Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja radnog spora preko deset godina, i povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno preinačio presudu bez održavanja rasprave.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Đ. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4157/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Usvaja se ustavna žalba S. Đ . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3003/12 od 14. juna 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3003/12 od 14. juna 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4157/10 od 5. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ. iz Beograda podneo je, 11. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika G. O, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3003/12 od 14. juna 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 18. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom je doneta osporena odluka.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak, koji je za njega bio od egzistencijalnog značaja i u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman dokazni postupak, pravnosnažno okončan posle deset godina, jer prvostepeni sud, suprotno zakonom propisanom roku od šest meseci, devet godina nije mogao da donese presudu. Povredu prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, u bitnom, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja od strane drugostepenog suda, te ističe da je, suprotno navodima Apelacionog suda, nesporna bila činjenica , što u obrazloženju svoje odluke navodi i prvostepeni sud i potvrđuje veštak svojim nalazom, da je tuženi u maju 2001. godine izašao iz teškoća u poslovanju jer od tog momenta redovno isplaćuje zarade u punom iznosu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i ističe zahtev za naknadu štete zbog povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4157/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 267/02), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. marta 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog preduzeća "I.", radi isplate razlike između isplaćene i odgovarajuće zarade.

Prvo ročište je zakazano i održano 26. decembra 2002. godine. U toku postupka, od još ukupno 24 zakazana ročišta, devet nije održano. Po dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije i neurednog pozivanja tuženog, dok jedno ročište nije održano na predlog tužiočevog punomoćnika, odnosno zbog smrti zastupnika tuženog, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. Pored toga, dva ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, zbog čega je prvo bilo utvrđeno mirovanje postupka, a zatim je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Sud je, nakon što je doneo odluku o nastavku postupka iz mirovanja, prvo ročište zakazao posle sedam meseci, dok je o tužiočevom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučio posle pet meseci.

U toku postupka sprovedeno je finansijsko veštačenje. Sudski veštak je tri puta dostavljao izjašnjenja, odnosno dopune nalaza, dva puta po nalogu suda, a jedanput povodom primedbi tuženog. Pored veštačenja, izveden je i dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, a u periodu od jula 2008. do aprila 2010. godine tuženom je više puta nalagano dostavljanje određenog dokaza na koji se pozvao.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4157/10 od 5. jula 2011. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i odgovarajuće zarade za period od 1. oktobra 1998. do 31. decembra 2000. godine isplati određene novčane iznose. U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepeni sud po sprovedenom dokaznom postupku, utvrdio: da je nesporna činjenica da je tuženi zaposlenima isplaćivao umanjene zarade, i to od oktobra 1998. do juna 1999. godine u procentu od 50%, a od jula pa nadalje u procentu od 25%; da je takođe nesporno da je tuženi izašao iz poteškoća u poslovanju u maju 2001. godine od kada zaradu isplaćuje redovno u punom iznosu; da kod tuženog u spornom periodu nikada nisu isplaćivane minimalne ni garantovane zarade s obzirom na nivo poremećaja; da je tuženi u periodu 1998. do 2006. godine poslovao sa milionskim gubicima i da mu je račun bio u blokadi; da tuženi nije doneo odluku o postojanju poremećaja u poslovanju kojom bi se odlučilo o isplati minimalne zarade zaposlenima. Pozivajući se na nalaz veštaka, prema kom višegodišnji gubici u poslovanju tuženog ne predstavljaju relevantan poremećaj u poslovanju u smislu člana 65. Zakona o radnim odnosima, te polazeći od činjenice da tuženi nije doneo odluku o isplati minimalne zarade zaposlenima u smislu navedene zakonske odredbe, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi bez osnova tužiocu isplaćivao umanjenu zaradu. Prvostepeni sud je istakao da je imao u vidu navode tuženog da su uslovi i rokovi isplate neisplaćenih iznosa zarada utvrđeni Aneksom kolektivnog ugovora, te da je tim Aneksom predviđeno da će isplata ovih iznosa otpočeti kada bude postignuta kontinuirana proizvodnja od 800 traktora na mesečnom nivou, ali da je našao da tuženi (u obrazloženju očiglednom omaškom navedeno "tužilac") do zaključenja glavne rasprave nijedan od ovih navoda nije dokazao.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3003/12 od 14. juna 2012. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Ponavljajući sadržinu činjeničnog stanja utvrđenog u pred prvostepenim sudom, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da su Aneksom kolektivnog ugovora tuženog iz januara 2000. godine propisani uslovi i rokovi za isplatu neisplaćenih delova zarada, tako što je određeno da će neisplaćeni delovi zarada početi da se isplaćuju kada tuženi bude dostigao kontinuiranu proizvodnju od 800 traktora na mesečnom nivou. Pozivajući se na odredbe člana 65. Zakona o radnim odnosima i čl. 46, 49, 62. i 63. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora tuženog koje se odnose na uslove pod kojima tuženi može da isplaćuje minimalnu zaradu, te ocenivši da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, drugostepeni sud je zaključio da je "tuženi bio ovlašćen da donosi odluke u situaciji kada je nastupio poremećaj u poslovanju", te da nema uslova za isplatu razlike manje isplaćene zarade tužiocu, imajući u vidu odluku tuženog da će se neisplaćeni iznosi zarada zaposlenima isplatiti pod odložnim uslovom u slučaju da tuženi ostvari planiranu proizvodnju od 800 traktora na mesečnom nivou, a koji uslov se nije ostvario, jer tuženi nije postigao ovaj nivo proizvodnje u utuženom periodu. Kao dodatni argument za iznetu ocenu, drugostepeni sud je istakao da tužilac nije dokazao suprotno - da je tuženi ostvario planiranu proizvodnju i da izašao iz poremećaja, ističući da činjenicu da tuženi nije izašao iz poremećaja u poslovanju potvrđuje i nalaz veštaka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Članom 65. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je bio na snazi u relevantnom periodu, bilo je propisno: da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati odgovarajuću zaradu, u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom (stav 1.); da kad poslodavac, usled poremećaja u poslovanju, nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan je da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti (stav 2.); da je poslodavac dužan da , pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom (stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. stav 2.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave i da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drukčije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi (član 380. stav 1. tačka1 )).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 27. marta 2002. godine i da je pravosnažno okončan nakon više od deset godina, donošenjem osporene drugostepene presude 14. juna 2012. godine.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, a posebno imajući u vidu da je parnični sud tek posle više od devet godina doneo prvostepenu presudu, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da, bez obzira na činjenicu da je, zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na dva ročišta, prvo bilo utvrđeno mirovanje postupka, a zatim doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, i da jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužioca, ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, u kom nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala sprovođenje obimnog dokaznog postupka, traje preko deset godina. Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje prvostepeni sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da je prvo ročište zakazano posle devet meseci od podnošenja tužbe i da je prvostepeni sud, nakon što je doneo odluku o nastavku postupka iz mirovanja, prvo ročište zakazao posle sedam meseci, dok je o tužiočevom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučio posle pet meseci. Po oceni Ustavnog suda, dužini trajanja postupka doprinelo je i to što je prvostepeni sud u periodu od jula 2008. do aprila 2010. godine tuženom više puta nalagao dostavljanje određenog dokaza na koji se pozvao, ne koristeći procesne mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju da ceni opisano ponašanje tuženog.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe - navod podnosioca o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja, te posebno tvrdnju da je, suprotno navodima Apelacionog suda, za prvostepeni sud bila nesporna činjenica da je tuženi izašao iz teškoća u poslovanju, te da je tu činjenicu utvrdio i veštak, Ustavni sud je zaključio da podnosilac u suštini osporava primenu merodavnog procesnog prava i dovodi u pitanje činjenično stanje na kom je drugostepeni sud zasnovao osporenu odluku.

S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Budući da podnosilac ukazuje na proizvoljnost u primeni pravila o teretu dokazivanja od strane drugostepenog suda, Ustavni sud, načelno razmatrajući navedeno pravilo, konstatuje da ono obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje tog prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava. Ovo pravilo daje odgovor na pitanje koja stranka snosi rizik nedokazanosti, odnosno na čiju štetu će biti doneta odluka ako sud ne dođe do određenog zaključka o postojanju činjenice koja je bila predmet dokazivanja. Dalje, Ustavni sud ističe da sud obrazuje činjeničnu podlogu za presuđenje isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaz a i da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave. Drugostepeni sud može održati raspravu na koju će pozvati stranke i ponovo izvesti dokaze , i jedino pod tim uslovom može obrazovati drugačiju činjeničnu podlogu za presuđenje , jer se u suprotnom radi o onemogućavanju raspravljanja pred sudom, te povredi ustavnog prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike između zarade isplaćene u iznosu višem od garantovane do punog iznosa odgovarajuće zarade, na koji slučaj se primenjuje izmenjen pravni stav Vrhovnog suda Srbije o isplati razlike između garantovane i odgovarajuće zarade utvrđen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 2. jula 2001. godine („Bilten“-i sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 3/05 i 4/08). S obzirom na predmet spora, odnosno sadržinu tužbenog zahteva, na podnosiocu je bio teret dokazivanja činjenice da mu je zarada isplaćena u iznosu nižem od iznosa odgovarajuće zarade. Tuženi se branio prigovorom da na njegovoj strani postoje zakonom predviđene okolnosti koje sprečavaju isplatu odgovarajuće zarade zaposlenima - poremećaj u poslovanju i neispunjenje uslova i rokova za isplatu neisplaćenih iznosa odgovarajućih zarada propisanih Aneksom kolektivnog ugovora, što znači da je na njemu bio teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju nastanak podnosiočevog prava.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke naveo da je nesporno da je tuženi izašao iz poteškoća u poslovanju u maju 2001. godine, od kada zaradu isplaćuje redovno u punom iznosu, te se, s tim u vezi, pozvao i na sadržinu nalaza veštaka prema kome višegodišnji gubici u poslovanju tuženog ne predstavljaju relevantan poremećaj u poslovanju u smislu člana 65. Zakona o radnim odnosima. Pored toga, prvostepeni sud je ocenio kao nedokazane navode tuženog da su uslovi i rokovi isplate neisplaćenih iznosa zarada utvrđeni Aneksom kolektivnog ugovora i da je tim Aneksom predviđeno da će isplata ovih iznosa otpočeti kada bude postignuta kontinuirana proizvodnja od 800 traktora na mesečnom nivou.

S druge strane, razlozi za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, koji su navedeni u obrazloženju osporene drugostepene presude svode se na zaključak Apelacionog suda da se nije ostvario odložni uslov iz odluke tuženog da će se neisplaćeni iznosi zarada zaposlenima isplatiti u slučaju da tuženi ostvari planiranu proizvodnju od 800 traktora na mesečnom nivou jer tuženi nije postigao taj nivo proizvodnje, te da tužilac nije dokazao suprotno, niti da je dokazao da je tuženi izašao iz poremećaja u poslovanju, a koja činjenica (postojanje poremećaja) proizlazi i iz nalaza veštaka.

Imajući u vidu sadržinu navedenih presuda, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud, prvo, osporenu presudu zasnovao na drugačijoj činjeničnoj podlozi od one koja je utvrđena u postupku pred prvostepenim sudom, a tiče se, između ostalog, postojanja poremećaja u poslovanju tuženog (na koju okolnost podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje), a potom je, teret osporavanja tako utvrđene činjenice - isticanjem da podnosilac nije dokazao suprotno, iskoristio kao dodatni argument za donošenje preinačujuće odluke i odbijanje podnosiočevog tužbenog zahteva.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, zbog načina na koji je vođen žalbeni postupak, osporena presuda posledica proizvoljne primene procesnog prava i proizvoljnog postupanja drugostepenog suda koje se ogleda u tome što je bez otvaranja glavne rasprave i pružanja mogućnosti strankama da učestvuju u postupku i koriste se svojim procesnim pravima , drugostepeni sud osporenu odluku zasnovao na činjeničnoj podlozi koja nije bila osnov za odlučivanje nižestepenog suda.

Na osnovu izloženog i odredba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presud om podnosi ocu po vređeno prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Beogradu doneo novu odluku o žalbi tužen og izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4157/10 od 5. jula 2011. godine, pa je odlučio kao u prvom delu tačke 2. i tački 3. izreke.

7. S obzirom na činjenicu da je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje Ustavni sud poništio osporenu drugostepenu presudu, to je, po oceni Ustavno suda, zahtev podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava iz člana 60. stav 4. Ustava i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede ovog prava , za sada preuranjen, jer će o izjavljenoj žalbi tuženog biti ponovo odlučivano. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 18. st. 1 i 2. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, te da stoga navedene ustavne norme ne mogu biti samostalni osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda načela i prava iz člana 18. st. 1. i 2. i člana 60. stav 4. Ustava i ističe zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti