Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nedovoljno obrazložene preinačujuće presude o naknadi nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Apelacionog suda kojom je preinačena prvostepena odluka i odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog otkaza. Povreda prava na pravično suđenje postoji jer drugostepeni sud nije dao dovoljne razloge za svoju odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6637/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetozara Kahrimana iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetozara Kahrimana i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2714/12 od 25. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2714/12 od 25. aprila 2013. godine, u stavu drugom izreke i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6097/10 od 9. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetozar Kahriman iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 15. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Emira Jašarevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2714/12 od 25. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu delimično preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6097/10 od 9. novembra 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, kao posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa; da podnosilac ustavnom žalbom osporava deo drugostepene presude kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, budući da je isti u suprotnosti sa stavom nekadašnjeg Vrhovnog suda Srbije, koji je prihvaćen i od strane Vrhovnog kasacionog suda, da nezakonit prestanak radnog odnosa predstavlja izvor obligacije u vidu naknade štete, pod kojom se podrazumeva kako materijalna šteta u vidu izgubljenih zarada za period van radnog odnosa, tako i nematerijalna šteta zbog povrede časti i ugleda, te umanjenja opšte životne aktivnosti, ukoliko je to u uzročno-posledičnoj vezi sa nezakonitim otkazom; da zbog činjenice da je stav izražen u osporenoj drugostepenoj presudi suprotan jedinstvenom stavu Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda, podnosilac smatra da mu je, pored prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi drugostepenu presudu u osporenom delu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u osporeni akt i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 6097/10 od 9. novembra 2011. godine, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa obavezao tuženu da mu kao posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa naknadi nastalu materijalnu štetu (izgubljenu zaradu, regres za godišnji odmor i pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje) i nematerijalnu štetu (zbog povrede ugleda i časti i umanjenja opšte životne aktivnosti), te da mu naknadi troškove postupka.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi: da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos na osnovu rešenja direktora Savezne uprave za kontrolu letenja od 16. jula 1993. godine; da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 578/97 od 12. oktobra 1998. godine to rešenje poništeno kao nezakonito, a tužena obavezana da ga vrati na rad; da je tužilac vraćen na rad 9. decembra 1999. godine; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke (specijaliste neuropsihijatra) utvrđeno da je kod tužioca došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti, kao direktne posledic e prestanka radnog odnosa zbog njegovog učešća u štrajku (kada je u društvenoj sredini optuživan da se bavio podrivanjem odbrane zemlje u teškim vremenima, što je vodilo tome da se smatralo da mu je zakonit prestanak radnog odnosa), a što je dovelo do dugotrajnog depresivno g stanj a, nesanice, duševne patnje i psihičke dezintegracije njegove ličnosti.

Polazeći od navedenog, prvostepeni sud je našao da tužena ima obavezu naknade ukupne materijalne štete prema tužiocu, koja je nastala nezakonitim prestankom radnog odnosa, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini izgubljene zarade, regresa za naznačeni period, kao i za uplatu pripadajućih doprinosa. Takođe, prvostepeni sud je ocenio da je nezakonitim činjenjem pravnog prethodnika tužene u odnosu na tužioca prouzrokovana nematerijalna šteta u obliku povrede časti i ugleda, gde je kons umirana i profesionalna i intimna čast čoveka koji biva otpušten iz radne sredine sa stigmatizacijom državnog neprijatelja, te umanjenje opšte životne aktivnosti na psihičkom planu, narušavanjem etičkih stavova tužioca i njegovog duševnog kontinuiteta, sa svim pratećim elementima životne volje i socijalne adaptivnosti, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev tužioca i za naknadu nematerijalne štete.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2714/12 od 25. aprila 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke prvostepenu presudu potvrdio u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu , tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda i časti i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti; u stavu trećem izreke ukinuo rešenje o troškovima postupka i predmet u tom delu vratio na ponovni postupak .

Po shvatanju drugostepenog suda, kada poslodavac, donošenjem nezakonitih odluka o prestanku radnog odnosa, onemogući zaposlenog da radi i ostvari zaradu i druga primanja, koja bi ostvario prema redovnom toku stvari, tada postoji materijalna odgovornost poslodavca da uspostavi stanje kao da štetnog događaja nije bilo, a to čini naknadom štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja, kao i uplatom doprinosa. Stoga je našao da je pravilna ožalbena presuda u potvrđujućem delu i u pogledu odluke o obimu naknade štete, primenom odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima , tj. uspostavljanje m pređašnjeg stanja.

Međutim, prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, iz činjeničnog stanja utvrđenog u toku prvostepenog postupka proizilazi da je tužilac bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene, koji je, kao poslodavac, na osnovu člana 168. Zakona o osnovama sistema državne uprave i saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave doneo rešenje kojim mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i rešenje kojim je potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje. Imajući u vidu da se naknada štete usled nezakonitog prestanka radnog odnosa od strane poslodavca postiže poništajem rešenja i uspostavljanjem pređašnjeg stanja, nema osnova za naknadu nematerijalne štete, jer je poslodavac donošenjem navedene odluke o prestanku radnog odnosa tužioca vršio svoje zakonsko ovlašćenje i to nije činio u cilju zloupotrebe prava, a samo tada bi moglo biti govora o naknadi nematerijalne štete po naznačenim osnovama. Drugostepeni sud je ocenio da d opis kolegijuma direktora od 20. jula 1993. godine (na koji se tužilac pozvao u odgovoru na žalbu), u kome se navodi da je obustava rada uticala na podrivanje odbrambene i vojne moći zemlje, nije u funkciji da povredi čast i ugled tužioca, jer predstavlja zaključak o uzročno-posledičnim vezama dejstva obustave rada na vojnu i odbrambenu moć zemlje. Pošto se niko za svoj stav o određenom pitanju, kao svom mišljenju, ne može pozivati na odgovornost, to je ovaj sud našao, da ni stav kolegijuma direktora, koji je samo ukazao na posledice, ne može biti protivpravan i usmeren na povredu naznačenih vrednosti. Drugostepeni sud nije doveo u pitanje činjenično utvrđenje iz prvostepene presude da su kod tužioca nakon nezakonitog prestanka radnog odnosa formirani elementi produženog depresivnog stanja, koji imaju trajnost u kvalitetu življenja, te da je došlo do umanjenja profesionalne aktivnosti i umanjenja životnih aktivnosti, međutim, ovaj sud ocenjuje da je vođenje postupka otkaza, čiji je rezultat prestanak radnog odnosa, u ovlašćenju poslodavca, što je njegovo pravo propisano zakonom, te da kada poslodavac vrši takvu aktivnost, on to ne radi protivpravno da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete. Dalje, drugostepeni sud je našao da, u konkretnom slučaju, rešenje o prestanku radnog odnosa zbog neopravdanog izostanka predstavlja protivpravnu radnju, pa time i osnov za građanskopravnu odgovornost tužene i restituciju u pravima zaposlenog, ali da tužilac u konkretnom slučaju ne traži samo restituciju u pravima nego i satisfakciju zbog posledica nastalih u psihičkoj sferi ličnosti koje nisu rezultat zloupotrebe prava poslodavca, odnosno njegovog štetnog postupanja, jer za to nema dokaza, zbog čega tužilac ne može ostvariti pravo na naknadu ovih vidova nematerijalne štete – na naknadu za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i zbog povrede ugleda i časti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama sistema državne uprave i o saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave („Službeni list SFRJ“, br. 23/78, 58/79, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 74/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 i 50/93) bilo je propisano da funkcioner koji rukovodi organom uprave donosi, odnosno izdaje rešenja koja se odnose na ostvarivanje prava, obaveza i odgovornosti radnika iz radnog odnosa, ako zakonom, odnosno odlukom skupštine, u skladu sa zakonom, nije drukčije određeno (član 168.).

Zakonom o osnovama radnih odnosa („Službeni list SRJ“, br. 29/96 i 51/99), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu (član 62. stav 5.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je bilo najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi naknade nematerijalne štete bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Ustavnog suda, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, predstavka broj 157/1996/776/977, stav 60.), zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadovoljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su ti uslovi za izjavljivanje vanrednog pravog sredstva mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Zato je bilo od izuzetne važnosti da se razlozima datim u obrazloženju preinačavajuće presude na jasan i nedvosmislen način ukaže zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja, odnosno zašto se preinačava prvostepena presuda na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud, odlučujući o zahtevima podnosioca za naknadu i materijalne i nematerijalne štete, nastale kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, našao da su oba zahteva osnovana, dok je, suprotno navedenom, drugostepeni sud našao da je zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete neosnovan. Apelacioni sud u Beogradu je, pošavši od toga da se naknada štete usled nezakonitog prestanka radnog odnosa postiže poništajem rešenja i uspostavljanjem pređašnjeg stanja, a da se poslodavac, u konkretnom slučaju, kretao u granicama zakonskih ovlašćenja, ocenio da i pored toga što predmetno rešenje predstavlja protivpravnu radnju, pa time i osnov za građanskopravnu odgovornost tužene, da nema dokaza da je poslodavac svoje pravo zloupotrebio, odnosno da je štetno postupao.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud prevashodno primećuje da Apelacioni sud u Beogradu nije doveo u pitanje činjenično utvrđenje iz prvostepene presude da su kod podnosioca, zbog okolnosti usled kojih je udaljen sa posla, formirani elementi produženog depresivnog stanja, koji imaju trajnost u kvalitetu življenja, te da je došlo do umanjenja njegove profesionalne aktivnosti i umanjenja životnih aktivnosti. Dalje, Ustavni sud primećuje da i pored toga što je isto činjenično stanje bilo osnov i za prvostepenu i za drugostepenu presudu, da drugostepeni sud nije dovoljno obrazložio zašto i pored toga što prihvata dokaze utvrđene u prvostepenom postupku, izvodi drugačiju pravnu ocenu, pa odbija podnosiočev zahtev za naknadu nematerijalne štete. Ustavni sud nalazi da pravno stanovište drugostepenog suda , i pored toga što se poziva na dokaze utvrđene u prvostepenom postupku, nema utemeljenje u činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda. Polazeći od toga, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije obrazložio zašto izvedeni dokazi ipak nisu relevantni, pa samim tim ni zašto se sada drugostepenom presudom tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete odbija kao neosnovan imajući u vidu da je u prvostepenom postupku dokazana uzročno-posledična veza između štete i posledice, tj. da je utvrđeno da su okolnosti , pod kojima je došlo do nezakonitog otkaza podnosiocu, dovele do povrede njegovog ugleda i časti, te umanjenja opšteživotne aktivnosti.

Po oceni Ustavnog suda, iz svega iznetog proizlazi da u osporenoj presudi nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o odbijanju tužbenog zahteva podnosioca kojim je potraživao naknadu nematerijalne štete, što je posledično dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava , te da, stoga , osporena presuda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog a suda i Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2714/12 od 25. aprila 2013. godine, u stavu drugom izreke i odredio da navedeni sud u tom delu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6097/10 od 9. novembra 2011. godine , odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

S obzirom na to da je poništena osporena drugostepena presuda i određeno da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene, Ustavni sud navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nedovoljno obrazložene preinačujuće presude o naknadi nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti