 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i, kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak koji ima za predmet radni spor okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, nakon podnošenja tužbe prva prvostepena presuda je doneta posle tri po godine i u tom periodu održano je samo tri ročišta, dok četiri ročišta nisu bila održana. Drugostepeni sud je posle godinu dana odlučio tako što je delom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, nova prvostepena presuda je doneta posle dva meseca dok je drugostepeni sud odlučio posle sedam meseci a revizijski sud nakon godinu dana.

Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao sedam godina i pet meseci.

Po oceni Suda, iako su nadležni sudovi u relativno kratkim vremenskim razmacima odlučivali, osim prvostepenog suda koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon tri i po godine, i u periodu od preko tri godine održao samo tri ročišta, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina i pet meseci a koji ima za predmet radni spor, koji nije bio posebno složen predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da jedno ročište nije održano na njegov zahtev, što je za posledicu imalo nepostupanje suda u periodu od dva meseca

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P 1. 461/04 te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. i zreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 56/11 od 14. septembra 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao viši sud i da još jednom, nakon prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan revizijskom presudom koja nije doneta u njegovu korist obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe koji su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe na prvostepenu presudu i izjavljene revizije protiv drugostepene presude, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je revizijski sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni kasacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud kao revizijski sud u svojoj odluci dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskim utvrđeno da je podnosilac podneo predlog za ponavljanje disciplinskog postupka posle proteka zakonom propisanog roka, s obzirom na to da je postupak pravnosnažno okončan posle objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda od 30. juna 2000. godine, a da je sa danom objavljivanja odluke prestala da važi odredba člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima. Dalje, imajući u vidu da je odlukom Saveznog ustavnog suda utvrđeno da postoji nesaglasnost pojedinih odredaba republičkog sa saveznim zakonom, u tom slučaju te zakonske odredbe su prestale da važe danom objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda, te se ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni. Odluka Saveznog ustavnog suda objavljena je 30. juna 2000. godine, postupak u ovoj pravnoj stvari je pravnosnažno okončan 18. avgusta 2000. godine, a odredbom člana 81. Zakona o Saveznom ustavnom sudu bilo je propisano da se u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda može podneti predlog za ponavljanje postupka pred organom koji je doneo konačne ili pravnosnažne pojedinačne akte, dok je podnosilac takav zahtev podneo 20. oktobra 2002. godine. Dakle, po oceni Suda, revizijski sud je na ustavnopravno prihvatljiv način odbio tužbeni zahtev podnosioca, dajući za svoje navode razloge koje u potpunosti prihvata i ovaj Sud.

U vezi navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o nejednakom postupanju nadležnih organa u istim činjeničnim i pravnim situacijama, te je Ustavni sud ocenio da ustavna žalbe ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja podnosioca da mu je u predmetnom postupku uskraćeno pravo na jednaku sudsku zaštitu prava, dok u pogledu navoda o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu nije povređeno ovo ustavno pravo, imajući u vidu da su podnosiocu u toku trajanja predmetnog postupka bila na raspolaganju sva zakonom propisna pravna sredstva, koja je i iskoristio.

Polazeći od svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 56/11 od 14. septembra 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.