Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Utvrđeno je da je samo donošenje odluke dovoljna satisfakcija, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stane Krčmar Naumović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stane Krčmar Naumović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11595/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 50/06) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stana Krčmar Naumović iz Beograda izjavila je Ustavnom sudu, 19. oktobra 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku, na mirno uživanje imovine, na rad i na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 58. stav 1, članom 60. stav 1. i članom 68. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11595/10 .

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da donošenje drugostepene presude nakon više od devet godina od podnošenja tužbe dovelo do umanjenja njene imovine usled nedostatka materijalnih sredstava za život , kao i do nemogućnosti ličnog ostvarenja prava na rad i prava na zdravstvenu zaštitu.

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa koji su joj dosuđeni pravnosnažnom presudom donetom u osporenom postupku na ime naknade materijalne štete i troškova postupka , uz obrazloženje da je neizvesna naplata tih iznosa od tuženog, budući da su svi njegovi računi na dan podnošenja ustavne žalbe tri godine neprekidno blokirani, kao i jer je nad tuženim pokrenut postupak reorganizacije, a prema planu reorganizacije predviđena zamena potraživanja akcijama dužnika, što isplatu, prema navodima ustavne žalbe, čini neizvesnom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11595/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 7. februara 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „Ivan Milutinović PIM“ a.d. Beograd – u restrukturiranju, njenog bivšeg poslodavca, kojom je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 29. decembra 2005. godine, te da se obaveže tuženi da je vrati na rad na radno mesto na kojem je radila i pre donošenja spornog rešenja, kao i da joj naknadi pričinjenu materijalnu i nematerijalnu štetu. Spornim rešenjem tužilji je, koja je kod tuženog radila od 1958. godine, sa prekidom od pet godina, otkazan ugovor o radu sa 27. januarom 2006. godine, zbog prestanka radnog odnosa, zbog o dlaska u penziju po sili zakona jer je navršila 65 godina života, a ima najmanje 15 godina radnog staža. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 50/06.

Do donošenja delimične presude održana su tri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje i određenih svedoka, kao i uvid u određenu dokumentaciju. Parnični sud je dva puta pribavljao potrebna dokumenta iz Bosne i Hercegovine.

Na zahtev tužilje, Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. marta 2007. godine doneo delimičnu presudu P1. 50/06, kojom je poništio kao nezakonito sporno rešenje tuženog i obavezao ga da tužilju vrati na radno mesto na kojem je radila pre otkaza ugovora o radu. U obrazloženju označene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tuženog popunila prijavni list sa podatkom da je rođena 1939. godine, što je proizlazilo i iz ostale dostavljene dokumentacije, kao i da je u toku trajanja radnog odnosa dostavila dokumentaciju (izvod iz matične knjige rođenih) da je rođena 1942. godine, koji podatak je sud smatrao relevantnim za presuđenje.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2845/07 od 11. oktobra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, te je potvrđena delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 50/06 od 9. marta 2007. godine, uz obrazloženje, između ostalog, da za odluku u ovoj pravnoj stvari nije od značaja činjenica da je tužilji morao da prestane radni odnos po sili zakona jer je tužilja imala više od 42 godine radnog staža, budući da je spornim rešenjem njoj otkazan ugovor o radu zato što je navršila 65 godina života, a za šta tuženi nije imao osnova. Označena drugostepena presuda dostavljena je parničnim strankama 26. marta 2008. godine.

U postupku po reviziji, koju je tuženi izjavio 23. aprila 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je, rešenjem od 18. septembra 2008. godine, vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, a nakon što su spisi ponovo dostavljeni revizijskom sudu, Vrhovni kasacioni sud je 13. maja 2010. godine, presudom Rev2. 138/10, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2845/07 od 11. oktobra 2007. godine.

Spisi predmeta su 15. juna 2010. godine vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine, koji je prvo ročište u nastavku postupka zakazao za 1. februar 2011. godine. Do zaključenja glavne rasprave održana su još dva ročišta, nakon čega je taj sud, presudom P1. 11595/10 od 13. septembra 2011. godine , usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji naknadi materijalnu štetu u visini zarade koju bi primala, a za period od 28. januara 2006. godine, kao dan a kada joj je spornim rešenjem prestao radni odnos, pa do 10. avgusta 2007. godine, kada je tužilja navršila 65 godina života.

Protiv označene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 29. septembra 2011. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je r ešenjem od 27. juna 2013. godine predmet vratio prvostepenom sudu radi dopune postupak.

U dopunskom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. septembra 2013. godine rešenjem ispravio presudu P1. 11595/10 od 13. septembra 2011. godine, nakon čega je spise predmeta ponovo dostavio drugostepenom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6328/13 od 24. jula 2015. godine delimično je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11595/10 od 13. septembra 2011. godine, tako što je iznos dosuđen označenom prvostepenom presudom na ime naknade materijalne štete umanjen za iznos naknade za ishranu u toku rada. Takođe, drugostepenom presudom preinačeno je rešenje o troškovima postupka. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je, između ostalog da su bez uticaja navodi žalbe da prvostepeni sud nije zatražio od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje izveštaj o tome da li je tužilja ostvarila pravo na penziju u posmatranom periodu, jer je tuženi sam, u izvršavanju delimične presude od 9. marta 2007. godine, doneo 2. aprila 2008. godine rešenje kojim je tužilju vratio na rad, na radno mesto na koje je i pre otkaza ugovora o radu radila, a potom i drugo rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu sa 10. avgustom 2007. godine, zbog odlaska u penziju jer je navedenog dana navršila 65 godina života, pa je pravilna ocena prvostepenog suda da postoji k rivica tuženog za naknadu štete zbog neisplaćenih zarada za posmatrani period. Takođe, navedeno je da su bez uticaja navodi žalbe da je tužilji trebala da bude obračunata minimalna zarada jer je ista u posmatranom periodu isplaćivana i ostalim zaposlenim na osnovu izmenjenih ugovora, uz obrazloženje da tuženi nije dokazao da je sa tužiljom ugovorio isplatu minimalne zarade u slučaju poremećaja u poslovanju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.); da s vako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 7. februara 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beograd, pa do njegovog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 24. jula 2015. godine, trajao devet godina i pet i po meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu od 13. septembra 2011. godine trajao skoro četiri godine, a da tome nisu doprinele parnične stranke. Ovo tim pre što je predmetni parnični postupak bio hitne prirode. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije , od 26. februara 1992. godine, stav 18.). Isti pravni stav Ustavni je više puta do sada izrazio (videti, između ostalih, Odluku Už-7556/2014 od 17. novembra 2016. godine.

Ustavni sud je imao u vidu da je na zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, a u skladu procesnim ovlašćenjima kako same podnositeljke, tako i parničnog suda, prvo odlučivano o njenom zahtevu za poništaj spornog rešenja, te da je tek nakon što je konačno odlučeno o tom zahtevu, odlučivano o istaknutom imovinskopravnom zahtevu, što je, objektivno, uticalo na navedenu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Međutim, budući da sam postupak, prema oceni Ustavnog suda, nije bio složen, to se razumno moglo očekivati da postupak po vanrednom pravnom leku, koji je trajao dve godine, bude sproveden u kraćem vremenskom periodu.

Ustavni sud je ocenio i da je podnositeljka imala interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, kao i da njeno ponašanje u toku postupka nije bilo usmereno na njegovo odugovlačenje.

Imajući u vidu navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63 .) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom postupku , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke zbog utvrđene povrede.

6. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročna veza između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana, pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i visini štete. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka istakla zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini dosuđenih parničnih troškova, kao i u visini imovinskog zahteva usvojenog u prethodno vođenom parničnom postupku, jer smatra da zbog dugog trajanja postupka više nije u mog ućnosti da dosuđene iznose naplati, ali istovremeno ukazujući da, usled ekonomskog stanja dužnika, svoje potraživanje eventualno neće naplatiti u novcu, već na drugi način. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaz da je svoje potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom donetom u osporenom postupku i pokušala da namiri u zakonom propisanom postupku za to.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu dokaza o postojanju štete, zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka istakla povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, ali da ustavna žalba ne sadrži navode kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo formalno poziva na povredu ustavnih prava, ne čini ustavnu žalbu u tom delu dopuštenom.

U vezi sa istaknut om povred om jemstva na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava iz člana 58. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da se Ustavom ne štiti očekivano sticanje imovine, već stečena imovina. Stoga u imovinu pojedinca ulaze samo potraživanja utvrđena pravnosnažnim i izvršnim sudskim odlukama, pa tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete istaknut u osporenom parničnom postupku nije obuhvaćen autonomnim pojmom „imovine“ koji je definisao Evropski sud za ljudska prava.

U odnosu na istaknutu povredu jemstva prava na rad u skladu sa zakonom iz člana 60. stav 1. Ustav, kao i istaknutu povredu prava na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja iz člana 68. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se povreda ovih prava ne može dovesti u vezu sa dužinom trajanja predmetnog parničnog postupka, tim pre što je o nezakonitosti rešenja na osnovu kojeg je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos pravnosnažno odlučeno još 11. oktobra 2007. godine, odnosno godinu i po dana nakon pokretanja tog postupka , nakon čega je i tuženi doneo rešenje kojim je vratio podnositeljku na rad. Ostali navodi podnositeljke o povredi označenih prava odnose se na postupanje njenog bivšeg poslodavca, o čemu Ustavni sud nije nadležan da se izjašnjava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava iz člana 58. stav 1, člana 60. stav 1. i člana 68. stav 1. Ustava, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti