Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz radnog odnosa. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Borisa Milijića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borisa Milijića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10255/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boris Milijić iz Beograda podneo je 5. maja 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zaječmenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1794/05.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Četvrti opštinski sud u Beogradu i pored činjenice da se radi o sporu iz radnog odnosa, nečinjenjem uticao da predmetni parnični postupak ni posle više od tri i po godine nije okončan ni u prvostepenom postupku, što je „nekompatibilno zahtevu 'razumnog roka' iz člana 32. stav 1. Ustava, čime je podnosilac stavljen u produženo stanje neizvestnosti i straha od novih mobing aktivnosti poslodavca“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i odredi da se uklone štetne posledice u određenom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj, 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10255/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, telegramom spornog dana (26. ili 27.) septembra 2005. godine uputio tužbu Četvrtom opštinskom sudom u Beogradu protiv tuženog „Pupin Telekom - DKTS“ d.o.o. iz Beograda, kojom je tražio da sud poništi rešenje tuženog od 28. juna 2005. godine o upućivanju tužioca na plaćeno odsustvo i isplatu razlike u zaradi. Podneskom koji je sudu upućen preporučenom pošiljkom 29. septembra, a koji je u sudu primljen 30. septembra 2005. godine, tužilac podigao tužbu kojom je tražio da sud utvrdi da je nezakonito rešenje tuženog broj 28/05 od 28. juna 2005. godine o upućivanju tužioca na plaćeno odsustvo, kao i da obaveže tuženog da tužiocu isplati razliku u visini od 35% zarade koju bi ostvario da nije upućen na plaćeno odsustvo, sa zakonskom zateznom kamatom. Osporenim rešenjem tuženog tužilac je upućen na plaćeno odsustvo u periodu od 1. jula 2005. godine do 1. septembra 2005. godine, zbog nedostatka posla, odnosno smanjenog obima posla, s tim da u vreme trajanja plaćenog odsustva tužilac ima pravo na naknadu zarade u visini u visini 65% prosečne zarade u prethodna tri meseca, ali da tako utvrđena naknada ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene zakonom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1794/05.

U odgovoru na tužbu koju je sudu dostavljen 30. novembra 2005. godine, tuženi je istakao prigovor neblagovremenosti tužbe, navodeći da je tužilac osporeno rešenje tuženog primio 28. juna 2005. godine, da je telegram sa tužbom predat pošti 26. septembra 2005. godine, a da je naknadno upućeni podnesak sa tužbom u sudu primljen 30. septembra 2005. godine. Tuženi je, takođe, osporio tužbeni zahtev i naveo da su neosnovani navodi tužbe da nije došlo do smanjenja obima posla.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 1794/05 od 23. marta 2006. godine, donetim van ročišta, odbacio kao neurednu tužbu tužioca u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati razliku u visini od 35% zarade koju bi ostvario da nije upućen na plaćeno odsustvo, sa zakonskom zateznom kamatom, jer taj zahtev nije određen, s obzirom na to da nije naznačena vrednost potraživanja. Navedeno rešenje uručeno je parničnim strankama na prvom pripremnom ročištu koje je održano 24. marta 2006. godine. Na ovom ročištu tužiocu je naloženo da se izjasni kada je primio osporeno rešenje tuženog i da dostavi dokaze za navode iz podneska kojeg je predao sudu na tom ročištu. Na naredna tri pripremna ročišta (održana 4. jula i 12. oktobra 2006. godine i 16. januara 2007. godine) sud je utvrđivao činjenice od značaja za ocenu blagovremenosti podnete tužbe.

Punomoćnik tužioca je telegramom koji je predat pošti 30. marta 2007. godine, a koji je primljen u sudu 2. aprila 20007. godine, obavestio sud da ne može da dođe na ročište zakazano za 2. april 2007. godine jer se nalazi na službenom putu. S obzirom na to da na pripremno ročište zakazano za 2. april 2007. godine nije došao uredno pozvani tužilac, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P1. 1794/05 od 2. aprila 2007. godine da se tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari smatra povučena. Ovo rešenje dostavljeno je tužiocu 11. maja 2007. godine. Odlučujući o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 18. oktobra 2007. godine rešenje P1. 1794/05 kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje po predlogu tužioca od 19. maja 2007. godine i ukinuo rešenje tog suda P1. 1794/05 od 2. aprila 2007. godine. Ovo rešenje sud je pokušao šest puta da dostavi punomoćniku tužioca (1. novembra i 17. decembra 2007. godine, 14. januara, 1. i 26. februara i 26. marta 2008. godine), ali se pošta vraćala neuručena, sa naznakom dostavljača da primalac nije u ostavljenom roku preuzeo poštu.

Naredno pripremno ročište zakazano je za 28. oktobar 2008. godine, ali ono nije održano na zahtev tužioca, jer na ročište nije došao njegov punomoćnik, te je novo pripremno ročište zakazano i održano 26. decembra 2008. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano je 30. marta 2009. godine. Na ročištu održanom 14. maja 2009. godine sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju, jer je konstatovao da podnesak tuženog od 23. aprila 2009 godine nije dostavljen tužiocu, te je doneo rešenje da se taj podnesak fotokopira i dostavi tužiocu na odgovor, a ovo ročište odložio, ne saslušavši svedoke koji su došli, dok su se na ročištu održanom 14. oktobra 2009. godine parnične stranke izjašnjavale na okolnosti od značaja za ocenu blagovremenosti tužbe, nakon čega je ročište odloženo, tako da svedoci koji su došli nisu saslušani, a parničnim strankama je ostavljen rok od osam dana da se pismeno izjasne na navode suprotne strane i da se izvrši uvid u spis predmeta tog suda P1. 879/08.

U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je u Prvom Osnovnom sudu u Beogradu dobio broj P1. 10255/10 i održano je jedno ročište - 26. aprila 2010. godine, na kojem je izveden dokaz saslušanjem svedoka. Ročište zakazano za 28. januar 2010. godine nije održano jer nije bio združen predmet tog suda P 879/08, te svedoci koji su došli nisu saslušani, dok ročišta zakazana za 6. i 20. oktobar 2010. godine nisu održana zbog protesta zaposlenih u pravosuđu. U 2011. godini održano je ročište 16. februara na kome su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke i saslušanjem svedoka, na okolnosti od značaja za ocenu blagovremenosti tužbe. Naredno ročište zakazano je za 14. juni 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odlugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični postupak čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu krajem septembra 2005. godine do podnošenja ustavne žalbe, trajao tri godine i sedam i po meseci, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od kraja septembra 2005. godine, pa nadalje.

Navedena dužina trajanja parničnog postupka sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u predmetnom parničnom postupku nije bilo složenijih pravnih i činjeničnih pitanja. Naime, u toku predmetnog parničnog postupka gotovo celokupna aktivnost suda bila je usmerena na utvrđivanje činjenica od značaja za ocenu blagovremenosti podnete tužbe, što je zahtevalo da sud u dokaznom postupku utvrdi kada je osporeno rešenje tuženog dostavljeno tužiocu i kog tačno datuma je podignuta tužba.

Međutim, u odnosu na izneto, prvostepeni sud ni posle skoro šest godina nije utvrdio relevantne činjenice, pri čemu je zakazao šest pripremnih ročišta, od kojih je četiri održano. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud prvo pripremno ročište zakazao nakon šest meseci od podnošenja tužbe, dok je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon tri i po godine od podnošenja tužbe, kao i da je sud rešenje da se tužba smatra povučenom od 2. aprila 2007. godine dostavio tužiocu nakon više od mesec dana – 11. maja 2007. godine, a da je o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje odlučio nakon pet meseci od podnošenja predloga. Ustavni sud ukazuje da je u toku predmetnog parničnog postupka sud više puta pozivao svedoke na ročišta, ali na tim ročištima nije izvodio dokaz saslušanjem svedoka, iako su se oni odazivali pozivu.

S druge strane, Ustavni sud je ocenio da postavljeni tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe nije bio od egzistencijalnog značaja, s obzirom na to da je tužbom tražen poništaj odluke tuženog o upućivanju tužioca na plaćeno odsustvo u trajanju od dva meseca.

Ustavni sud je ocenio i da su svojim ponašanjem podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik u izvesnoj meri doprineli dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, pre svega što punomoćnik podnosioca nije došao na zakazano ročište, iako je bio uredno pozvan, a obaveštenje sudu da neće doći dostavio je na dan održavanja ročišta navodeći da se nalazi na službenom putu. Ovakvo ponašanje dovelo je do toga da sud donese rešenje da se tužba smatra povučenom, nakon čega je usledio postupak u kome je sud odlučivao o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje koji je usled neefikasnog rada suda trajao čak pet meseci, te se ne može ceo ovaj period staviti u odgovornost podnosioca. Pored navedenog, parnični sud, iako je šest puta pokušao dostavu, nije uspeo da punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavi rešenje da se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, što je produžilo postupak za pet meseci. Ustavni sud je konstatovao i da jedno od zakazanih ročišta nije održano na predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer na ročište nije došao njegov punomoćnik.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno nedelotvornim i neefikasnim postupanjem, prvo Četvrtog opštinskog sud u Beogradu, a potom i Prvog osnovnog suda u Beogradu, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da prvostepeni postupak još nije okončan, te da nakon donošenja odluke prvostepenog suda sledi drugostepeni postupak, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio da mu se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, u tački 3. izreke odlučio da se štetne posledice povrede prava podnosiocu otklone objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti