Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko trinaest godina. Kao razlog je navedena neefikasnost prvostepenog suda, uz veliki broj neodržanih ročišta i česte promene sudija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Simića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Simića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1412/99, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 7423/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Simić iz Kragujevca, preko punomoćnika Toplice Mladenovića, advokata iz Kragujevca, podneo je, 28. januara 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1656/11 od 28. novembra 2011. godine i presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 7423/10 od 23. marta 2011. godine, zbog povrede prava na imovinu i privatnu svojinu, zajemčenog članom 58. i članom 86. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1656/11 od 28. novembra 2011. godine odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 7423/10 od 23. marta 2011. godine, kojom je odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe radi prestanka uznemiravanja i protivtužbi tuženog radi utvrđivanja prava stvarne službenosti prolaza; da je nejasno na kojim činjenicama i dokazima je osporenim presudama priznato pravo službenosti i tako podnosiocu na nezakonit način ograničeno apsolutno pravo svojine, odnosno korišćenja parcele, koji stav se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da izneto u ustavnoj žalbi ukazuje da je nepravilna primena osnovnih načela građanskog prava, odredbe člana 51. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i načela parničnog postupka o odlučivanju na osnovu dokaza i činjenica koji su izvedeni u postupku, uzrokovala i povredu ustavnog prava na imovinu i privatnu svojinu; da je parnični postupak pokrenut tužbom podnetom 11. februara 1998. godine, a da je pravnosnažno okončan 28. novembra 2011. godine, dakle nakon trinaest godina i devet meseci i da je zarad donošenja odluke zakazano više od 70 ročišta, što predstavlja nepotreban broj ročišta, kao i neprimereno dug vremenski okvir za okončanje postupka. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na imovinu i privatnu svojinu bez tereta, da poništi osporene presude i naredi da drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi, te da podnosiocu naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom, kao i da zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu dosudi novčani iznos troškova postupka za radnje preduzete na ročištima koja nisu bila neophodna. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, već samo zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz pismenog izjašnjenja Osnovnog suda u Kragujevcu o toku parničnog postupka datog u dopisu Su VIII 43-61/14 od 17. oktobra 2014. godine i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujecu P. 7423/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 11. februara 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog Dragana Petrovića iz Kragujevca, radi prestanka uznemiravanja, a tužbeni zahtev je zatim u toku postupka precizirao.

Tuženi je 23. aprila 2001. godine podneo protivtužbu protiv tužioca, radi utvrđenja postojanja stvarne službenosti prolaza kolima i pešice preko poslužnog dobra tužioca. Ova protivtužba je u toku postupka precizirana više puta, tako da je konačno, osim tužioca-protivtuženog, obuhvatila još troje tuženih.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 9. maja 2009. godine, tj. devet godina i tri meseca posle podnošenja tužbe. U tom periodu je u svojstvu predsednika sudskog veća postupalo četvoro sudija, a bilo je zakazano ukupno 76 ročišta, od kojih nije održano ili je odloženo bez raspravljanja 50 ročišta. Dvadeset i jedno ročište nije održano iz razloga na strani suda (sprečenost postupajućeg sudije, nedostatak procesnih pretpostavki), jedno ročište nije održano jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, devetnaest ročišta nije održano iz razloga na strani tuženog–protivtužioca (izbegavanje prijema poziva, nedostavljanje tačne adrese svedoka i tuženih, sprečenost punomoćnika da pristupi na ročište, nepostupanje po nalozima suda), a sedam ročišta nije održano iz razloga na strani tužioca–protivtuženog ili obeju stranaka.

Nakon tri neodržana ročišta zbog toga što tuženom nije bilo izvršeno dostavljanje poziva, Opštinski sud u Kragujevcu je 15. februara 1999. godine doneo presudu zbog izostanka P. 425/98.

Tuženi je 23. marta 1999. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je sud prihvatio 23. jula 1999. godine, bez održavanja ročišta.

Nakon šest meseci, u januaru 2000. godine, postupak je nastavljen pred drugim predsednikom veća, koji je u ovoj stvari postupao do juna 2003. godine. U tom periodu sud je izveo dokaze saslušanjem šest svedoka, dana 12. juna 2000. godine izvršio uviđaj na licu mesta; prihvatio da raspravlja po protivtužbi; pribavio izveštaj od ŽTP - Sekcija u Kraljevu u vezi označene katastarske parcele; na predlog tužioca-protivtuženog sprovedo je veštačenje putem veštaka saobraćajne struke na okolnost da li tuženi može iz ul. Mire Marinkovića ulaziti kolima i pešice u svoju parcelu kp. br. 3592/1, KO Kragujevac.

Na ročištu 29. oktobra 2003. godine postupak je nastavljen pred trećim predsednikom veća kada je zbog izmene sudećeg sudije glavna rasprava počela iznova i sud doneo rešenje da se ponovo izvrši uviđaj uz učešće veštaka geometra.

Prvostepeni sud je izašao na lice mesta tek 26. maja 2004. godine, po uplati troškova za uviđaj od strane tuženog. Opštinski sud u Kragujevcu je 6. decembra 2004. godine ponovo izašao na lice mesta sa veštakom geometrom D. P, koji je svoj pismeni nalaz i mišljenje dostavio sudu 13. decembra, a na ročištu 29. decembra 2004. godine sud je saslušao veštaka, koji je dopunu skice parcela dostavio 20. januara 2005. godine.

Na ročištu održanom 15. novembra 2005. godine Opštinski sud u Kragujevcu je rešio da prekine postupak po protivtužbi tuženog-protivtužioca zbog smrti jedne od tuženih Milijane Aleksić.

Na ročištu 25. januara 2006. godine sud je rešio da zatraži od ŽTP određena obaveštenja, kao i da se izjasni o pozivu tuženog da se umeša u parnicu na strani tuženog, o čemu se ŽTP izjasnio podneskom od 30. aprila 2007. godine da ne prihvata mešanje.

Ročište zakazano za 29. mart 2006. godine nije održano zbog prelaska postupajućeg sudije u krivičnu materiju, a postupak je nastavljen posle jedanaest meseci pred četvrtim postupajućim sudijom, zakazivanjem ročišta za 27. februar 2007. godine, koje nije održano na molbu punomoćnika tužioca-protivtuženog.

Na ročištu održanom 29. maja 2008. godine prvostepeni sud je rešenjem odbacio tužbu tuženog-protivtužioca kao neuredna, a u nastavku postupka saslušao je tužioca Milorada Simića i tuženog Dragana Petrovića i saslušao tri svedoka, na ročištu 25. marta 2009. godine stavio van snage rešenje o odbačaju protivtužbe od 20. maja 2008. godine i na ročištu 19. maja 2009. godine zaključio glavnu raspravu.

Presudom P. 1412/99 od 19. maja 2009. godine Opštinski sud u Kragujevcu je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog za prestanak uznemiravanja, u stavu drugom izreke odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za utvrđenje prava stvarne službenosti prolaza, u stavu trećem izreke odbio protivtužbeni zahtev za upis prava stvarne službenosti u katastar, a u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi-protivtužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 25. juna 2009. godine, a tužilac-protivtuženi je odgovorio na žalbu 24. jula 2009. godine.

Rešavajući o žalbi, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 3/10 od 13. januara 2010. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1412/99 od 19. maja 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog povreda odredaba člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, na koje se osnovano ukazuje u žalbi tuženog-protivtužioca.

Ponovni postupak pred Osnovnim sudom u Kragujevcu je nastavljen pred novim predsednikom veća i u periodu od maja 2010. godine do marta 2011. godine zakazano je sedam ročišta, od kojih je održano šest, a jedno nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom postupku saslušane su tužene Ljiljana Andonović, Velika Ilić i Marina Đoković, tuženi-protivtužilac Dragan Petrović i izvršen uviđaj na licu mesta 14. marta 2011. godine.

Osnovni sud u Kragujevcu je osporenom prvostepenom presudom P. 7423/10 od 23. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog Milorada Simića da sud utvrdi da tuženi-protivtužilac Dragan Petrović nema pravo prolaza pešice i kolima preko k.p. br. 9675, upisane u list nepokretnosti broj 9215, KO Kragujevac 3 – naselje „Palilula“, sa pravom korišćenja u korist tužioca, te da se zabrani tuženom-protivtužiocu da prelazi preko opisane parcele ili da na drugi način uznemirava tužioca-protivtuženog u pravu korišćenja navedene katastarske parcele; u stavu drugom izreke je usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca Dragana Petrovića i utvrdio prema tužiocu-protivtuženom Miloradu Simiću i prema tuženima Veliki Ilić, Ljiljani Andonović i Marini Đoković postojanje prava stvarne službenosti stečenog kupovinom prava korišćenja parcele br. 3592/1, KO Kragujevac, sada k.p. br. 9676, KO Kragujevac 3 i prava svojine objekta na ovoj parceli, prolaza kolima i pešice preko poslužnog dobra k.p. br. 9675, KO Kragujevac 3, upisane u listu nepokretnosti broj 9215, KO Kragujevac 3, čiji su sukorisnici tužilac-protivtuženi i tužene, na način bliže određen u ovom stavu izreke; u stavu trećem izreke naložio službi za Katastar nepokretnosti u Kragujevcu da u listu nepokretnosti broj 9215, KO Kragujevac 3 izvrši uknjižbu prava službenosti prolaza kolima i pešice na teret poslužnog dobra iz stava drugog izreke; u stavu četvrtom izreke obavezao tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu Draganu Petroviću na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 489.050 dinara, a u stavu petom izreke odbio zahtev tužioca-protivtuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Tužilac-protivtuženi je 26. maja 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1656/11 od 28. novembra 2011. godine potvrdio prvostepenu ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 7423/10 od 23. marta 2011. godine u njenim stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke i žalbu tužioca u ovom delu odbio kao neosnovanu, delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio ožalbenu presudu u stavu trećem, tako što je odbio tužbeni zahtev tuženog Dragana Petrovića za uknjižbu prava službenosti kao neosnovan, potvrdio odluku o troškovima postupka u stavu četvrtom i petom izreke prvostepene presude, a žalbu tužioca u ovom delu odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi: da je za svoj zaključak i stav prvostepeni sud dao dovoljno jasne i uverljive razloge, koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Apelacioni sud, u odnosu na prvi i drugi stav izreke; da se navodima žalbe tužioca ne dovodi u pitanje ni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a ni primena materijalnog prava, a za koju ocenu žalbenih navoda je drugostepeni sud dao obrazložene razloge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 86. stav 1. Ustava jemče se privatna, zadružna i javna svojina i utvrđuje da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave i da s vi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo osporeni parnični postupak podnošenjem tužbe 11. februara 1998. godine, a da je spor pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 28. novembra 2011. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka prošlo trinaest godina i devet i po meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se u ovom predmetu radilo o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o tužbenom i protivtužbenom zahtevu kojim je bilo obuhvaćeno više lica, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju ipak ne mogu predstavljati opravdanje za tako dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

S obzirom na to da je predmet spora bilo uznemiravanje prava svojine i utvrđivanje postojanja službenosti prolaza, Ustavni sud je našao da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo trajanju parničnog postupka, imajući u vidu, pre svega, da sedam ročišta nije održano iz razloga na strani podnosioca.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, bez obzira na veliki broj zakazanih ročišta, koja su zakazivana u kratkim rokovima, izuzetno je veliki broj neodržanih ročišta (više od 60% zakazanih ročišta), od kojih iz razloga na strani suda nisu održana čak 22 ročišta. Pri tome, u ovom predmetu je postupalo pet sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Takođe, zbog ovih promena rasprava je više puta morala počinjati iz početka, a što je dovodilo i do ponavljanja izvođenja pojedinih dokaza, kao što je uviđaj na licu mesta. U vreme jedne od promena postupajućeg sudije u predmetnom postupku, ročište nije zakazano jedanaest meseci (od 29. marta 2006. do 27. februara 2007. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevca u predmetu P. 1412/99, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 7423/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove osporenog parničnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi prava na imovinu osporenim presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1656/11 od 28. novembra 2011. godine i Osnovnog suda u Kragujevcu P. 7423/10 od 23. marta 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je na osnovu sadržine ustavne žalbe prvo utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na imovinu zasniva na navodima kojima se izražava stav o nezakonitosti i nepravilnosti osporenih presuda i, u osnovi, poziva na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe u osnovi predstavljaju ponavljanje glavnih navoda iznetih u postupku pred redovnim sudovima, o kojima su se izjasnili, kako prvostepeni, tako i drugostepeni sud, u obrazloženjima osporenih presuda, dajući za donete odluke jasne i dovoljne razloge, a Ustavni sud takva obrazloženja ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U vezi sa istaknutom povredom načela iz člana 86. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da navedeno načel o kao ustavnopravna kategorija ne ulazi u domen konkretnih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavo m, pa prema tome ne može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti