Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Deo žalbe koji osporava meritum pravnosnažne presude odbacuje se kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6636/2016
10.05.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i m r Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S . O . iz Plava , Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S . O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnom sudom u predmetu P. 5163/14 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4344/04) podnosiocu ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O . iz Plava, Republika Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu, 24. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika Z. N , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2794/16 od 24. juna 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnom sudom u predmetu P. 5163/14 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4344/04) .

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od 12 godina .

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene parnične presude . Nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari: da je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe podne o tužbu 30. aprila 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade štete ; da je u predmetnom parničnom postupku sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju; da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudom P. 5163/14 od 11. januara 2016. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe ; da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 2794/16 od 24. juna 2016. godine potvrdio prvostepenu presudu u žalbenom postupku .

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih i manjinskih prava i sloboda (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je pravni prethodnik podnosioca podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu , 30. aprila 2004. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2794/16 od 24. juna 2016. godine , kojo m je pravnosnažno okonačan parnični postupak . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao preko 12 godina .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog postupka 12 godina meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnom sudom u predmetu P. 5163/14 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4344/04) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, to Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljna i adekvatna satisfakcija.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2794/16 od 24. juna 2016. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava i načela , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporen e drugostepene parnične presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne, ustavnopravno prihvatljive i nearbitrrrne razloge za odbijanje žalbe i o neosnovanosti njenih navoda . U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti