Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 24 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut 1987. godine, trajao je preko 24 godine, uz periode neaktivnosti suda od ukupno 15 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Perice Jezikovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Perice Jezikovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3363/87, a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5/10, povređe no pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Perica Jeziković iz Leskovca je podneo 19. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3363/87, a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu P. 5/10 .

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak započet 9. novembra 1987. godine, po tužbi oca podnosioca ustavne žalbe, pred Opštinskim sudom u Leskovcu; da je prvostepena presuda doneta tek 19. maja 2011. godine, nakon 23 godine i da je parnični postupak okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1712/11 od 1. decembra 2011. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 5/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Otac podnosioca ustavne žalbe - Branko Jeziković iz Leskovca , podneo je 9. novembra 1987. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tužene Stojane Stojičić iz Leskovca , radi naknade za pruženo izdržavanje.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 4. decembar 1987. godine je odloženo na predlog tužene, a nakon ročišta održanog 2. januara 1988. godine, tužilac je, po smrti tužene Stojane Stojičić iz Leskovca, 30. maja 1988. godine, podneskom od 22. avgusta 1988. godine kao njene naslednike označio Ljubomira Stojičevića, Spasu Stojičević i Dobrilu Stojičević, svi iz Leskovca.

Od januara 1988. godine, pune tri godine prvostepeni sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu , sve do 12. marta 1991. godine.

U toku 1990. godine umrli su tuženi Dobrila Stojičević i Ljubomir Stojičević, a s obzirom na to da ona nije imala naslednika, tužilac je podneskom od 5. marta 1991. godine, kao nove tužene označio naslednike pok. Ljubormira Stojičevića, i to: Kosaru Stojičević, Dragan Stojičevića, Milicu Stanivuković, Draganu Stevanović i Ružicu Stošić.

Tokom 1991. godine sud je zakazao petnaest ročišta za glavnu raspravu. Održano je jedanaest ročišta na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, dok za održavanje preostala četiri ročišta nije bilo procesnih pretpostavki, jer tuženi nisu bili uredno pozivani ili su izostajali, kao i zbog odsustva postupajućeg sudije.

Tokom 1992. godine je zakazano jedno ročište, koje nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

U toku 1995. godine umro je tuženi Spasa Stojičević, a tužilac je podneskom od 18. oktobra 1995. godine kao naslednike tuženog označio njegove sinove Dragana Stojičevića, Vlastimira Stojičevića i kćer Slavicu Stojičević i istim podneskom predložio da se spoje parnice P. 691/87 i P. 937/93, sa ovom parnicom P. 3363/87, radi jednovremenog postupanja i presuđenja, o čemu sud nije odlučio.

Tokom 1996. godine je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu. Održano je četiri ročišta, dok pet ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, jer tuženi nisu bili uredno pozivani ili su izostajali.

Od novembra 1996. godine do ročišta održanog 15. maja 1998. godine prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište.

Tokom 1998. godine tužilac je po smrti tuženog Vlastimira Stojičevića 29. novembra 1997. godine, podneskom od 21. aprila 1998. godine kao naslednike tuženog označio njegovu suprugu Dafinku Stojičević i decu Aleksandru Stojičević i mal. Aleksandra Stojičevića.

Od ročišta održanog 15. maja 1998. godine do ročišta od 22. novembra 2005. godine koje nije održano, jer istom nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka, sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Podnosilac ustavne žalbe Perica Jeziković je, kao naslednik pok. Branka Jezikovića, stupio u parnicu 28. februara 2005. godine.

Tokom 2006. godine je održano jedno ročište, dok drugo zbog nepostojanja procesnih pretpostavki nije održano.

Na ročištu održanom 18. maja 2006. godine utvrđen je prekid postupka u ovoj parnici zbog smrti tuženog Dragoslava Stojičevića iz Leskovca, s tim da će se postupak nastaviti kada naslednici sami ili na poziv suda preuzmu postupak.

Tužilac je podneskom od 29. maja 2006. godine kao naslednike tuženog pok. Dragoslava Stojičevića iz Leskovca označio njegove sinove Dejana Stojičevića i Mihajla Stojičevića, obojicu iz Leskovca.

U 2007. godini je zakazano i održano deset ročišta, u 2008. godini šesnaest ročišta na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, a u 2009. godini je održano šest ročišta.

Tokom 2010. godine je zakazano četiri ročišta, dva ročišta su održana i na jednom je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a dva ročišta nisu održana, jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a jedno na predlog tužioca do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. Stojane Stojičić.

U 2011. godini su zakazana tri ročišta, dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a na ročištu od 19. maja 2011. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 5/10 od 19. maja 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obavežu tuženi kao naslednici sada pok. Stojane Stojčić, da njemu kao nasledniku sada pok. Branka Jezikovića, na ime naknade za izdržavanje koje je pok. Branko Jeziković, kao davalac izdržavanja pružio sada pok. Stojani Stojčić, kao primaocu izdržavanja u periodu od 28. aprila 1977. godine do 2. avgusta 1996. godine, a na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R. 729/77 od 28. aprila 1977. godine koji je zaključen pred Opštinskim sudom u Leskovcu, kao i na osnovu od strane sada pok. Jeziković Branka nasleđenog dela naknade za pruženo izdržavanje od strane supruge istog, sada pok. Natalije Jeziković, sada pok. Stojani Stojčić, solidarno isplate ukupan iznos od 1.078.119,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate. Stavom drugim izreke presude je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1712/11 od 20. oktobra 2011. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Leskovcu P. 5/10, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer je uvidom u spise predmeta utvrđeno da se nisu stekli procesni uslovi za postupanje i odlučivanje o žalbi, s obzirom na to da nije bilo dokaza da je žalba tužioca dostavljena tuženima, odnosno njihovim punomoćnicima na odgovor, shodno odredbi člana 366. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po otklanjanju procesnih nedostataka i dostavljanja spisa, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1712/11 od 1. decembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 5/10 od 19. maja 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja spora, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac pr edmetni postupak, koji je započe t 9. novembra 1987. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu , u koji je stupio 28. februara 2005. godine, nakon smrti oca preuzeo u stanju u kome se parnica nalazila, te da je ovaj spor okončan 1. decembra 2011. godine.

Sa druge strane, iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao preko 24 godine, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo da utvrdi najpre da li su pok. Natalija i prvobitno označeni tužilac, sada pok. Branko Jeziković izvršavali obavezu izdržavanja prema sada pok. Stojani Stojčić sve do smrti njene ćerke Natalije Jeziković, a narednih godinu dana od strane sada pok. Branka Jezikovića, zatim, da li je sada pok. Stojana Stojčić bila dobrog zdravstvenog stanja i da li je imala prihode; koja su sredstva korišćena za zajedničko domaćinstvo, te da li je postojalo učešće drugih lica u izdržavanju u vreme važenja ugovora o doživotnom izdržavanju i da utvrdi visinu naknade za uloženo izdržavanje po osnovu ličnog učešća davalaca izdržavanja za vreme zajednice, kao i po osnovu nasleđivanja supruge i po osnovu činjenja u izmenjenim okolnostima. Tokom trajanja parnice, preminuli su i tužilac i tuženi, kao i neki njihovi naslenici, što ovaj spor nije činilo jednostavnim ni sa procesnog aspekta, a sud je jednom prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. Stojane Stojčić. Pored toga, postojali su periodi neaktivnosti prvostepenog suda od tri godine (od januara 1988. do 26. februara 1991. godine), od četiri godine (od 20. januara 1992. do 26. januara 1996. godine, od jedne godine i šest meseci (od novembra 1996. do 15. maja 1998. godine), od šest godina i šest meseci (od 15. maja 1998. do 22. novembra 2005. godine), što čini ukupno petnaest godina neaktivnosti suda. Međutim, Ustavni sud nalazi da složenost činjeničn ih i pravn ih pitanja ne može biti opravdanje za trajanje ove parnice preko 24 godine.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je oceni o da podnosi lac svojim ponašanjem nije doprineo njegovom neopravdano dugom trajanju.

Nasuprot prethodno iznetom, posmatrajući trajanje spora od momenta stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda razlog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka u kome je tek posle posle 23 godine i šest meseci doneta prvostepena odluka, odnosno posle šest godina i tri meseca od stupanja podnosioca u parnicu. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je sud nakon stupanja podnosioca u parnicu u 2006. godini održao samo jedno ročište; u 2007. godini je održao deset ročišta; u 2008. godini je održao šesnaest ročišta, na kojima su ponovo izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, a u 2009. godini je održao šest ročišta; da je tek 2010. godine određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansije struke i ponovo su izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, kao i da je, pored toga, prvostepeni sud spise predmeta dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tužioca, a da prethodno žalbu nije dostavio tuženima na odgovor, što je takođe produžilo trajanje postupka za pet meseci. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud u ovom sporu očigledno nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Opštinskog suda u Leskovcu dovelo do toga da je predmetni parnični postupak ukupno trajao 24 godine, a za podnosioca ustavne žalbe je trajao šest godina i tri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3363/87, a potom pred Osnovnim sud om u Leskovcu u predmetu P. 5/10, te je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i momenat stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa troškovima za sastav ustavne žalbe koji su traženi u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić