Odluka o usvajanju ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Sud je zaključio da je prvostepeni organ odgovoran za neopravdana odlaganja, dok je u preostalom delu žalba odbačena kao neustavnopravno nefundirana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6650/2021
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2744/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 15. maja 2021. godine, preko punomoćnika B. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2744/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 178/21 od 20. januara 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak za utvrđenje prestanka ugovora o korišćenju spornog stana i iseljenja podnosioca trajao više godina, iako je reč o tužbi koju je trebalo već kod njenog prethodnog ispitivanja odbaciti zbog presuđene stvari; da je proizvoljna ocena sudova po kojoj pravnosnažnom presudom nekadašnjeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1655/07 od 31. januara 2008. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev istog tužioca da se ocu podnosioca otkaže ugovor o korišćenju spornog stana, kao i da se sa svim licima i stvarima on iz njega iseli, nije odlučeno o istim zahtevima i među istim strankama kao i u predmetnoj pravnoj stvari; da je navedenom presudom podnosiocu utvrđeno pravo korišćenja na spornom stanu, imajući u vidu da je u obrazloženju konstatovano kako dodeljivanjem u zakup drugog neodgovarajućeg stana njegovom ocu tokom 2001. godine, u koji se podnosilac nije uselio, već je ostao da živi u spornom stanu, nije trajno rešeno stambeno pitanje za sve članove porodičnog domaćinstva; da kako tužba nije odbačena zbog presuđene stvari, usled činjenice da je podnosiocu pravnosnažnom presudom utvrđeno pravo korišćenja na spornom stanu, tužbeni zahtev je jedino mogao biti odbijen kao neosnovan; da je, stoga, bez uticaja i okolnost da je otac podnosioca kasnije otkupio stan koji mu je dodeljen u zakup 2001. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2744/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Gradska opština Zemun je 10. oktobra 2012. godine, u svojstvu tužioca, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv ovde podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, radi iseljenja iz stana broj 1 u ulici B. 6/3 u Zemunu, grad Beograd. Predmet je zaveden pod brojem P. 20088/12.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 8. novembra 2012. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20088/12 od 17. decembra 2012. godine odbačena je tužba tužioca kao presuđena stvar.

Podneskom od 26. decembra 2012. godine tužilac je preinačio tužbu isticanjem još jednog tužbenog zahteva, i to za utvrđenje da ugovor o korišćenju spornog stana, koji je sa tužiocem zaključio otac tuženog, više ne proizvodi pravno dejstvo. Dva dana kasnije, tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja o odbacivanju tužbe.

Spisi predmeta su 5. marta 2013. godine prosleđeni Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Gž. 3551/2013 od 12. marta 2014. godine ukinuto je ožalbeno rešenje i predmet je 25. juna 2014. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je zaveden pod brojem P. 2744/14. U međuvremenu, 1. januara 2014. godine, nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu preuzeo je Treći osnovni sud u Beogradu.

Tuženi je 20. novembra 2014. godine podneo protivtužbu, sa zahtevom da se tužilac obaveže da sporni stan isprazni od lica i stvari i isti mu preda u državinu, kao i da se stavi van snage rešenje tužioca od 8. novembra 2012. godine, kojim je predmetni stan dat na čuvanje trećem licu. Saglasno dostavnoj naredbi postupajućeg sudije od 9. jula 2015. godine, postupak po protivtužbi je razdvojen, te je formiran poseban predmet, koji je zaveden pod brojem P. 3963/15. Tužilac – protivtuženi je odgovor na protivtužbu dostavio 11. aprila 2016. godine. Postupajući sudija u predmetu P. 3963/15 je 2. avgusta 2017. godine sačinio službenu belešku, u kojoj je, pored ostalog, navedeno da spise treba izneti sudiji u predmetu P. 2744/15, kako bi se odlučilo o eventualnom spajanju. Odluke o spajanju nema u spisima predmeta, ali je postupak po tužbi i protivtužbi vođen kao jedinstven.

Podnescima od 29. juna i 11. septembra 2015. godine tuženi – protivtužilac je tražio od suda da zakaže ročište u predmetnoj pravnoj stvari. Rešenjem predsednika Trećeg osnovnog suda u Beogradu od 30. marta 2016. godine oduzet je predmet od tada postupajućeg sudije i dat je u rad drugom sudiji.

Prvo ročište održano je 10. novembra 2016. godine. U periodu do presuđenja zakazano je i održano još četiri ročišta (4. aprila, 18. septembra i 12. decembra 2017. i 30. maja 2018. godine). U okviru dokaznog postupka saslušan je tuženi – protivtužilac u svojstvu stranke. Glavna rasprava je zaključena 30. maja 2018. godine.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2744/14 od 30. maja 2018. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, te je utvrđeno da je ugovor o korišćenju spornog stana prestao, dok su tužbeni zahtev za iseljenje tuženog – protivtužioca, kao i protivtužbeni zahtev za ispražnjenje predmetnog stana i predaju u državinu tuženom – protivtužiocu odbijeni kao neosnovani. Protivtužba je u delu kojim je traženo stavljanje van snage rešenja tužioca – protivtuženog od 8. novembra 2012. godine odbačena, zbog nenadležnosti suda da po njoj postupa. Ova presuda je strankama otpravljena 8. avgusta 2018. godine.

Tuženi – protivtužilac je 14. decembra 2018. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac – protivtuženi odgovorio podneskom od 18. januara 2019. godine.

Spisi predmeta su 16. maja 2019. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Gž. 4635/19 od 6. juna 2019. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu radi ispravke ožalbene presude. Prvostepeni sud je ispravku izvršio rešenjem od 28. novembra 2019. godine, koje je postalo pravnosnažno 1. januara 2020. godine. Prethodno je tuženi – protivtužilac, podneskom od 13. novembra 2019. godine, zatražio od suda da što hitnije odluči o ispravci prvostepene presude i da predmet dostavi na odlučivanje o žalbi.

Predmet je 11. januara 2021. godine ponovo prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž. 178/21 od 20. januara 2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog – protivtužioca, te je prvostepena presuda potvrđena u pobijanom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da presuda mora pisano da se izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja, a u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. oktobra 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 178/21 od 20. januara 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina i tri meseca, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, što potvrđuje činjenica da je u dokaznom postupku obavljeno samo saslušanje podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu stranke.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao značajan interes da sud o njegovim zahtevima, kao i zahtevima tužioca, odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka. Štaviše, u periodima neaktivnosti prvostepenog suda, podnosilac ustavne žalbe je svojim podnescima zahtevao da se u predmetu postupa.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je o tužbenim i protivtužbenim zahtevima odlučeno nakon šest i po godina od podnošenja tužbe; da nakon ukidanja rešenja o odbacivanju tužbe i vraćanja predmeta na ponovni postupak, ročište za glavnu raspravu nije zakazano skoro dve i po godine; da je kod pismene izrade prvostepene presude evidentno prekoračen zakonom propisani rok; da su spisi predmeta radi odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude (iznova) prosleđeni nadležnom drugostepenom sudu godinu dana nakon što su se za to stekli procesni uslovi.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Što se tiče osporenog akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Ustavni sud je, pritom, uvidom u osporenu drugostepenu presudu, utvrdio da ona sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kao i ocenu da se materijalna pravnosnažnost jedne presude može vezati isključivo za njenu izreku, ne i za obrazloženje, a podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o postojanju prava korišćenja na spornom stanu isključivo zasniva na obrazloženju pravnosnažne presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1655/07 od 31. januara 2008. godine.

S obzirom na to da je pitanje presuđene stvari raspravljeno još na samom početku postupka, kada je Viši sud u Beogradu ukinuo prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe, zbog čega taj procesnopravni prigovor uopšte nije bio predmet odlučivanja u osporenoj drugostepenoj presudi, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe u vezi sa tim. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da pored toga što nije reč o parnicama koje su vođene između istih stranaka (prvu parnicu je Gradska opština Zemun vodila protiv oca podnosioca ustavne žalbe), u predmetnoj pravnoj stvari je utvrđeno da je otac podnosioca ustavne žalbe stan koji mu je dat u zakup 2001. godine kasnije otkupio od tužioca, što je, po shvatanju Suda, činjenično stanje učinilo bitno drugačijim u odnosu na raniju parnicu.

Kada je reč o pravu na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i pravu na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 2. aprila 2013. godine, stav 35).

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o usvajanju ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti