Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala zbog arbitrerne primene materijalnog prava i neujednačene prakse viših sudova u pogledu zastarelosti potraživanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Babića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Babića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6144/11 od 21. juna 2012. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12581/2010 od 27. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Babić iz Bačke Palanke je 10. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Miloša Kapora, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6144/11 od 21. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, garantovani članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je Apelacioni sud u Beogradu, postupajući po žalbi tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, doneo osporenu presudu Gž. 6144/11 od 21. juna 2012. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12581/2010 od 27. juna 2011. godine, u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao posledice boravka na ratištu i zarobljavanja od strane pripadnika paravojnih formacija, za vreme odsluženja redovnog vojnog roka u tadašnjoj JNA.

Podnosilac dalje ističe da mu je ovakvim postupanjem Apelacioni sud u Beogradu povredio pravo na pravično suđenje, koje se jemči članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, garantovano članom 36. stav 1. Ustava. Smatra da je pogrešno stanovište Apelacionog suda u Beogradu, kao drugostepenog suda i suda poslednje instance, da je njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete prouzrokovane krivičnim delom zastarelo, iz razloga što je posledica izvršenja krivičnog dela kod podnosioca nastupila najranije 2008. godine, kada je utvrđeno umanjenje njegove opšte životne sposobnosti. U istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud je doneo suprotnu odluku, u kojoj iznosi pravno shavatanje da se zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete računa od momenta završetka lečenja, s obzirom na to da se tada pouzdano može utvrditi njen obim.

Prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine, obavezno obraćanje nadležnom organu zahtevom za obeštećenje van spora, shodno odredbi iz člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, prekida tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, u smislu odredbe člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Apelacioni sud u Beogradu nije uzeo u obzir činjenicu da se podnosilac nadležnom organu obratio 28. decembra 2006. godine, a tužbu sudu podneo 31. decembra 2007. godine. Na okolnost nedoslednosti domaćih sudova u rešavanju ovog pravnog pitanja dostavio je presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine.

Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređena istaknuta Ustavom zajemčena ljudska prava i odredi način pravičnog zadovoljenja, shodno odredbi iz člana 89. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12581/2010 i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Prvi osnovni sud u Beogradu je 27. juna 2011. godine doneo presudu P. 12581/2010 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Željka Babića, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, te zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Istom presudom prvostepeni sud je, u stavu drugom izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih a do traženih iznosa, dok je u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je tužiocu, kao pripadniku JNA VP 3875-5 Bjelovar u periodu od 26. juna 1991. do 29. septembra 1991. godine i VP 7574 Petrovac do 20. maja 1992. godine, zbog boravka na ratištu zdravlje narušeno, a bubrezi ozbiljno oštećeni; da je zbog oboljenja bubrega opšta životna aktivnost kod tužioca umanjena za 25%; da kod tužioca dominira anksiozno–depresivni poremećaj i da je sa internističke i neuropsihijatrijske strane ukupno umanjenje njegove opšte životne aktivnosti 40% trajno; da je tužbu podneo 31. decembra 2007. godine, a zahtev za obeštećenje van spora nadležnom organu tužene 28. decembra 2006. godine; da je ceneći prigovor zastarelosti potraživanja tužene, parnični sud našao da je isti neosnovan iz razloga što je šeteta prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije i da njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, koji rok je propisan kao rok zastarelosti krivičnog gonjenja za to krivično delo, a u skladu sa članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od onog dana kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja; da je kod tužioca, u konkretnom slučaju, reč o bolestima hroničnog toka, da do veštačenja u ovoj parnici tužilac nije znao za posledice oboljenja i za umanjenje opšte životne aktivnosti, da je u toku 2008. godine utvrđeno da boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja i depresivnog sindroma, da povremeno i dalje trpi bolove, kao i strah tercijarnog intenziteta i da lečenje kod njega još uvek nije završeno, zbog čega njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 6144/11 od 21. juna 2012. godine, kojom je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12581/2010 od 27. juna 2011. godine u stavu prvom i trećem izreke , tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni parnični sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je sporna šteta nastala prilikom oružanih sukoba sa paravojnim formacijama organizovanim na područjima onih država koje su proglasile otcepljenje od federalne države, koji sukobi se kvalifikuju kao krivično delo oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije; da je bez uticaja činjenica kada je tužilac saznao za konačan obim štete, jer je to činjenica koja je relevantna samo za početak toka zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, već da je od uticaja samo to kada je šteta nastala; da je u konkretnom slučaju štetni događaj mogao nastati najkasnije do 19. maja 1992. godine, kao dana povlačenja jedinica JNA sa teritorije Hrvatske, odnosno do 22. maja 1992. godine, kao dana priznanja Republike Hrvatske od strane Generalne skupštine OUN, dok je tužba podneta 31. decembra 2007. godine, odnosno nakon isteka roka od 15 godina u kome zastareva krivično gonjenje za krivično delo oružane pobune, koji je po svojoj prirodi objektivan rok, zbog čega je i potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete zastarelo u smislu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) koje se odnose na pravo na naknadu štete, a kojima je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, što takođe važi i za zastoj zastarevanja (član 377. st. 2. i 3.). Odredbom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja.

U ovoj ustavnosudskoj stvari od zanačaja je i Zakon o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02, "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), važeći u vreme podnošenja tužbe od strane podnosioca ustavne žalbe, konkretno odredba člana 194. Zakona, kojom je bilo propisano da: o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud (stav 1.); oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan je da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora (stav 2.); ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (stav 3.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Beogradu, Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud, kao sudovi poslednje instance u konkretnim slučajevima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneli različite presude u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu utvrđeno je: da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete isti kao i rok zastarelosti krivičnog gonjenja odgovornog lica; da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, da taj rok iznosi 15 godina i da je objektivne prirode, zbog čega se računa od momenta nastupanja štetnog događaja, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete. Nespornu činjenicu obraćanja podnosioca nadležnom organu tužene zahtevom za obeštećenje van spora, u smislu člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, drugostepeni sud u konkretnom slučaju nije cenio. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine utvrđeno je da se radi o šteti nastaloj usled izvršenja krivičnog dela oružane pobune i da je rok zastarelosti ovog potraživanja, prema članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jednak roku zastarelosti krivičnog gonjenja, koji iznosi 15 godina. U konkretnom slučaju, oboljenje tužioca od posttraumatskog stresnog poremećaja i hipertenzije posledica je boravka na ratištu u periodu od septembra 1991. godine do povlačenja sa ratišta u junu 1992. godine. Tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo, s obzirom na to da do podnošenja zahteva za obeštećenje van spora, dana 21. septembra 2006. godine, kojim je prekinut tok zastarelosti, nije protekao rok od 15 godina, predviđen odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine takođe je utvrđeno je da se radi o šteti nastaloj usled krivičnog dela i da je rok zastarelosti ovog potraživanja, prema članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jednak roku zastarelosti krivičnog gonjenja, koji iznosi 15 godina. U konkretnom slučaju, tužilac je ranjen 30. septembra 1991. godine, a zahtev za obeštećenje van spora Direkciji za imovinskopravne poslove Ministarstva odbrane Republike Srbije podneo je 7. septembra 2006. godine, čime je po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, prekinuo tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, pre isteka roka iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine se navodi: da se u konkretnom slučaju štetni događaj (ranjavanje tužioca) desio 15. novembra 1991. godine; da se za naknadu nematerijalne štete, odnosno za njene pojedine vidove, ne može primeniti opšte pravilo za računanje početka toka zastarelosti potraživanja, tačnije da se isti računa od trenutka nastanka štete, već je za ocenu obima pretrpljene nematerijalne štete relevantno utvrđenje svih činjenica i okolnosti, koje su od značaja za utvrđivanje visine takve štete, shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je jedino merodavan momenat završetka lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepen telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene štete; kako je tužilac, u konkretnom slučaju, sa lečenjem završio 2. decembra 1991. godine, a tužbu sudu podneo 24. novembra 2006. godine, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nije protekao rok zastarelosti od 15 godina, u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredaba članova 32. stav 1. i 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je činjenica da su Apelacioni sud u Beogradu, Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud, kao sudovi poslednje instance, pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili drugačije odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Navedena okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu podnosioca usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju drugostepenog suda, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu osporenu presudu zasnovao na pravnom stavu da u slučaju štete prouzrokovane krivičnim delom, kada je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Reč je o objektivnom roku zastarelosti potraživanja koji se računa od nastanka štete, u kom slučaju je bez uticaja momenat saznanja za štetu i obim štete, koji kao odlučujući uzima Prvi osnovni sud u Beogradu u prvostepenoj presudi P. 12581/2010 od 27. juna 2011. godine. S tim u vezi, osporena presuda se, po oceni Ustavnog suda, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu nije uzeo u obzir činjenicu da se podnosilac ustavne žalbe 28. decembra 2006. godine obratio nadležnom organu tužene zahtevom za obeštećenje van spora. Na ovoj činjenici je isti sud zasnovao svoju presudu Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine, a to isto je učinio i Vrhovni sud Srbije u postupku donošenja presude Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine. Podnošenje zahteva za obeštećenja van spora u oba slučaja je ocenjeno kao razlog za prekid zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete. Prema shvatanju Ustavnog suda, propust Apelacionog suda u Beogradu da oceni pravnu prirodu zahteva za obeštećenje van spora, podnetog u smislu člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i njegov uticaj na tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, u smislu iznošenja pravnog shvatanja da li je obavezno obraćanje nadležnom organu u konkretnom slučaju dovelo do prekida zastarelosti potraživanja ili je podnošenje takvog zahteva bilo bez uticaja, ukazuje na arbitrernu primenu materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do arbitrerne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12581/2010 od 27. juna 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti