Povreda prava na pravično suđenje zbog proglašenja apsolutne nenadležnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud odbacio tužbu za uplatu doprinosa kao stvar iz upravne nadležnosti. Doprinosi su deo zarade i sporovi o njima spadaju u sudsku nadležnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Placšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. M . iz Žablja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. M . izjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen u predmetu Višeg suda u Novom Sadu P. 380/15 (inicijalno predmet P. 1 345/09 ranijeg O pštinskog suda u Subotici), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. M . iz Žablja je izjavila Ustavnom sudu, 23. januara 201 7. godine, preko punomoćnika M. D , advokata iz Šapca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P. 380/15 od 24. juna 2016. godine i presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 3857/16 od 24. novembra 201 6. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen u predmetu u predmetu Višeg suda u Novom Sadu P. 380/15 (inicijalno predmet P. 1345 /09 ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu).

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je parnica koju je vodila radi naknade nematerijalne štete, nerazumno dugo trajala, „šest godina, devet meseci i pet dana“, i to zbog neaktivnog postupanja sudova. Istovremeno, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, ističe i povredu drugih označenih ustavnih prava iz razloga što činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, što su dokazi pogrešno cenjeni, kao i zbog proizvoljne primene merodavnog prava u osporenim presudama, kako povodom glavne stvari, tako i troškova postupka. U zahtevu ustavne žalbe podnositeljka traži da Sud donese odluku i usvoji ustavnu žalbu u celosti, te joj na ime naknade nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava iz čl. 22, 32, 36. i 58. Ustava, kao i troškova parničnog postupka i ustavnosu dskog postupka, isplati određene iznose.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta P. 380/15 Višeg suda u Novom Sadu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. februara 2009 . godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu „za klevetu“, radi isplate nematerijalne štete protiv dva tužena: prvotuženog G.T. i drugotužene G.T, oboje iz Novog Sada. Predmet je dobio broj P. 1345/09.

Prvostepeni postupak je, najpre, vođen pred Opštinskim sudom, a zatim nakon 2010. godine, pred Višim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 50/10 i P. 380/15.

Pred Opštinskom sudom su bila zakazan a dva ročišta, a održano samo pripremno ročište zakazano za 28. maj 2009. godine, dok drugo ročište zakazano za 18. septembar 2009. godine nije održano jer je punomoćnik tužilje tražio izuzeće postupajućeg sudije. U ovom delu postupka je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4312/09 od 8. jula 20 09. godine odbačena žalba tužilje izjavljena protiv rešenja donetog na Zapisniku sa pripremnog ročišta, kojim je sud odbio njen predlog za saslušanje svedoka O.Z. Rešenjem v.f. predsednika suda Su- VII- 39/2009-132 od 21. septembra 2009. godine odbijen je zahtev za izuzeće.

Do donošenja presude Višeg suda u Novom Sadu P. 50/10 od 26. februara 2015 . g odine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, bilo je zakazano 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su održana samo dva. Od preostalih devet ročišta, šest nije održano iz sledećih razloga: dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva puta zbog štrajka advokata i dva puta jer je tužilja tražila izuzeće, a tri su odložena jer je punomoćnik tužilje neposredno na ročištu ili pred ročište predao podneske, što je uslovilo ostavljanje roka suprotnoj strani da se na njih izjasni. Tokom ovog dela postupka podnositeljka je predala ukupno 11 podnesaka neposredno pred ili na ročištu, koje je sud više puta uspevao da dostavi tuženima i na ročištima koja nisu držana iz procesnih razloga , ali bio i u situaciji da odlaže ročišta iz tih razloga. Podnesci punomoćnika su dostavljani na većem broj u strana, u kojima su često ponavljani navodi i dostavljani isti dokazi, a mahom i nisu bili u vezi sa predmetom ovog spora, već u vezi sa više parničnih ili krivičnih predmeta koji su prethodili ovom sporu odnosno bili vođeni paralelno sa ovim sporom. Uz podneske su dostavljani prilozi na većem broju strana. Pored ovoga, sudu su dostavljena od strane punomoćnika tužilje ili tužilje lično tri podneska od 13. avgusta 2012. godine, 14. februara 2013. godine i 12. septembra 2014. godine, kojima je obaveštavan sud da će tužilja boraviti u inostranstvu zbog loših materijalnih prilika, te da će biti nedostupna sudu u periodima od po više meseci (ukupno 12), pritom sa nedovoljno jasnim predlozima da li traži mirovanje ili zastoj, zbog čega se sud obraćao punomoćniku da se izjasni. Takođe, u ovom delu postupka je punomoćnik podneo pet žalbi ( 11. februara, 9. marta, 31 . marta, 20 maja i 30. juna 2011. godine), uglavnom protiv naloga ili rešenja donetih povodom naplate takse, opomen e za plaćanje takse, odbij anja zahtev a za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi , te povodom rešenja sa zapisnika da se obustavi rad suda dok se ne donese odluka po zahtevu sudije za isključenje (pored više parnica pred tim sudom u kome je postupala sudija, u jednoj je podneta tužba i protiv postupajuće sudije). Dva zahteva za izuzeće podneta od strane tužilje su odbijena, a novi postupajući sudija u predmetu je određen 21. novembra 2011. godine. Predmet je dva puta dostavljan Apelacionom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbama tužilje, te su rešenjima tog suda tri žalbe odbačene kao nedozvoljene, jedna odbijena, a jedna delimično usvojena. Pored ovoga, u parnici čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, tužilja je 30. juna 2011. godine tražila i određivanje privremene mere, a 24. oktobra 2011. godine podnela zahtev za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda.

U ovom delu postupka, spisi su se nalazili i u Višem sudu u Pančevu, radi uvida, od 5. oktobra 2011. do 10. januara 2012. godin e, jer je u parnici iste tužilje tuženi istak ao prigovor litispendencije u predmetu P. 17/11. Vraćeni su posle više puta traženog vraćanja od strane postupajućeg sudije. Punomoćnik tužilje je preinačio tužbu podneskom od 25. juna 2013. godine i označio Republiku Srbiju, kao trećetuženu, ali ista nije dala svoj pristanak da stupi u parnicu, tako da na ročištu od 26. februara 2015. godine nije dozvoljeno ovo preinačenje.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu P. 50/10 od 25. marta 2013. godine je odbijen predlog za određivanje privremene mere, koji je dat u sastavu žalbe izjavljene protiv rešenja suda sa zapisnika od 28. juna 2011. godine, sa obrazloženjem da predložene radnje po prirodi stvari ne predstavljaju sredstvo obezbeđenja potraživanja koja tužilja ima prema tuženima.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 39/14 od 3. aprila 2014. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilje za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom sporu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu P. 50/10 od 25. maja 2014. godine je odbijen predlog tužilje za donošenje presude zbog propuštanja.

Odlučujući o žalbama tužilje – od 6. aprila 2015. godine (žalba dopunjena podneskom od 9. aprila iste godine ) i tuženih – od 7. aprila 2015. godine, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P. 50/10 od 26. februara 2015. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1123/15 od 7. oktobra 2015. godine žalbe parničnih stranaka delimično odbio i delimično usvojio, pa je presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 50/10 od 26. februara 2015. godine potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha za sopstveni život i život svoje porodice u iznosu od 1.000.000,00 dinara, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže drugotužena da joj naknadi nematerijalnu štetu na ime povrede časti i ugleda u iznosu od 2.000.000,00 dinara i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi solidarno obavežu da joj naknade nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih psihičkih patnji i bolova u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je odbijen zahtev za oslobađanje troškova takse na tužbu i drugih troškova parničnog postupka, bez vraćanja na ponovno suđenje i ukinuta u pobijanom usvajajućem delu i preostalom pobijanom odbijajućem delu i u delu kojim je odlučeno o troškovima spora, te je u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu pod novim poslovnim brojem P. 380/15, a do zaključenja glavne rasprave 24. juna 2016. godine, bilo je zakazano pet ročišta, od kojih su četiri održana. Na prvom ročištu održanom 15. decembra 2015. godine je određen vremenski okvir za sprovođenje postupka od šest meseci, a punomoćnik tužilje je izjavio da u pogledu duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda predlaže da sud obaveže prvotuženog da tužilji plati iznos od 500.00,00 dinara, čime je faktički u tom delu snizio tužbeni zahtev. U ovom delu postupak se vodio po tužbenom zahtevu prema prvotuženom, ali i povodom troškova postupka po zahtevima svih stranaka . Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, ali je saslušanje tužilje moralo da bude prekinuto zbog proteka vremena predviđenog za saslušanje. Tužilja nije pristupila na dva ročišta iako je bila uredno pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, a i u ovom delu postupka su u dva navrata , 14. decembra 2015. i 13. juna 2016. godine, dostavljani podnesci njenog punomoćnika neposredno pred ročišta. Iako je bila pozivana radi nastavka saslušanja, uz upozorenje na posledice, ona je jednim podneskom obavestila sud da se neće odazvati poziv u jer je u inostranstvu i moći će da dođe za tri meseca, a drugim da se neće odazvati „iz privatnih razloga jer je ročište zakazano da bi joj tuženi postavljao pitanja koja nisu u vezi sa tužbenim zahtevom“. Sud je napravio razmak između dva ročišta od tri meseca (22. februar 2016. i 18. maj 2016. godine) uvažavajući razlog da je u inostranstvu, ali ona nije pristupila ni na sledeće iz navedenih „privatnih razloga“, pa je još jedno ročište zakazano pod pretnjom odustajanja od izvođenja tog dokaza. U međuvremenu je sud dostavio Vrhovnom kasacionom sudu izjašnjenje da je jedini razlog za probijanje vremenskog okvira za suđenje taj što tužilja nije mogla da se odazove pozivu za saslušanje pre 18. maja 2016. godine jer je u inostranstuvu, a njeno saslušanje nije do kraja sprovedeno zbog obimnosti iskaza. Sledeće ročište zakazano za 14. jun 2016. godine je odloženo zbog neodazivanja tužilje i njenog podneska predatog sudu 13. juna 2016. godine. Podneskom od 16. juna 2016. godine tužilja je postavila konačan zahtev na ime naknade nematerijalne štete, te predložila da sud obaveže tuženog da joj naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih psihičkih patnji i bolova u vidu povređene časti i u gleda, za svaku stavku po 1.000.000,00 dinara. Na sledećem ročištu održanom 24. juna 2016. godine, saslušanje tužilje je završeno i glavna rasprava zaključena, a objavljivanje presude je zakazano za 27. jun 2016. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 380/15 od 24. juna 2016. godine je u prvom stavu izreke utvrđeno da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan ; u drugom stavu izreke je obavezan prvotuženi da tuž ilji na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je u trećem stavu izreke navedene presude preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara do traženog iznosa od 2.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao i u delu zahteva za isplatu zak onske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnice u periodu od 19. februara 2009. godine do dana do donošenja presude, tužbeni zahtev odbijen; u četvrtom stavu izreke je prvotuženi obavezan da tužilji isplati troškove postupka u iznosu od 85.000,00 dinara, sa zakonskom za teznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je u petom stavu izreke odbijen zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđen e troškove postupka od dana podnošenja tužbe do dana presuđenja; u šestom stavu navedene presude je obavezana tužilja da drugotuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 134.250,00 dinara u roku od 15 dana od pravnosnažnosti, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 3857/16 od 24. novembra 2016. godine je, u prvom stavu izreke, žalba tužilje odbijena ka o neosnovana i presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 380/15 od 24. juna 2016. godine potvrđena u pobijanom delu iz stav ova tr ećeg, petog i šestog izreke. U stavu drugom izreke navedene presude je žalba tuženih delimično usvojena i delimično odbijena, pa je prvostepena presuda potvrđena u pobijanom delu iz drugog i četvrtog stava izreke, a preinačena u stavu šestom izreke, tako što je obavezana tužilja da drugotuženoj G.T. na ime troškova postupka, pored dosuđenog iznosa od 134.250,00 dinara , isplati i iznos od 125.250,00 dinara, ukupno 259.500,00 dinara na ime troškova postupka, u roku od 15 dana , pod pretnjom prinudnog izvršenja. U trećem stavu izreke ove presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka. Presuda je punomoćniku tužilje uručena 28. decembra 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme započinjanja parnice b ilo je propisano: da su s tranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.) ; da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); kao i da svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke; da stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze i da s tranke mogu i u toku glavne rasprave blagovremeno da upućuju podneske, u kojima će navesti činjenice koje nameravaju da iznesu na ročištu, kao i dokaze čije izvođenje nameravaju da predlože (član 300 . st. 1, 2. i 3).

Odredbama novog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) propisane su suštinski iste odredbe, s tim što odredba člana 289. stav 3. glasi da su u toku pripremanja glavne rasprave stranke dužne da blagovremno upućuju podneske u kojima će da navedu činjenice na kojima zasnivaju svoje tvrdnje i zahteve, kao i da predlože dokaze kojima se one utvrđuju.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak, od trenutka podnošenja tužbe, 19. februara 2009. godine , Opštinskom sudu u Novom Sadu, do momenta pravosnažnog okončanja postupka 24. novembra 2016. godine, donošenjem presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 3857/16, koja je uručena podnositeljki ustavne žalbe 28. decembra 201 6. godine, trajao sedam godina , devet meseci i pet dana, iako je podnositeljka u ustavnoj žalbi navela da je postupak trajao „šest godina, devet meseci i pet dana“.

Prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud smatra da bi navedeno trajanje parničnog postupka , samo po sebi , moglo ukazati na neopravdano odugovlačenje postupka. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da su, u ovom parničnom postupk u od duže od sedam godina, u kome nije bilo veštačenja, već su u dokaznom postupku saslušane parnične stranake (dva puta), te pročitana pisan a dokumentacija dostavljena u enormnom broju (spisi predmeta su dostavljeni u pet registratora i osporena drugostepena presuda nosi u spisima broj 1874), odlučujući doprinos trajanju postupka dali, upravo, podnosi teljka ustavne žalbe, odnosno njen punomoćnik.

Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta posle šest godina bila delimično ukinuta i vraćena na ponovni postupak, ovaj deo postupka bio je procesno usložnjen, prevashodno zbog ponašanja u postupku podnosit eljke, odnosno njenog punomoćnika. Ovo ne samo zbog neblagovremenih 11 podnesaka dostavljanih neposredno ili na ročištu ( a što je iziskivalo da sud izvrši dostavu suprotnoj strani, odnosno da odlaže ročišta radi izjašnjenja suprotne strane) , već i zbog korišćenja brojnih procesnih sredstava, bilo dozvoljenih ili nedozvoljenih, kao što su npr. tri zahteva za izuzeće postupajućeg sudije , pet žalbi i zahtev za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, koji su uslovili da se ročišta ne drže, odnosno da se spisi predmeta više puta upućuju radi odlučivanja kako predsedniku nadležnog suda, tako i drugostepenom sudu, odnosno Vrhovnom kasacion om sud u. Sve ovo , posebno, kada se ima u vidu da je tužilja u postupku bila zastupan a od strane stručnog lica – advokata , što bi trebalo da znači da je on bio u stanju da shvati da se, dostavljanjem velikog broja podnesaka sa brojnim prilozima, uz ponavljanje istih priloga i istih navoda, odnosno dostavljanjem podneska tužilje sa nedovoljno precizno određenim naslovom koji ne odgovara sadržini (kao npr. žalba na rešenje suda sa zapisnika koja sadrži i predlog za određi vanje privremene mere u postupku), ne ponaša u skladu sa procesnim ovlašćenjima stranaka . Takođe je, i podnositeljka , lično, svojim boravkom u inostranstvu i predlaganjem da se ročišta ne drže prvi prvostepeni postupak produžila za 12 meseci, a drugi po redu prvostepeni postupak za još tri meseca, u kome je opet, bez obzira na vremenski okvir koji je sud odredio radi efikasnog okončanja postupka, podnositeljka usporila sa dva podneska dostavljena neposredno pred ročište i dva izostanka sa ročišta radi nastavka saslušanja u svojstvu parnične stranke.

Iako značaj predmeta spora, kao ni legitiman interes da se o tužbenom zahtevu tužilje, ovde podnosnositeljke ustavne žalbe, odluči u okviru standarda razumnog roka, ne bi trebalo dovoditi u pitanje za podnositeljku, najpre, zbog nj ene procesne uloge u sporu, a zatim , jer se , upravo , ustavnom žalbom osporava trajanje parničnog postupka, ipak, Ustavni sud nalazi da se podnositeljaka u ovom postupka nije ponaša la u skladu sa svojim interesom. Sve ovo je uticalo da postupak duže traje, a Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ali licu koje se samo ponaša na propisan način.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, mada podnositeljka u zahtevu ustavne žalbe nije tražila poništaj drugostepene odluke, već istakla isključivo zahteve za različite vidove štete, Ustavni sud, ipak, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa nedovoljno utvrđenim činjenicama i proizvoljnom primenom merodavnog prava, bilo kod odluke o glavnoj stvari, tako i o troškovima postupka. S obzirom na to da podnositeljka, nezadovoljna ishodom spora, u kome je delimično uspela, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode podnositeljke da su donošenjem osporenih presuda povređen a nje na prav a na sudsku zaštitu, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te pravo na imovinu , koja su prava zajemčena odre dbama iz čl. 22, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ni ovi njeni navodi nisu prihvatljivi, a pogotovu kada se ima u vidu sledeće: da su o tužbi podnositeljke ustavne žalbe , kao i o drugim korišćenim pravnim sredstvima, odlučivali nadležni sudovi ; da podnositeljka nije dostavi la dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom; da je podnosi teljka očigledno iskoristi la garantovano pravno sredstvo , podnoseći žalbu protiv prvostepene odluke, jer ustavnom žalbom upravo napada drugostepenu odluku donetu po nje noj žalbi , što istovremeno ne garantuje povoljan ishod ako za to nema osnova; te da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, odnosno delimično neuspešna kao u konkretnom slučaju , sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

S obzirom na ocenu Ustavnog suda da do povrede označenih ustavnih prava nije došlo u navedenom parničnom postupku, a shodno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu , te da će Ustavni sud samo u slučaju da se odlukom usvaja ustavna žalba odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen, to u konkretnom slučaju, nema mesta utvrđivanju prava na naknadu kako nematerijalne, tako ni materijalne štete povodom povrede označenih ustavnih prava. Kako se zahtev za naknadu materijalne štete odnosi i na troškove predmetnog parničnog postupka za koje podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj pripadaju, a imajući u vidu da je Ustavni sud, u delu kojim su osporene prvostepena i drugostepena presuda sa aspekta povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, ustavnu žalbu odbacio, to ne postoje ni pretpostavke za razmatranje i odlučivanje o istaknutom zahtevu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proglašenja apsolutne nenadležnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti