Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje Železničke stambene zadruge

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Železničke stambene zadruge „15. april“, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Višeg trgovinskog suda zbog lapidarnog i nedovoljno obrazloženog stava o nedokazanosti štete, čime je povređeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Železničke stambene zadruge „15. april“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Železničke stambene zadruge „15. april“ izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2932/08 od 5. februara 2009. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i nalaže Privrednom apelacionom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 9277/07 od 30. januara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Železnička stambena zadruga „15. april“ iz Beograda je 5. maja 2009. godine, preko punomoćnika Milorada Vlahovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi pogrešno primenio odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da podnosilac nije dokazao da je pretrpeo štetu. Ovo stoga što, u konkretnom slučaju, osnov tužbe nije naknada štete, već neosnovano obogaćenje na strani tuženog, budući da je osnov po kome je tuženi primio predmetne stanove prestao raskidom ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze upravo od strane tuženog. Pri tom podnosilac ukazuje da i pod pretpostavkom da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete, ne bi se mogao prihvatiti zaključak drugostepenog suda da podnosilac nije pružio dokaze da je pretrpeo štetu, jer činjenica da je dao stanove, a da zauzvrat nije dobio ništa očigledno ukazuje da je došlo do umanjenja imovine podnosioca, a što predstavlja štetu u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, podnosilac smatra da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava, pa predlaže da Ustavni sud poništi drugostepenu presudu u celini.

U odgovoru na ustavnu žalbu Privrednog apelacionog suda je navedeno da je osporena presuda doneta saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima, ta da su navodi ustavne žalbe neosnovani.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 9277/2007 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2003. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv opštine Savski venac, zbog neosnovanog obogaćenja.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4368/03 od 13. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke utvrđeno ja da su raskinuti ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza oko pozajmice stanova broj 1367 od 6. maja 1993. godine i aneks ugovora broj 2163 od 9. decembra 1994. godine, u stavu drugom izreke obavezena je tužena da podnosiocu ustavne žalbe plati iznos od 106.170, 85 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 1994. godine pa do konačne isplate, u stavu trećem izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da mu tuženi isplati 866.348,60 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 1994. godine, dok je stavom četvrtim obavezana tužena da podnosiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 4368/03 od 8. januara 2007. godine je ispravljena presuda tog suda P. 4368/03 od 13. novembra 2006. godine tako što se u stavu drugom izreke u petom redu posle reči „isplate“ dodaje „u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude“.

Rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 713/07 od 3. oktobra 2007. godine ukinuta je presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 4368/03 od 13. novembra 2006. godine, sa rešenjem o ispravci presude od 8. januara 2007. godine i vraćen je predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da se iz priložanih dokaza ne može utvrditi da li su predmetni stanovi otkupljeni i kome je plaćena cena otkupa stanova, te da će iz navedenog razloga prvostepeni sud u ponovnom postupku ukazane nedostatke otkloniti izvođenjem dokaza koje su stranke dužne da predlože u smislu člana 7. Zakona o parničnom postupku.

Prema zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu održanog 30. januara 2008. godine, punomoćnik tužioca je istakao da ne može da postupi po nalogu iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 713/07 od 3. oktobra 2007. godine, jer je tuženi raspolagao predmetnim stanovima i on jedini i može da dostavi dokaz da li su ti stanovi otkupljeni i ako jesu kome je plaćena otkupna cena, dok je punomoćnik tužene, u vezi tog naloga, izjavio da je proverom kod nadležnih službi utvrđeno da ti stanovi nisu otkupljeni od strane opštine Savski venac, te da nemaju novih dokaznih predloga.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 9277/07 od 30. januara 2008. godine, u stavu prvom izreke utvrđeno ja da su raskinuti ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza oko pozajmice stanova broj 1367 od 6. maja 1993. godine i aneks ugovora broj 2163 od 9. decembra 1994. godine, u stavu drugom izreke obavezena je tužena da podnosiocu ustavne žalbe plati iznos od 106.170, 85 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 1994. godine pa do konačne isplate, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, u stavu trećem izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da mu tuženi isplati 866.348,60 dinara, sa zateznom kamatom počev od 31. decembra 1994. godine, dok je stavom četvrtim obavezana tužena da podnosiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na pravičan deo štete koju trpi zbog utvrđenog raskida ugovora; da je sud imao u vidu i ponašanje tužene u toku postupka da svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku; da su obligacionom odnosu strane dužne da izvrše svoju obavezu i da su odgovorne za ispunjenje svojih obaveza u skladu sa članom 17. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), te je sud obavezao tuženu da podnosiocu ustavne žalbe u smislu čl. 124, 125, 126. i 154. ZOO plati iznos od 106.170,85 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 1994. godine do konačne isplate; da iako je podnosilac ustavne žalbe, u skladu sa nalogom drugostepenog suda iz rešenja Pž. 713/07 od 3. oktobra 2007. godine, opredelio pravni osnov tužbenog zahteva kao sticanje bez osnova, ovaj sud nije vezan pravnim osnovom tužbe, već samo činjenicama; da se u konkretnom slučaju radi o društvenim stanovima i kako su se ti stanovi u toku 1993. godine nalazili u društvenoj svojini, to se isti nisu mogli prodavati po tržišnoj ceni, jer se samo vršio otkup istih stanova i ti stanovi su davani na jednokratno raspolaganje, te je sud našao da je neosnovan tužbeni zahtev u iznosu od 866.348,06 dinara; da je odluku o troškovima doneo u smislu čl. 149. i 155. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 2932/08 od 5. februara 2009. godine: u stavu prvom izreke delimično je odbijena žalba tuženog i potvrđena u stavu prvom izreke presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 9277/07 od 30. januara 2008. godine; stavom drugim izreke je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena u stavu trećem izreke navedena prvostepena presuda; stavom trećim izreke preinačena je u stavu drugom izreke navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev u tom delu odbijen kao neosnovan; stavom četvrtim izreke preinačena je odluka o troškovima postupka u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da imajući u vidu da su punomoćnici stranaka na ročištu od 30. januara 2008. godine saglasno izjavili da nemaju novih predloga za izvođenje dokaza, ta da su u svemu postupili po primedbama datim u rešenju Višeg trgovinskog suda, to se tuženi ne može sada pozivati da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka, jer prvostepeni sud nije postupio po primedbama iz navedenog drugostepenog rešenja i nije utvrdio bitne činjenice od uticaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su podnosilac i tuženi zaključili ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza oko pozajmice stanova između ugovorenih strana, zaveden kod tužioca pod brojem 1367 od 6. maja 1993. godine; da prema članu 1. navedenog ugovora podnosilac, opredeljuje i daje opštini Savski Venac saglasnost za jednokratno raspolaganje na stanovima: u ulici Borska broj 12, stan broj 1, prizemlje, dvosoban, površine 72,32m², ulici Nedeljka Čabrinovića broj 64, stan 2, prizemlje, dvosoban, površine 47,44m², ulici Krste Sretenovića broj 12, stan broj 1, prizemlje, dvoiposoban, površine 72,13m² i ulici Krajiške divizije broj 38, stan broj 33, dvosoban, površine 59m2; da se tim ugovorom podnosilac obavezao da za navedene stanove izda rešenje o korišćenju stanova na osnovu odluke nadležnog organa opštine Savski venac; da se tuženi obavezao da podnosiocu opredeli stanove ukupne površine 250,89m², kaoi da da saglasnost na jednokratno raspolaganje; da se tuženi obavezao da će navedenu kvadraturu stanova vratiti zadruzi do kraja 1993. godine iz stambenog fonda opštine Savski Venac ili će u istom roku izmiriti obavezu prema zadruzi na novim lokacijama dodelom gradskog građevinskog zemljišta; da su stranke zaključile i aneks osnovnog ugovora, zaveden kod podnosioca pod brojem 2163 od 9. decembra 1994. godine; da je u aneksu osnovnog ugovora konstatovano da ovim aktom ugovorne strane definitivno regulišu međusobne obaveze i potraživanja, pa konstatuju da je podnosilac ustavne žalbe ispunio svoje obaveze iz člana 1. osnovnog ugovora tako što je izvršena zapisnički primopredaja navedenih stanova; da je konstatovano da je podnosilac ustupio tuženom pored navedenih stanova ukupne površine 250,89m²još27,17m² na osnovu ugovora broj 3384 od 25. avgusta 1993. godine, te da podnosilac opredeljuje i daje tuženoj saglasnost na jednokratno raspolaganje na stanovima u ulici Jurija Gagarina broj 251, stan broj 49, površine 69,82m² i u ulici 29. novembra broj 59, stan broj 3, na I spratu, trosoban površine od 87,72m² po osnovu davanja na korišćenje gradskog građevinskog zemljište na novim lokacijama; da se zadruga obavezala da izda rešenje o korišćenju stanova na osnovu odluke nadležnog organa opštine i da opštini ustupi pismenim aktom navedene stanove; da je u aneksu konstatovano da je Opština ispunila ugovorne obaveze iz osnovnog ugovora i aneksa, odnosno rešenjem broj 06-6/94-1 dala na korišćenje gradsko građevinsko zemljište u površine od 3.200m²na lokaciji Dedinje 2/1; da su ugovor i aneks popisale obe ugovorne strane; da je rešenjem SO Savski venac broj 06-6/94-1/01 od 16. marta 1994. godine podnosiocu dato na korišćenje gradsko građevinsko zemljište na području opštine Savski Venac za izgradnju pojedinačnog objekta kolektivnog stanovanja, u ulici Koste Glavinića broj 15 - 17 na katastarskoj parceli broj 1075 KOB-6 za izgradnju objekta spratnosti II +2+PK površine 2500m² i istim rešenjem obavezan je investitor na preduzimanje radnji saglasno navedenom rešenju; da je tužena pod istim brojem i istim datumom donela i rešenje kojim se daje na korišćenje gradsko građevinsko zemljište Železničkoj stambenoj zadruzi „15 april“ na području opštine Savski Venac za izgradnju pojedinačnog objekta kolektivnog stanovanja, u ulici Puškinova broj 31 na katastarskoj parceli broj 1424 - KOB - 6 za izgradnju objekta spratnosti P do P+2 površine 700m²; da je stavom 4. rešenja obavezan investitor da na lokaciji na kojoj nije predviđeno raseljavanje planirani objekat izgradi u roku od 12 meseci, a na lokaciji na kojoj se vrši raseljavanje u roku od 18 meseci od dana dobijanja rešenja; da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 160/94 od 21. decembra 1994. godine poništeno rešenje SO Savski Venac broj 06-37/93-1 od 23. decembra 1993. godine; da je navedenim rešenjem SO Savski Venac broj 06-37/93-1 od 23. decembra 1993. godine delimično poništen zaključak SO Savski Venac broj 06-43/92-1/01 od 18. decembra 1992. godine o potvrđivanju važnosti zaključka Izvršnog saveta SO Savski Venac broj 06-015/22-1-2 od 13. juna 1985. godine kojim je Stambenoj zadruzi „Pobeda“ iz Beograda opredeljeno gradsko građevinsko zemljište u kompleksu između ulica Puškinove, Sonje Živanović i Banjičkih žrtava, blokovi „4,5“, u cilju izgradnje stambenih objekata u skladu sa izmenom i dopunom DUP-a Dedinje II/1 aktom o uslovima za uređenje prostora u delu koji se odnosi na lokaciju na katastarskim parcelama 1441/1, 1441/4, 1424 i 1436/1, sve KO Beograd 6; da na osnovu nalaza i mišljenja veštaka otkupna cena stanova, prema odredbama Zakona o stanovanju i Upustvu i načinu utvrđivanja otkupne cene, posle izvršenog umanjenja za otkup na dan 31. decembra 1994. godine u celini iznosi 106.170,85 dinara, dok tržišna cena utvrđena na isti dan, a odnosi se na stanove koji su ustupljeni sa saglasnošću na jednokratno raspolaganje iznosi 972.519.72 dinara; da je posledica raskidanja ugovora propisana odredbom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe ispunio svoju ugovornu obavezu tako što je za stanove koji su predmet ugovora i aneksa ugovora tuženom dao saglasnost da jednom dodeli na korišćenje; da su u pitanju stanovi u društvenoj svojini koje su nosioci stanarskog prava - zadrugari, ustupili zadruzi i obezbedili pravo na davanje saglasnosti da se jednom ti stanovi dodele na korišćenje; da je tuženi dodelio stanove na osnovu saglasnosti podnosioca ustavne žalbe i da ne postoji mogućnost vraćanja tih stanova; da podnosilac nije, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dokazao da je pretrpeo štetu koja je posledica nepostupanja tuženog po ugovoru, odnosno raskida ugovora; da je iz navedenih razloga žalbeni sud preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom i potvrdio u stavu trećem izreke tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe; da je saglasno uspehu u sporu preinačio prvostepenu presudu i u delu koji se tiče odluke o troškovima spora.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona.

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je: da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi, strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132.); da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu, za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako u bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili, zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, ali kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.); da će se u postupku u privrednim sporovima primenjivati odredbe ovog zakona, ako u odredbama ove glave nije što drugo određeno (član 479.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43)

Iz odredbe člana 132. ZOO proizlazi da kad je ugovor raskinut, obe ugovorne strane se oslobađaju svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, a ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, pri čemu svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, predmetni ugovor raskinut krivicom tužene i da nije moguće vraćanje onog što je podnosilac ustavne žalbe dao u cilju realizacije navedenog ugovora, trebalo je da postupajući sudovi utvrde da li su ispunjeni uslovi na osnovu kojih bi podnosilac ustavne žalbe mogao da traži naknadu štete ili povraćaj neosnovano stečenog i da daju prihvatljive razloge za postojanje ili nepostojanje tih prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Viši trgovinski sud u osporenoj drugostepenoj presudi na lapidaran način obrazložio zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u delu u kojem je tuženi obavezan da na ime naknade štete plati podnosiocu ustavne žalbe odgovarajući iznos sa zakonskom zateznom kamatom, ukazujući da „tužilac u postupku nije pružio dokaze da je pretrpeo štetu koja je posledica nepostupanja tuženog po ugovoru, odnosno raskida ugovora“, jer navedeno obrazloženje ne sadrži dovoljno navoda i razloga na osnovu kojih bi se mogao opravdati zauzeti stav drugostepenog suda. Iz sadržine osporene presude se ne može zaključiti da li se Viši trgovinski sud upuštao u razmatranje činjenice da li je podnosilac ustavne žalbe ili tuženi trebalo da postupi po nalogu tog suda iz rešenja Pž. 713/07 od 3. oktobra 2007. godine i priloži odgovarajuće dokaze radi utvrđivanja okolnosti na koje je navedenim rešenjem ukazano, tj. da li su predmetni stanovi otkupljeni, a ako jesu kome i u kom iznosu je plaćena otkupna cena. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u osporenoj presudi trebalo da obrazloži da li se radi o činjenicama koje su važne za donošenje odluke, zatim koja je stranka imala obavezu dokazivanja navedenih činjenica i da li se uopšte radilo o potrebi dokazivanja tih činjenica. Ukoliko se radilo o potrebi dokazivanja tih činjenice i ukoliko teret dokazivanja nije bio na strani podnosioca ustavne žalbe, već na strani tužene, postavlja se pitanje da li se zahtev za pravičnim suđenjem može dosledno ostvariti u situaciji kada stranka - podnosilac na kojoj nije teret dokazivanja i nije u mogućnosti da dostavi tražene dokaze, snosi posledice nedokazanosti određene činjenice. Po oceni Ustavnog suda, ako se radilo o činjenicama koje bi mogle da dovedu do drugačijeg rešenja spornog odnosa od onog kako je odlučeno u osporenoj drugostepenoj presudi, Viši trgovinski sud je imao mogućnost da, u smislu člana 369. Zakona o parničnom postupku, putem održane rasprave potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje tako što će ponoviti već izvedene dokaze. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je tačkom 2. izreke odredio način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede, tako što je poništio osporenu drugostepenu presudu Višeg trgovinskopg suda, uz određivanje da Privredni apelacioni sud, koji je preuzeo nadležnost Višeg trgovinskog suda, ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 9277/07 od 30. januara 2008. godine.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda naznačenog prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje Železničke stambene zadruge

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti