Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 16 godina. Utvrđuje se pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete od po 1.000 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . K . iz A . i M . M . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. K . i M . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 32/08 povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. K . iz A . i M . M . iz S . podneli su 21. decembra 2011. godine, preko punomoćnika S . B, advokata iz N . B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 32/08.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su u svojstvu tužilaca u maju, odnosno junu 1995. godine podneli tužbe protiv tuženog P. P. „B .“, radi poništaja odluka tuženog kojim je tužiocima prestao radni odnos vraćanje na rad; da su postupci po tužbama spojeni u jedan postupak; da je do podnošenja ustavne žalbe doneto više prvostepenih i drugostepenih odluka, ali da postupak nije pravnosnažno okončan. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 23. jula 2012. godine podnosioci su osporili presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1600/10 od 26. maja 2010. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1989/10 od 30. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Podnosioci su u dopuni ustavne žalbe, između ostalog, naveli: da su „potpuno nejasni navodi ožalbene presude VKS da je data drugačija ocena značaja određenih činjenica i da je ocenjena relevantnost načina na koji je izvršeno veštačenje veštaka Gradskog zavoda za veštačenje“; da je „ocena ožalbenih odluka“ o odgovornosti podnosioca proizvoljna i tendenciozna, jer su osporene presude zasnovane jedino na nalazu veštaka Gradskog zavoda za veštačenje; da su sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o radnim odnosima „jer podnosiocima nije stavljeno na teret neispunjenje radnih obaveza već necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe člana, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11520/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Ž. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je u svojstvu tužioca 29. maja 1995. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog P . P . „B .“ iz B, radi poništaja odluke Disciplinske komisije tuženog broj 137/3 od 23. marta 1995. godine, kojom mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i obavezan da tuženom nadoknadi štetu, i odluka Radničkog saveta tuženog broj I-30 od 5. juna 1995. godine, kojom mu je odbijen prigovor protiv navedene disciplinske mere, vraćanja na rad, kao i naknade štete na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza. Po tužbi je formiran predmet P1. 126/95.

M. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je u svojstvu tužioca 21. juna 1995. godine Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog P . P. „B .“ iz B, radi poništaja odluke Disciplinske komisije tuženog broj 138/3 od 23. marta 1995. godine, kojom mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i obavezan da tuženom nadoknadi štetu, i odluka Radničkog saveta tuženog broj I-31 od 5. juna 1995. godine, kojom mu je odbijen prigovor protiv navedene disciplinske mere, vraćanja na rad, kao i naknade štete na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza. Po tužbi je formiran predmet P1. 137/95.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 126/95 od 14. novembra 1995. godine postupak u predmetu P1. 137/95 spojen je sa postupkom u predmetu P1. 126/95, radi jedinstvenog postupanja i odlučivanja.

Opštinski sud je rešenjem P1. 126/95 od 26. decembra 1995. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka saobraćajno-tehničke struke. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 27. juna 1996. godine.

Na ročištu održanom 6. marta 1997. godine određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja na okolnost visine naknade zarade tužilaca. Veštak M. M. je nalaz i mišljenje dostavio sudu 5. maja iste godine.

Rešenjem Opštinskog suda od 2. jula 1997. godine određeno je veštačenje od strane komisije veštaka Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 24. septembra 1998. godine.

U postupku su, pored navedenih veštačenja, izvedeni dokazi saslušanjem tri svedoka, kao i tužilaca u svojstvu parničnih stranaka.

Delimičnom presudom Opštinskog suda P1. 126/95 od 16. februara 2001. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i poništene osporene odluke u delu u kom su tužioci oglašeni odgovornim za izvršenu povredu radne obaveze, te im je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, pa je obavezan tuženi da tužioce vrati na rad, dok je u pogledu zahteva tužilaca za naknadu štete na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza određeno da će biti odlučeno nakon pravnosnažnosti ove presude.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je rešenjem Gž1. 1014/01 od 29. avgusta 2001. godine ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda P1. 126/95 od 16. februara 2001. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Novom delimičnom presudom Opštinskog suda P1. 126/95 od 3. jula 2002. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca, kojim su tražili poništaj osporenih odluka i vraćanje na rad, dok je u pogledu zahteva tužilaca za naknadu štete na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza određeno da će biti odlučeno nakon pravnosnažnosti ove presude. Tužioci su protiv navedene presude izjavili žalbu.

Rešenjem Okružnog suda Gž1. 1888/02 od 13. novembra 2002. godine ukinuta je delimična presuda Opštinskog suda P1. 126/95 od 3. jula 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu.

Opštinski sud je delimičnom presudom P1. 126/95-01 od 7. jula 2003. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca Ž. K . i poništio odluke koje je tužilac osporio, te je obavezan tuženi da ga vrati na rad; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca M . M . da se ponište osporene odluke i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad; u stavu trećem izreke određeno je da će o zahtevu tužioca Ž . K . za naknadu štete biti odlučeno nakon pravnosnažnosti ove presude.

Okružni sud je rešenjem Gž1. 185/04 od 16. juna 2004. godine ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda P1. 126/95-01 od 7. jula 2003. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Podneskom od 25. maja 2005. godine tužioci su istakli i tužbeni zahtev kojim su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima uplati doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje za period od 1. marta 1995. godine do 31. marta 1997. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 126/95-03 od 4. jula 2006. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu. Rešenjem Opšštinskog suda P1. 126/95-03 od 4. jula 2006. godine nije dozvoljeno preinačenje tužbe tužilaca.

Presudom Okružnog suda Gž1. 5692/06 od 12. decembra 2007. godine potvrđena presuda Opštinskog suda P1. 126/95-03 od 4. jula 2006. godine u delu u kom su poništene osporene odluke i obavezan tuženi da tužioce vrati na rad, kao i da tužiocima nadoknadi štetu zbog nezakonitog otkaza, dok je ožalbena presuda ukinuta u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocima uplati doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje za period od 1. marta 1995. godine do 31. marta 1997. godine. Pored toga, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca izjavljena protiv rešenja Opšštinskog suda P1. 126/95-03 od 4. jula 2006. godine. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile revizije.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 776/08 od 1. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, ukinuo presudu Okružnog suda Gž1. 5692/06 od 12. decembra 2007. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv dela drugostepene odluke, kojim je odbijena žalba protiv rešenja Opšštinskog suda P1. 126/95-03 od 4. jula 2006. godine.

Tužioci su podneskom od 19 februara 2009. godine istakli i tužbeni zahtev kojim su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima isplati određene novčane iznose na ime terenskog dodadtka, toplog obroka i regresa za godišnji odmor za period od 1995. godine do 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 32/08 od 26. februara 2009. godine, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca da se ponište osporene odluke tuženog i obaveže tuženi da tužioce vrati na posao, kao i da tužiocima nadoknadi štetu zbog nezakonitog otkaza, dok su kao neosnovani odbijeni zahtevi tužilaca da se obaveže tuženi da tužiocima na ime terenskog dodadtka, toplog obroka i regresa za godišnji odmor isplati određene novčane iznose, a tužba je odbačena kao neuredna u delu u kom su tužioci tražili da se obaveže tuženi da tužiocima uplati doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje za period od 1. marta 1995. godine do 31. marta 1997. godine

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 1600/10 od 26. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Opštinskog suda P1. 32/08 od 26. februara 2009. godine u delu kojim su poništene osporene odluke tuženog i isti obavezan da tužioce vrati na rad, te su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani. U stavu drugom izreke ove presude ukinuta je navedena prvostepena presuda, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca da se osporene odluke tuženog ukinu u delu kojim su obavezani tužioci da tuženom nadoknade štetu i odbačena je tužba kao nedozvoljena. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da tužioci nisu osporili nalaz i mišljenje veštaka Gradskog zavoda za veštačenje sa stanovišta stručnosti; da iz navedenog veštačenja proizlazi da su tužioci imali veći utrošak goriva od potrebnog za obavljanje poslova, te da su na taj način učinili težu povredu radne obaveze u skladu sa odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora – necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada, iz čega sledi da su izrečene disciplinske mere prestanka radnog odnosa zakonite.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1989/10 od 30. novembra 2011. godine odbijene su kao neosnovane revizije tužilaca izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1600/10 od 26. maja 2010. godine. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno: da drugostepeni sud u odnosu na prvostepeni nije dao drugačiju ocenu veštačenja, već je pridao drugačiji značaj pojedinim činjenicama, to jest da je ocenio relevantnost metodološkog pristupa na koji je izvršeno veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenje; da je drugostepeni sud pravilno ocenio da je radnjom tužilaca koja se ogleda u utrošku goriva preko utvrđenih normativa učinjena teža povreda radne obaveze predviđena Zakonom o radnim odnosima i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom i da su se stekli uslovi za izricanje mere prestanka radnog odnosa. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 25. juna 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započeo podnošenjem tužbi Opštinskom sudu 29. maja i 21. juna 1995. godine i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1989/10 od 30. novembra 2011. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 16 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko 16 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je o tužbenim zahtevima tužilaca u celini prvi put odlučeno tek presudom Opštinskog suda P1. 126/95-03 od 4. jula 2006. godine, devet godina od pokretanja postupka. Takođe, presude koje je tokom postupka donosio Opštinski sud su čak pet puta ukidane ili preinačavane odlukama viših sudova, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugog vremenskog trajanja parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

S druge strane, međutim, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci u toku postupka preinačavali tužbe i isticali nove tužbene zahteve pored već postojećih. Iako to predstavlja njihovo procesno pravo, Ustavni sud nalazi da je ta činjenica uticala na složenost postupka, kao i da su na taj način podnosioci objektivno doprineli dužini trajanja postupka.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 320/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu.

5. Ispitujući ostale navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasniva na pogrešnoj oceni dokaza i pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i ocene dokaza, te primene materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku ili je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, imajući u vidu da su osporene odluke donete na osnovu prethodno sprovedenog veštačenja, te da su sudovi primenom odredaba Zakona o radnim odnosima i Pojedinačnog kolektivnog ugovora, utvrdili da su svojim radnjama tužioci učinili težu povredu radne obaveze predviđenu te da su se ispunili uslovi za izricanje disciplinske mere prestanka radnog odnosa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakog u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, složenost postupka, te doprinos podnosilaca isticanjem novih tužbenih zahteva. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti