Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, dok je deo žalbe protiv meritornih odluka odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković , u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Vetprom – Sombor“ a.d. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Vetprom – Sombor“ a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Somboru P1. 1549/10 (incijalno u predmetu Opštinskog suda u Somboru P1. 1438/00) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Vetprom – Sombor“ a.d. iz Sombora je, 10. avgusta 2012. godine, preko zastupnika Gordane Lukač, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Somboru P1. 1549/10 (incijalno u predmetu Opštinskog suda u Somboru P1. 1438/00), kao i protiv presude Osnovnog sud a u Somboru P1. 1549/10 od 6. aprila 2011. godine i presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž1. 2199/11 od 11. maja 2012. godine .

U ustavnoj žalbi je u bitnome interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporene sudske presude. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda Somboru P1. 1549/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja O.Š. podnela je 23. novembra 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv privrednog društva „Vetprom-Sombor“ a.d, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja odluka tuženog o razrešenju tužilje sa funkcije direktora tuženog i o privremenom raspoređivanju tužilje na radno mesto rukovodioca službe marketinga, kao i radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade za određeni vremenski period. Predmet je formiran pod brojem P1. 1438/00.

Tuženi je na ročištu održanom 26. marta 2001. godine tražio prekid predmetnog parničnog postupka, do pravnosnažnog okončanja parnice u predmetu ovog suda P1. 842/01, koji se vodi radi poništaja odluke tuženog o prestanku radnog odnosa tužilje.

Opštinskom sudu u Somboru je rešenjem P. 1438/00 od 29. oktobra 2001. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Tužilja je podneskom od 31. avgusta 2006. godine tražila nastavak parničnog postupka, jer je parnica ovog suda u predmetu P1. 842/01 (kasnije u predmetu P1. 367/04) pravnosnažno okončana. U navedenoj parnici tužilja je ostvarila svoj zahtev za poništaj odluke tuženog o pre stanku radnog odnosu.

Na ročištu od 25. decembra 2006. godine određen je nastavak postupka. Predmet je dobio novi broj P1. 159/07.

Opštinski sud u Somboru je delimičnom presudom P1. 159/07 od 24. aprila 2007. godine usvojio tužbeni zahtev radi poništaja odluka tuženog o razrešenju tužilje sa funkcije direktora tuženog i o privremenom raspoređivanju tužilje na radno mesto rukovodioca službe marketinga, dok je za tužben i zahtev radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade za određeni vremenski period određeno da će se odlučiti nakon pravnosnažnosti delimične presude.

Okružni sud u Somboru je presudom Gž1. 1486/07 od 31. januara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P1. 367/04 od 3. marta 2008. godine, na predlog tužilje, odredio spajanje postupaka u predmetima P1. 367/04 i P1. 159/07, radi istovremenog odlučivanja, tako što će se postupak dalje voditi u predmetu P1. 367/04. Tužilja je navela da je u predmetu P1. 367/04, razdvojen postupak radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i isplate zarade. Predmet radi isplate zarade nije posebno formiran.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P. 367/04 od 3. marta 2008. godine usvojio predlog tužilje za određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P. 367/04 od 21. marta 2008. godine, na predlog tuženog, ukinuo rešenje o određivanju privremene mere.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P1. 367/04 od 3. aprila 2008. godine odredio finansijsko veštačenje radi utvrđivanja visine naknade štete zbog manje isplaćene zarade za određeni vremenski period. Rok za izradu nalaza i mišljenja bio je do 30. aprila 2008. godine.

Podnositeljka je podneskom od 21. jula 2008. godine precizirala tužbeni zahtev.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P1. 367/04 od 28. avgusta 2008. godine odredio dopunsko finansijsko veštačenje radi utvrđivanja visine naknade štete zbog manje isplaćene zarade za određeni vremenski period, kao i iznosa regresa za godišnji odmor. Rok za izradu nalaza i mišljenja bio je do 5. septembra 2008. godine.

Podneskom od 5. novembra 2008. godine sudski veštak je obavestio postupajućeg sudiju da nije izradio nalaz i mišljenje, jer mu tuženi nije obezbedio potrebnu dokumentaciju za veštačenje. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je tužilja tražila njegovo izuzeće, sudski veštak je vratio spise predmeta.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P1. 367/04 od 10. novembra 2008. godine odredio finansijsko veštačenje radi utvrđivanja visine naknade štete zbog manje isplaćene zarade za određeni vremenski period, preko drugog sudskog veštaka. Rok za izradu nalaza i mišljenja bio je do 5. septembra 2009. godine.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P1. 367/04 od 26. novembra 2008. godine, na predlog tužilje, odredio dopunsko finansijsko veštačenje. Rok za izradu nalaza i mišljenja bio je do 11. decembra 2008. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka finansijske struke dostavljen je sudu 15. januara 2009. godine.

Tužilja je podneskom od 17. februara 2009. godine precizirala tužbeni zahtev.

Kako se tuženi nije saglasio na nalazom i mišljenjem veštaka, Opštinski sud u Somboru je rešenjem P1. 367/04 od 11. marta 2009. godine odredio još jedno dopunsko veštačenje.

Sudski veštak je dopisom od 3. aprila 2009. godine obavestio sud da ne može da izvrši veštačenje, jer tuženi nije uplatio predujam troškova veštačenja.

Dopunski nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je izrađen 30. aprila 2009. godine. Drugi dopunski nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je izrađen 22. juna 2009. godine.

Na ročištu od 15. jula 2009. godine zaključena je glavna rasprava, dok je rešenjem od 15. jula 2009. godine ponovo otvorena, radi dopune dokaznog postupka.

Opštinski sud u Somboru je presudom P1. „159/07“ (treba P1. 367/04) od 14. oktobra 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3228/10 od 26. maja 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu. Rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 23. juna 2010. godine. Predmet je dobio novi broj P1. 1549/10.

Tužilja je podneskom od 24. februara 2011. godine precizirala tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Somboru je osporenom presudom P1. 1549/10 od 6. aprila 2011. godine usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 2199/11 od 11. maja 2012. godine delimično usvojio žalbu tuženog, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev u jednom delu, odbacio tužbu za uplatu doprinosa, ukinuo odluku o troškovima postupka i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, dok je prvostepenu presudu u preostalom delu potvrdio.

Osnovni sud u Somboru je rešenjem P1. 1549/10 od 14. septembra 2012. godine obavezao tuženog da plati troškove parničnog postupka tužilji.

Viši sud u Somboru je rešenjem Gž1. 279/13 od 4. jula 2013. godine delimično usvojio žalbu tuženog, te je preinačio rešenje o troškovima postupka u jednom delu.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 30 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 12 ročišta nije održano (osam ročišta nije održano jer sudski veštak nije izradio nalaz i mišljenje u određenom roku, a četiri ročišta nisu održana jer uredno pozvani podnosilac ustavne žalbe kao tuženi nije pristupio na zakazanim ročištima). Pri tome, na dva ročišta koja su održana, nije prisustvovao podnosilac. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak veštačenjem preko veštaka finansijske struke, saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava u pogledu svih istaknutih zahteva . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je tužilja podnela tužbu Opštinskom sudu u Somboru, 23. novembra 2000. godine, do donošenja rešenja Višeg suda u Somboru Gž1. 279/13 od dana 4. jula 2013. godine, kojim je pravnosnažno odlučeno o parničnim troškovima i kojim je istovremeno pravnosnažno okončan parnični postupak u celini. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kom se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza", u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Takvo pravno stanovište Ustavni sud je takođe zauzeo u odlukama Už-914/2012 od 15. januara 2015. godine i Už-3844/2012 od 5. februara 2015. godine. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 12 godina i devet mesec i.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo po sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor u izvesnoj meri bio složen zbog većeg broja zahteva iz tužbe o kojima je trebalo da se odluči, zbog konstantnog preciziranja tužbenog zahteva što je iziskivalo sprovođenje dopunskih veštačanja .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi u postupku imao nesumnjiv interes da se u razumnom roku na konačan i autoritativan način utvrdi izvesnost u materijalnom pravnom odnosu koji postoji između njega i tužilje.

Međutim, nezavisno od predmetnog interesa podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je i on sam značajno doprineo dužini trajanja postupka. Naime, četiri ročišta nisu održana jer uredno pozvani podnosilac ustavne žalbe kao tuženi nije pristupio na zakazana ročišta. Pri tome, na dva ročišta koja su održana, nije prisustvovao podnosilac. Zatim, prvo određeni veštak finansijske stuke nije mogao da izradi nalaz i mišljenje, jer mu podnosilac ustavne žalbe nije obezbedio potrebnu dokumentaciju. Na kraju, dopunski finansijski nalaz i mišljenje, na predlog podnosioca, nije mogao da se izradi u roku, jer podnosilac nije na vreme uplatio predujam troškova veštačenja.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud konstatuje da na redovnom sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici postupaju savesno i blagovremeno, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav ESLjP prema kome je „sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaz2 (videti presudu u predmetu Nankov protiv Makedonije, broj 26541/02, od 29. novembra 2007. godine, stav 46.). Iz navedenog sledi da i kašnjenja u izradi i dostavljanju nalaza sa mišljenjem veštaka dovode do povrede prava na suđenje u razumnom roku. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da prvo određeni sudski veštak finansijske struke uopšte nije poštovao sudske rokove za izradu nalaza i mišljenja, a što je dovelo i do neodržavanja čak šest ročišta za glavnu raspravu. Kada je sudski veštak pristupio izradi nalaza, tada je obavestio prvostepeni sud da mu podnosilac ustavne žalbe nije obezbedio potrebnu dokumentaciju, te da zbog toga, kao i predloga tužilje za njegovo izuzeće, vraća spise predmeta nazad sudu. Nakon toga, dva ročišta nisu održana, jer drugi određeni sudski veštak takođe nije na vreme izradio nalaz sa mišljenjem, odnosno dopunski nalaz. Zbog dugog trajanja postupka je, po prirodi stvari , u više navrata došlo do promene postupajućeg sudije i članova sudskog veća u prvostepenom postupku, a što je nesumnjivo dovodilo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija i članovi sudskog veća upoznaju sa predmetom spora (videti presudu ESLjP u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Predmetni parnični postupak je, na predlog podnosioca, bio u prekidu više od pet godina, od 29. oktobra 2001. do 25. decembra 2006. godine, kada je postupak nastavljen na predlog tužilje. Ovaj period se ne može staviti na teret parničnom sudu. Naime, po oceni Ustavnog sud a, prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, već bi jedino neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, prouzrokovalo povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak , što ovde nije slučaj. Ustavni sud ukazuje da je i ESLjP u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Somboru P1. 1549/10 (incijalno predmet Opštinskog suda u Somboru P1. 1438/00), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značajan doprinos podnosioca ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, kao i opravdani prekid parničnog postupka u trajanju više od pet godina. Takođe, Ustavni sud je cenio i to da je o određenim zahtevima iz tužbe (radi poništaja odluke podnosioca o razrešenju tužilje sa funkcije direktora tuženog i poništaja odluke tuženog o privremenom raspoređivanju tužilje na radno mesto rukovodioca službe marketinga ) pravnosnažno odlučeno znatno ranije pre pravnosnažnog okončanja postupka u celini. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Osnovnog sud a u Somboru P1. 1549/10 od 6. aprila 2011. godine i presudu Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž1. 2199/11 od 11. maja 2012. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu delimičnog odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju je vodio, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić