Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava roditelja u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio treću po redu povredu prava roditelja zbog neefikasnosti izvršnog postupka radi održavanja kontakta sa detetom. Naloženo je Prvom osnovnom sudu i Centru za socijalni rad da hitno omoguće kontakt sa maloletnim sinom primenom svih zakonskih mera.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6652/2025
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Š. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Š. i utvrđuje da su mu u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18 povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu i Centru za socijalni rad grada Beograda – Odeljenje u Zemunu da primenom svih zakonskih ovlašćenja omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između S. Š. i maloletnog Đ. Š, na osnovu stava drugog izreke pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Š. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. juna 2025. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog „kršenja člana 171. Ustava u vezi Odluka Suda Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine i Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine“ u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je u osporenom izvršnom postupku došlo do ekstremnog nepoštovanja Odluka Ustavnog suda Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine i Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine, kojima je podnosiocu dva puta za redom utvrđena povreda prava roditelja; da se sudska zaštita propisana Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, pokazala kao nedelotvorna, imajući u vidu da ni nakon pet rešenja kojima je utvrđena povreda navedenog prava, a postupajućem sudiji naloženo da postupak ubrza, predmetno izvršenje nije sprovedeno; da je u međuvremenu ćerka podnosioca postala punoletna, što je uzrokovalo trajne i nepopravljive posledice za njihov odnos, s obzirom na to da izvršna isprava u odnosu na nju više ne proizvodi pravno dejstvo, a to isto preti i kada je sin podnosioca u pitanju, koji 9. septembra 2026. godine puni 18 godina.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350.000 dinara. Takođe, ustavnom žalbom je predložena privremena mera kojom bi Ustavni sud naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da hitno sprovede izvršenje u predmetu I. 636/18.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise izvršnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 636/18, kao i izveštaje Prvog i Drugog osnovnog suda u Beogradu od 8. oktobra, 18. novembra i 1. decembra 2025. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, uz pozivanje na Odluke Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine i Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 28. februara 2017. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Đ. Š. iz Beograda, na osnovu stava drugog izreke pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine, kojim je uređen način održavanja ličnih odnosa između njega i njihove zajedničke dece rođene 29. avgusta 2006. i 9. septembra 2008. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už-14395/2018 od 26. decembra 2018. godine (dostupna na veb stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs) usvojena je ustavna žalba S. Š. i utvrđeno je da su mu u predmetnom izvršnom postupku, koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu I. 636/18, povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede prava roditelja, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ustavna žalba je odbačena u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zahtev da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odmah po prijemu odluke Suda sprovede predmetno izvršenje. Ova Odluka je doneta na osnovu činjenica i okolnosti iz predmeta koje su utvrđene zaključno sa 21. martom 2019. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Odlukom Ustavnog suda Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine (dostupna na veb stranici Ustavnog suda) usvojena je ustavna žalba S. Š. i utvrđeno je da su mu u predmetnom izvršnom postupku povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede prava roditelja, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i delu kojim je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Ržg. 408/20 od 16. septembra 2020. godine. Ova Odluka je doneta na osnovu činjenica i okolnosti iz predmeta koje su utvrđene zaključno sa 23. junom 2021. godine, kada su spisi dostavljeni Ustavnom sudu.

3.2. U daljem toku postupka, sud je zaključkom od 9. novembra 2021. godine zatražio od Centra za socijalni rad grada Beograda – Odeljenje u Zemunu (u daljem tekstu: CSR Zemun) da se nakon obavljenog razgovora sa strankama izjasni da li je trenutno u interesu dece da se izvršenje sprovodi.

Dopisom od istog datuma, sud je od Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu zatražio podatak o tome da li je protiv izvršnog poverioca pokrenut krivični postupak.

Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je 26. novembra 2021. godine dostavilo obaveštenje da je protiv izvršnog poverioca pokrenut krivični postupak, koji se vodi pred istim sudom u predmetu K. 188/19.

CSR Zemun je u izveštaju od 8. decembra 2021. godine, pored ostalog, naveo: da je obavljen detaljan razgovor sa decom stranaka; da deca pokazuju autentični strah i uznemirenost od viđanja sa ocem; da stoga kod dece nema emocionalne spremnosti za održavanje ličnih odnosa sa ocem; da je majka upućena da može zahtevati izmenu važeće odluke.

Izvršni poverilac je 16. decembra 2021. godine dostavio pisanu urgenciju, u kojoj je, pored ostalog, prigovorio na postupanje suda u delu kojim od organa starateljstva zahteva da se izjasni o celishodnosti daljeg vođenja postupka.

Sud je 31. januara 2022. godine primio Odluku Ustavnog suda Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 636/18 od 21. februara 2022. godine delimično je obustavljeno izvršenje u predmetnoj pravnoj stvari, i to u odnosu na maloletnu ćerku stranaka, uz konstataciju da ona ima više od 15 godina i da se izjasnila da ne želi da održava kontakte sa svojim ocem.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca od 22. marta 2022. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gži. 2349/22 od 12. maja 2022. godine, kojim je ukinuo navedenu prvostepenu odluku, pozivajući se na relevantne delove obrazloženja Odluke Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine.

U pisanoj urgenciji od 24. maja 2022. godine, izvršni poverilac je zatražio od suda da postupa u skladu sa zaključcima i stavovima Ustavnog suda iz navedenih odluka.

Na ročištu održanom 17. juna 2022. godine, pored izvršnog poverioca (izvršni dužnik tražila odlaganje zbog zdravstvenih smetnji), bili su pristuni i predstavnici CSR Zemun, koji su obavestili sud da je formiran novi stručni tim u ovom predmetu, ali da se izvršni dužnik pozivima tog tima ne odaziva.

Podneskom od 1. jula 2022. godine, izvršni dužnik je istakla prigovor mesne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, s obzirom na to da ona sa decom živi na području Zemuna, gde mesnu nadležnost ima Treći osnovni sud u Beogradu.

CSR Zemun je u izveštaju od 12. jula 2022. godine, pored ostalog, naveo: da majka i dalje nije suštinski promenila stav prema postupku izvršenja, jer nije spremna, niti motivisana da ocu predaje decu, pri čemu je njen nastup agresivan i manipulativan; da je otac još uvek motivisan da vodi postupak, te da predlaže da se porodica uputi na savetodavno-terapijski rad, kako je to i odlučeno izvršnom ispravom; da je ćerka stranaka procenjena kao agresivna, nesaradljiva i osećajno nestabilna osoba, koja ne sluša savete i poistovećuje se sa svojom majkom; da je sin stranaka stabilniji i da prisebnije reaguje na stresne situacije. Predložen je plan intervencije tako što bi deca kontakt sa ocem ostvarila u zgradi suda, u posebnoj prostoriji, uz prisustvo postupajućeg sudije, ali bez prisustva majke, nakon čega bi naredna četiri sata proveli negde zajedno, van suda, ukoliko deca na to pristanu, a ako ne, onda sve vreme u zgradi suda.

Rešenjem od 13. jula 2022. godine izvršnom dužniku je izrečena novčana kazna u iznosu od 50.000 dinara, zbog ponašanja koje je detaljno opisano u izveštaju CSR Zemun od 12. jula 2022. godine. Istog dana je doneto i rešenje kojim je odbačen kao neblagovremen prigovor izvršnog dužnika o mesnoj nenadležnosti postupajućeg suda. Dopisom od istog dana sud je ukazao CSR Zemun da se ne slaže sa predlogom da se kontakti između izvršnog poverioca i dece organizuju u zgradi suda, jer nema uslovnih prostorija za tu namenu, a takođe i zbog termina koji su određeni u vreme kada sud ne radi, pa je sugerisano da se susreti odvijaju u zgradi organa starateljstva.

CSR Zemun je 10. avgusta 2022. godine obavestio sud da je nakon obavljenog razgovora sa izvršnim poveriocem, dok se izvršni dužnik nije odazvala pozivu, odlučeno da se susret između dece i oca organizuje za 21. septembar 2022. godine, na adresi gde ona žive.

Radi prednjeg, spisi predmeta su dostavljeni Trećem osnovnom sudu u Beogradu. Na zapisniku od 21. septembra 2022. godine, koji je sačinio sudski izvršitelj navedenog suda, konstatovano je prisustvo patrole Policijske stanice Zemun, zatim dve članice stručnog tima CSR Zemun, kao i jedne ženske osobe, za koju se kasnije ustanovilo da je predstavnica U. „H.“ iz Beograda. Usled izričitog odbijanja dece da pođu sa ocem, konstatovano je da izvršenje nije sprovedeno. Predmet je dva dana kasnije vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Podneskom od 22. septembra 2022. godine, izvršni poverilac je zatražio da se izvršenje ponovo zakaže, jer je smatrao da se događaj od prethodnog dana ne može tretirati čak ni kao pokušaj sprovođenja izvršenja, posebno iz razloga što je na licu mesta bio sudski izvršitelj, a ne sudija.

Postupajući po zaključku suda od 3. oktobra 2022. godine, poslodavac izvršnog dužnika je 1. novembra 2022. godine naplatio od njene zarade novčanu kaznu izrečenu rešenjem od 13. jula 2022. godine.

Dopisom od 28. novembra 2022. godine, sud je, pored dostavljanja plana intervencije u predmetu, zatražio od CSR Zemun da se izjasni i o tome da li su deca stranaka zaista izložena terapijskom radu u udruženju „H.“ iz Beograda i da li je organ starateljstva to odobrio, te kakav bi to uticaj moglo imati na dalji postupak.

CSR Zemun je u izveštaju od 13. januara 2023. godine obavestio sud da još uvek nema adekvatnih podataka o eventualnom tretmanu dece u navedenom udruženju, kao i da se izvršni dužnik dva puta nije odazvala pozivu radi sačinjavanja novog plana intervencije, zbog čega sud treba da reaguje.

Podneskom od 19. aprila 2023. godine, izvršni poverilac je zatražio da se izvršnom dužniku izrekne još jedna novčana kazna, ali i kazna zatvora, jer novčano kažnjavanje očigledno nije delotvorno.

Rešenjem predsednika suda od 10. maja 2023. godine određen je novi postupajući sudija.

Dopisom od 5. juna 2023. godine, sud je zatražio od CSR Zemun da se izjasni o tome da li se viđenje između dece i izvršnog poverioca odvija nakon što je izvršni dužnik novčano kažnjenja, te kakva je njena saradnja sa tim organom.

U pismenoj urgenciji od 9. juna 2023. godine, izvršni poverilac je, pored ostalog, istakao da sud navedenim obraćanjem organu starateljstva ne utiče na to da se postupak delotvorno ubrza.

Izvršni dužnik je u podnesku od 8. juna 2023. godine, pored ostalog, podsetila sud koliko je odsustvo želje kod dece da održavaju kontakte sa ocem, dostavljajući veći broj pismenih obraćanja same dece (pisane rukom) državnim organima pred kojima se vode postupci u vezi sa odnosima u njihovoj porodici.

Dopisom od 15. juna 2023. godine, sud je zatražio od Trećeg osnovnog suda u Beogradu da izlaskom na lice mesta ustanovi da li izvršni dužnik postupa po izvršnoj ispravi.

Prema zapisnicima od 24, 25. i 28. juna, te 1. i 2. jula 2023. godine, sačinjenim od strane sudskog izvršitelja navedenog suda, izvršni dužnik je svaki put bila u stanu, dok se izvršni poverilac nijednom nije pojavio. Predmet je 6. jula 2023. godine vraćen postupajućem sudu.

U pismenoj urgenciji od 28. juna 2023. godine, izvršni poverilac je istakao da sud nezakonito postupa time što vrši provere da li izvršni dužnik postupa po izvršnoj ispravi. Predložio je izricanje visokih novčanih kazni izvršnom dužniku.

CSR Zemun je u izveštaju od 5. jula 2023. godine obavestio sud da je, u dogovoru sa strankama, susret izvršnog poverioca sa decom zakazan za 14. jul 2023. godine, uz detaljno izložen plan intervencije.

Radi prednjeg, spisi predmeta su 10. jula 2023. godine dostavljeni Trećem osnovnom sudu u Beogradu, ali su isti vraćeni četiri dana kasnije, zbog propusta postupajućeg sudije da donese poseban zaključak o sprovođenju izvršenja za navedeni datum.

Nakon što je sud doneo odgovarajući zaključak i isti dostavio stranakama i ostalim učesnicima u postupku, predmet je 1. avgusta 2023. godine ponovo prosleđen Trećem osnovnom sudu u Beogradu.

U zapisniku od 4. avgusta 2023. godine, gde je konstatovano i prisustvo sudije, između ostalog je navedeno: da maloletna ćerka stranaka plače, uz negiranje bilo kakve želje da pođe sa ocem, optužujući ga da je pedofil; da voditelj slučaja ispred CSR Zemun takvu reakciju devojčice smatra preteranom; da maloletni sin stranaka mirno odbija da krene sa ocem; da izvršni poverilac insistira na tome da deca pođu sa njim, sa čime se slaže i predstavnik stručnog tima; da deca nakon toga napuštaju prostoriju, zbog čega je konstatovano da izvršenje nije sprovedeneo; da izvršni poverilac predlaže novčano kažnjavanje izvršnog dužnika, uz tvrdnju da ona decu nagovara da se tako ponašaju. Predmet je vraćen postupajućem sudu 14. avgusta 2023. godine.

U izveštaju Savetovališta za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu, koji je CSR Zemun dostavljen 19. aprila 2023. godine, između ostalog je navedeno: da je sa izvršnim dužnikom održano šest samostalnih seansi, a sa izvršnim poveriocem dve; da izvršni dužnik nije spremna da sarađuje sa izvršnim poveriocem, dok on ne prihvata da preispita svoje stavove, pozicije i ponašanja; da su zbog toga pokušaji savetodavnog rada ocenjeni kao besciljni i kontraindikovani.

Dopisom od 29. avgusta 2023. godine, sud je, pored dostavljanja plana intervencije u predmetu, zatražio od CSR Zemun da se izjasni i o tome da li je neophodno da se u postupak uključe neke specijalizovane ustanove.

CSR Zemun je uz izveštaj od 8. septembra 2023. godine dostavio plan intervencije za susret između oca i dece, koji je zakazan za 27. septembar 2023. godine, ukazujući da su u postupak već uključeni Institut za mentalno zdravlje i Savetovalište za brak i porodicu.

Podneskom od 14. septembra 2023. godine, punomoćnik izvršnog dužnika je zatražio odlaganje izvršenja do okončanja postupka po tužbi za izmenu izvršne isprave, koji se pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu P2. 243/22.

CSR Zemun je 25. septembra 2023. godine obavestio sud da se zakazani susret između dece i izvršnog poverioca odlaže, jer se izvršni dužnik u međuvremenu povredila, te ne može da pristupi u prostorije organa starateljstva.

Dopisom od 13. oktobra 2023. godine, sud je zatražio od CSR Zemun da dostavi novi plan intervencije.

CSR Zemun je 26. oktobra 2023. godine obavestio sud da mu je u međuvremenu dostavljeno rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu (privremena mera), kojim su prema izvršnom poveriocu izrečene mere zaštite od nasilja u porodici prema deci. Predloženo je da sud odluči o celishodnosti daljeg sporovođenja izvršenja.

Dopisom od 24. novembra 2023. godine, sud je zatražio od Trećeg osnovnog suda u Beogradu da mu dostavi navedeno rešenje o privremenoj meri.

Rešenjem predsednika suda od 14. marta 2024. godine određen je novi postupajući sudija.

Dopisom od 29. aprila 2024. godine, koji je ponovljen 22. maja 2024. godine, sud je zatražio od CSR Zemun da dostavi novi plan intervencije.

U izveštaju CSR Zemun od 12. juna 2024. godine je navedeno da su mere zaštite koje su izrečene izvršnom poveriocu još uvek na snazi, zbog čega je neophodna procena celisdhodnosti daljeg sprovođenja izvršenja.

Dopisom od 12. novembra 2024. godine, sud je zatražio od CSR Zemun da dostavi novi plan intervencije.

CSR Zemun je u izveštaju od 5. decembra 2024. godine naveo da ostaje kod ranije predloženog plana intervencije, ali da je potrebno da sud odredi termin kada će susret biti organizovan.

Sud je dopisom od 23. decembra 2024. godine zatražio od CSR Zemun da mu dostavi raspoložive termine, što je taj organ učinio dopisom od 17. januara 2025. godine (termini 22. i 29. januara, kao i 5. februara 2025. godine).

Rešenjem veća Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 1460/23 od 13. februara 2025. godine odbijeni su kao neosnovani prigovori izvršnog dužnika izjavljeni protiv dva rešenja od 13. jula 2022. godine.

Na zakazane susrete (ukupno tri) izvršnog poverioca sa maloletnim sinom, jer je ćerka u međuvremenu, tačnije, 29. avgusta 2024. godine, postala punoletna, prvi put se nisu pojavili izvršni poverilac i postupajući sudija, drugi put samo sudija, dok treći put nije došla izvršni dužnik sa detetom.

Rešenjem od 19. februara 2025. godine Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim za postupanje, te je određeno se predmet nakon pravnosnažnosti ustupi Trećem osnovnom sudu u Beogradu.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca od 11. marta 2025. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gži. 919/25 od 13. juna 2025. godine, kojim je ukinuo navedenu prvostepenu odluku.

Predmet je 2. jula 2025. godine dostavljen Trećem osnovnom sudu u Beogradu, radi sprovođenja izvršnih radnji, ali je taj sud 15. jula 2025. godine predmet vratio nazad, konstatujući da nije određeno koje to konkretne radnje treba da budu preduzete.

Dopisom od 26. avgusta 2025. godine, koji je ponovljen 21. oktobra 2025. godine, sud je zatražio od CSR Zemun da dostavi novi plan intervencije.

U izveštaju od 31. oktobra 2025. godine, CSR Zemun je, pored ostalog, naveo: da je protivljenje održavanju kontakata višegodišnje; da su bez uticaja razlozi koji su doveli do toga, imajući u vidu da je maloletni sin stranaka u godinama kada pokazuje sposobnost za samostalno rasuđivanje i formiranje sopstvenog mišljenja; da stoga prinudu treba isključiti, a viđenje po izvršnoj ispravi organizovati u kontrolisanim uslovima.

Predmet je Ustavnom sudu dostavljen na uvid 25. novembra 2025. godine.

3.3. Rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu R4i. 512/19 od 30. septembra 2019. godine, R4i. 393/22 od 20. decembra 2022. godine, R4i. 185/23 od 11. septembra 2023. godine, R4i. 144/24 od 11. septembra 2024. godine i R4i. 33/25 od 7. aprila 2025. godine usvojeni su prigovori predlagača S. Š, ovde podnosioca ustavne žalbe, te mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, svaki put uz nalog postupajućem sudiji da u određenom roku preduzme sve procesne radnje kojima se delotvorno ubrzava postupak, a u cilju njegovog okončanja.

3.4. Iz izveštaja Prvog osnovnog suda u Beogradu 43-VIII Su. 49/25 od 8. oktobra 2025. godine utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr. 169/21 od 3. juna 2021. godine, Gžrr. 527/24 od 18. jula 2024. godine i Gžrr. 82/25 od 28. maja 2025. godine, pravnosnažno dosuđen ukupan iznos od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na ime novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku.

Iz izveštaja Drugog osnovnog suda u Beogradu 43-VIII Su. 34/25 od 18. novembra i 1. decembra 2025. godine utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude tog suda Prr. 186/23 od 2. juna 2023. godine, dosuđen iznos od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na ime novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku. Parnični postupak po tužbi za isplatu novčanog obeštećenja podnetoj po istom osnovu, koji se pred tim sudom vodi u predmetu Prr. 50/25, još uvek je u toku.

4. Odredbama Ustava, čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda (član 171. stav 1.).

Odredbama člana 65. Ustava utvrđeno je da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19, 9/20 – autentično tumačenje, 10/23 – dr. zakon i 91/25) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131. st. 1, 4, 5. i 6.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe glave pete ovog zakona – „Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima“ (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377.) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana, da se na izvršenje kazne zatvora primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje izvršenje krivičnih sankcija, osim odredaba o odlaganju izvršenja kazne, da prigovor protiv rešenja kojim se izriče kazna zatvora odlaže njegovo izvršenje (član 374. stav 3.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno (član 375. stav 2.). Odredbama člana 376. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano: da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda (stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (stav 3.).

Odredbama Porodičnog zakona je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 1. do 3.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 61. st. 1, 2. i 3.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

5. Kada je reč o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom predmetu, kao i u Odlukama Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine i Už-8266/2020 od 28. oktobra 2021. godine (u daljem tekstu: Odluke), konstatuje da ne postoji nadležnost Ustavnog suda za razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na postupak koji je i dalje u toku, posebno imajući u vidu da podnosiocu ustavne žalbe još uvek stoji na raspolaganju pravno sredstvo kojim zaštitu navedenog ustavnog prava može zahtevati od nadležnog suda.

Isticanjem povrede člana 171. Ustava i tvrnjama o nepoštovanju prethodno donetih odluka Ustavnog suda, suštinski se ukazuje na to da podnosilac ustavne žalbe sebe i dalje smatra žrtvom povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava, zbog čega je Ustavni sud ove navode razmatrao sa aspekta pomenute ustavne garancije. Ustavni sud podseća na stav izražen u Odlukama – da je ustavna žalba, bez obzira na činjenicu da je predmetni izvršni postupak još uvek u toku, dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, s obzirom na to da neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude, kojom je uređen način održavanja kontakta između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi, može imati negativne posledice po njihov odnos, što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba i u ovom predmetu dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira na činjenicu što osporeni izvršni postupak još uvek nije okončan.

Ustavni sud smatra da je neophodno da i u ovom predmetu naglasi da pravo roditelja na održavanje ličnih odnosa sa detetom, kao i pravo deteta na održavanje ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, uživaju zaštitu ne samo po čl. 65. i 66. Ustava, već i u okviru prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Konvencije. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na dobro ustaljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) prema kojoj država ima pozitivnu obavezu da preduzme sve odgovarajuće i dovoljne mere kako bi omogućila očuvanje i razvoj porodičnih veza između roditelja i deteta. U tom smislu, Evropski sud je u više predmeta istakao da se delotvornost zaštite prava iz člana 8. Konvencije ocenjuje kroz pitanje da li su nadležni organi postupali sa izuzetnom revnošću i da li su upotrebili sva raspoloživa sredstva koja su im stajala na raspolaganju (videti, između ostalih, presude Evropskog suda u predmetima Hokkanen protiv Finske, od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 132. i 133.). Evropski sud posebno ukazuje na to da protok vremena u ovakvim predmetima ima nepovratne posledice po odnos roditelja i deteta i da upravo zbog toga organi države moraju postupati hitno i koordinisano, jer činjenice koje su nastale protokom vremena ne smeju postati odlučujući argument protiv roditelja koji traži i ima pravo na kontakt sa deteom, a posebno ako je država svojom neefikasnošću doprinela takvom stanju.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ovaj standard od naročitog značaja u okolnostima konkretnog slučaja, u kome je jedno dete u međuvremenu postalo punoletno, pa je izvršna isprava u odnosu na nju prestala da proizvodi pravno dejstvo, dok se u odnosu na drugo dete približava momenat nastupanja punoletstva. Ustavni sud naglašava da vreme u predmetima koji se tiču porodičnih odnosa nije neutralna procesna kategorija, već materijalni element od koga zavisi uživanje samog ustavnog prava, jer svaki dalji protok vremena potencijalno ugrožava i smanjuje mogućnost obnove i razvoja ličnih odnosa između deteta i roditelja sa kojim dete ne živi.

Ustavni sud dalje ukazuje na to da je podnosiocu ustavne žalbe povreda prava roditelja iz člana 65. Ustava utvrđena dva puta, i to na osnovu stanja u spisima predmeta zaključno sa 23. junom 2021. godine, kada su mu oni dostavljeni za potrebe predmeta Už-8266/2020. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da je podnosiocu u istom izvršnom postupku ponovo povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo mogu ceniti samo u okviru perioda posle navedenog datuma.

Prema činjenicama i okolnostima utvrđenim uvidom u spise izvršnog predmeta, Ustavni sud konstatuje da stav drugi pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine, koji u ovoj pravnoj stvari predstavlja izvršnu ispravu, ni nakon više od četiri godine od prethodnog uvida i po drugi put utvrđene povrede prava roditelja, nije izvršen. Ustavni sud to posmatra kao očekivanu posledicu neefikasnog rada i nedelotvornog postupanja suda i organa starateljstva iz perioda koji su prethodno bili predmet opservacije u Odlukama. Veći uzrast dece, logično, doveo je do jačanja njihovog otpora u pogledu uspostavljanja kontakta sa ocem, pri čemu majka (izvršni dužnik), što je CSR Zemun u svojim izveštajima posebno naglašavo, nije promenila svoj stav i ponašanje u vezi sa tim.

Međutim, Ustavni sud smatra neophodnim da u ovom kontekstu posebno ukaže na granice pozivanja na otpor deteta kao razlog za neizvršenje pravnosnažne sudske odluke. Naime, prema članu 61. Porodičnog zakona, pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno isključivo sudskom odlukom i samo kada je to u najboljem interesu deteta. Samo postojanje otpora deteta, naročito u okolnostima dugotrajnog konflikta i utvrđenog uticaja roditelja kod koga dete živi, ne može, samo po sebi, predstavljati razlog za faktičko obustavljanje izvršenja. U suprotnom, faktičko stanje stvoreno protokom vremena i neefikasnošću organa zamenilo bi pravnosnažnu sudsku odluku, što je, po oceni Ustavnog suda, nespojivo sa garancijom ustavnih prava i deteta i roditelja, kao i principom vladavine prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je Evropski sud u više navrata istakao da se „najbolji interes deteta“ ne može tumačiti tako da legitimiše situaciju stvorenu dugotrajnim neizvršavanjem odluke o kontaktu, ako država nije pokazala dovoljan stepen odlučnosti i koordinacije u sprovođenju mera. Takođe, Evropski sud je upravo u odnosu na Republiku Srbiju naglasio da organi moraju delovati aktivno, sistematično i sa izuzetnom revnošću kako bi omogućili ostvarivanje kontakta, te da složenost porodične situacije ne oslobađa državu njene pozitivne obaveze po članu 8. Konvencije (videti citiranu presudu V.A.M. protiv Srbije, stav 100.).

Ustavni sud, stoga, naglašava da je u konkretnom slučaju bilo neophodno preduzeti vremenski koncentrisane i koordinisane mere, uključujući i doslednu primenu svih sredstava predviđenih Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, kako bi se sprečilo da otpor dece, koji se vremenom produbljuje, postane trajna i nepovratna prepreka za ostvarivanje prava. Izostanak takvog pristupa doveo je do situacije u kojoj je jedno pravo prestalo po sili zakona, a drugo se nalazi pred istom opasnošću, što predstavlja direktnu posledicu nedelotvornosti sistema zaštite.

Konkretno, primetno je da se nakon donošenja druge Odluke Ustavnog suda korigovalo u izvesnoj meri samo ponašanje CSR Zemun, ne i postupajućeg suda. Naime, CSR Zemun je najpre ponovio svoju raniju tezu o autentičnom strahu dece od oca i njihovoj emocionalnoj nespremnosti da sa njim imaju bilo kakav kontakt, ali je, nakon upoznavanja sa drugom Odlukom, formirao novi stručni tim, koji je pred sud izlazio sa konkretnim i veoma detaljnim planom intervencije za uspostavljanje kontakta između dece i podnosioca ustavne žalbe. U jednom kraćem periodu CSR Zemun je bio uzdržan od takvog proaktivnog pristupa, nakon što mu je dostavljeno rešenje o određivanju mera zaštite od nasilja u porodici, koje je prema podnosiocu ustavne žalbe izrekao Treći osnovni sud u Beogradu, ali kako postupajući sudija nije doveo u pitanje celishodnost daljeg sprovođenja izvršenja, CSR Zemun je nastavio da organizuje susrete u svojim prostorijama, gde je trebalo da dođe do realizacije plana za uspostavljanje kontakta između oca i dece. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno za navedenu realizaciju, posebno jer sud, s druge strane, kako pre, tako i nakon upoznavanja sa drugom Odlukom Ustavnog suda, nije odstupio od svoje ranije prakse da zahteva terenske provere preko Trećeg osnovnog suda u Beogradu da li izvršni dužnik postupa po izvršnoj ispravi, koje je, kao i ranije, vršio sudski izvršitelj, kao i bezuspešnih pokušaja da predmet okonča na neki drugi način, što je ovoga puta bilo u formi delimičnog obustavljanja izvršenja, te oglašavanja mesno nenadležnim za postupanje, i to nakon što je taj prigovor izvršnog dužnika pravnosnažno odbačen kao neblagovremen. Za sprovođenje izvršenja od 21. septembra 2022. godine, na adresi stana gde deca žive sa majkom, Treći osnovni sud u Beogradu, kome je predmet za tu svrhu ustupljen, takođe je angažovao sudskog izvršitelja, iako taj državni službenik u ovoj vrsti postupka nema nikakvih zakonskih ovlašćenja, a što je i sam podnosilac ustavne žalbe ukazivao u svojim podnescima. Takođe, osim jedne novčane kazne, koja je izvršena, sud prema izvršnom dužniku nije izrekao nijednu drugu meru prinude, iako je CSR Zemun jasno ukazao u svojim izveštajima da je na ponašanje dece uticaj majke presudan, pri čemu u posmatranom periodu ona evidentno nije želela da ostvari saradnju sa tim organom, imajući u vidu da se njegovim pozivima uglavnom nije odazivala. Kao direktnu posledicu opisanog postupanja, pre svega suda, Ustavni sud konstatuje nastupanje punoletstva ćerke stranaka, usled čega je, po sili zakona, podnosiocu ustavne žalbe prestalo roditeljsko pravo nad njom, te je, samim tim, izvršna isprava ostala bez pravnog dejstva.

Ustavni sud još jednom smatra potrebnim da posebno naglasi da dugotrajno neizvršavanje pravnosnažne sudske odluke o održavanju ličnih odnosa može dovesti do situacije koja po svojim efektima predstavlja de facto lišavanje roditeljskog prava, i to bez postojanja sudske odluke kojom je takvo ograničenje ili lišenje izrečeno. Ustavom je izričito predviđeno da se roditeljsko pravo može ograničiti ili oduzeti isključivo sudskom odlukom i samo u najboljem interesu deteta. Svako stanje u kojem se, usled pasivnosti ili nedovoljne delotvornosti nadležnih organa, roditelj trajno onemogućava da ostvaruje kontakt sa detetom, a da pritom ne postoji odluka o ograničenju ili lišenju roditeljskog prava, predstavlja zaobilaženje ustavnih garancija.

U konkretnom slučaju, već je nastupila posledica u vidu prestanka roditeljskog prava u odnosu na jedno dete po sili zakona, što jasno pokazuje da protok vremena, u kombinaciji sa neadekvantim i neblagovremenim merama postupajućeg suda i organa starateljstva, dovodi do nepovratnih posledica. Ustavni sud stoga naglašava da dalje odlaganje i ponavljanje nedelotvornih radnji nije ustavnopravno prihvatljivo, jer dovodi do istog ishoda i u odnosu na maloletnog sina, čime zaštita prava iz člana 65. Ustava i člana 8. Konvencije postaje iluzorna.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je u periodu nakon što je podnosiocu ustavne žalbe drugom Odlukom Suda utvrđena povreda prava roditelja u predmetnom izvršnom postupku, opisanim postupanjem suda i organa starateljstva još jednom učinjena povreda prava iz člana 65. Ustava na njegovu štetu. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud dodatno konstatuje da se u konkretnom slučaju ne radi samo o ponavljanju povrede prava roditelja, već o kumulativnom dejstvu više uzastopnih povreda u istom izvršnom postupku, koje su, usled izostanka suštinske promene u pristupu postupajućeg suda i organa starateljstva, dovele do produbljivanja štetnih posledica. Stoga nastavljanje istih procesnih obrazaca koji su već bili predmet ustavnosudske ocene, bez primene svih Zakonom predviđenih mera prinude i bez vremenski koncentrisanog i koordinisanog postupanja, predstavlja odstupanje od standarda delotvornosti koji proizlazi iz člana 65. Ustava i člana 8. Konvencije.

6. Ustavni sud konstatuje da u ranije donetim Odlukama nije sudu i organu starateljstva, kroz izreke Odluka, dao neki pravno obavezujući nalog za dalje postupanje. Prema odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kada Sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca. Dakle, Ustavni sud je bio ovlašćen da i prvi i drugi put u izreci Odluka odredi preduzimanje nekih mera ili vršenje određenih radnji koje bi se, u okolnostima konkretnog slučaja, iskazale kao primerene i delotvorne u pravcu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava za podnosioca i njegovu decu, kao i opasnosti od dalje povrede prava, a koja se ogleda u neostvarivanju kontakta sa decom.

U tom smislu, Ustavni sud naglašava da obaveznost odluka Ustavnog suda, u skladu sa članom 171. stav 1. Ustava, obuhvata ne samo formalno postupanje po izreci odluke, već i suštinsko poštovanje pravnih stavova i razloga zbog kojih je utvrđena povreda ustavnog prava. Odluka Ustavnog suda nije samo izjava o povredi ustavnog prava, već akt koji proizvodi obavezu organa da svoje dalje postupanje prilagode ustavnopravnim standardima utvrđenim u obrazloženju te iste odluke (videti Odluku Už-8736/2013 od 18. juna 2015. godine, dostupna na veb stranici Ustavnog suda). Dakle, sve ono što je Ustavni sud u obrazloženju istakao kao povod za utvrđivanje povrede ustavnog prava, treba da posluži kao neka vrsta uputstva postupajućem sudu kako da svoje ponašanje prilagodi iznetim zaključcima i pravnim stavovima. Stoga ignorisanje ili prećutno zanemarivanje tih pravnih stavova, kroz nastavljanje prakse koja je već ocenjena kao nedelotvorna, dovodi u pitanje sam princip vladavine prava i predstavlja povredu člana 171. Ustava.

Ustavni sud dalje primećuje da u konkretnom slučaju njegove prethodne Odluke nisu dovele do suštinske izmene pristupa u izvršnom postupku, što se ogleda u ponavljanju radnji koje su već ocenjene kao nedelotvorne i u izostanku primene svih Zakonom predviđenih mera prinude prema izvršnom dužniku, pri čemu Zakon izričito predviđa mogućnost njihovog višestrukog izricanja, pa i izricanja kazne zatvora, kada je to neophodno radi zaštite prava deteta i roditelja. U takvim okolnostima, Ustavni sud smatra da bi ograničavanje na konstatovanje povrede ustavnog prava podnosioca ponovo dovelo do situacije u kojoj bi zaštita prava ostala formalna i iluzorna.

Imajući u vidu da je već nastupila nepovratna posledica u odnosu na jedno dete, te da je preostali vremenski okvir u kome je moguće delotvorno ostvarivanje prava u odnosu na maloletnog sina ograničen, Ustavni sud smatra da je hitno i koordinisano postupanje nadležnih organa od presudnog značaja. Upravo radi zaštite tog preostalog kratkog perioda, kao i radi sprečavanja dalje kumulacije štetnih posledica, Ustani sud je ocenio da je neophodno da ovog puta u izreci odluke izričito naloži preduzimanje svih zakonom predviđenih mera radi omogućavanja uspostavljanja i održavanja redovnog kontakta, zbog čega je, primenom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava roditelja (po treći put) i davanje naloga nadležnom sudu i organu starateljstva da omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između podnosioca ustavne žalbe i njegovog maloletnog sina, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe u prethodnim godinama, na osnovu prethodno donetih Odluka Suda, a zbog utvrđene povrede prava roditelja, te nekoliko pravnosnažnih sudskih presuda, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, na ime naknade nematerijalne štete, dosuđen ukupan iznos od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, pri čemu je jedna parnica po tužbi za isplatu novčanog obeštećenja još uvek u toku pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu. Prema ustaljenoj praksi Evropskog suda, odluka ili mera povoljna za podnosioca predstavke, u načelu, nije dovoljna da ga liši statusa „žrtve“, osim ako nacionalne vlasti nisu izričito ili suštinski priznale, a naknadno i ponudile odgovarajuću i dovoljnu naknadu za kršenje Konvencije (videti, pored ostalih, Scordino protiv Italije, presuda Velikog veća od 29. marta 2006. godine, broj predstavke 36813/97, st. 178 – 213. i Cocchiarella protiv Italije, presuda Velikog veća od 29. marta 2006. godine, broj predstavke 64886/01, st. 69 – 98.). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud još jednom napominje da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prigovorom radi ubrzavanja postupka obrati nadležnom sudu, koju mogućnost je više puta koristio.

Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnju podnosioca ustavne žalbe o nedelotvornosti prigovora radi ubrzavanja postupka kada je reč o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je sada po prvi put i sam dao pravno obavezujući nalog postupajućem sudu i organu starateljstva da primenom svih zakonskih ovlašćenja omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između podnosioca ustavne žalbe i njegovog maloletnog sina

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nenadležnosti da po njoj postupa, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava roditelja u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti