Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši trajanje postupka od 4,5 godine prihvatljivim. Deo žalbe protiv sudskih presuda je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6660/2012
12.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borisava Milića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Borisava Milića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4282/10 od 29. juna 201 2. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2676/12 od 16. jula 201 2. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borisav Milić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 13. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Gradimira Nalića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4282/10 od 29. juna 2012. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2676/12 od 16. jula 2012. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da se protiv njega i drugih lica vodio krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 4282/10, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i da je u prvom stepenu oglašen krivim, te da mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci;

- da mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1235/10 od 11. marta 2010. godine iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tač. 1) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, i da bi „trebalo da se računa od 17. maja 2010. godine, a ne od 17. maja 2011. godine kako to stoji u obrazloženju pobijanog rešenja, kada je lišen slobode u Kraljevini Holandiji, i to po međunarodnoj poternici raspisanoj upravo na zahtev Republike Srbije;

- da je „sve vreme od lišenja slobode pritvoren“ i da mu je pritvor poslednji put produžen osporenim rešenjima na osnovu člana 358. st. 5. i 6. Zakonika o krivičnom postupku, a u vezi sa članom 142. stav 1. tačka 1) istog zakonika;

- da „nije imao bilo kakva saznanja o tome da se protiv njega vodi krivični postupak“ u Srbiji;

- da postupajući redovni sudovi u svojim odlukama nisu naveli razloge koji jasno i nedvosmisleno pokazuju da postoji opasnost od njegovog bekstva;

- da nije tačan navod iz osporenih rešenja da poslednjih 11 godina živi u Kraljevini Holandiji, „pošto je on 17. maja 2010. godine lišen slobode, a 1. juna 2011. godine ekstradiran Republici Srbiji“;

- da „posle više od dve godine provedene u pritvoru i posle više od godinu dana od ekstradicije u Srbiju, centar Milićevih životnih aktivnosti više nije vezan za Holandiju, već se samo može reći da je bio vezan za Holandiju do pre dve godine“;

- da „svi razlozi koji navodno ukazuju na opasnost od bekstva u pobijanom rešenju ukazuju samo na činjenicu da je okrivljeni boravio u Holandiji (činjenicu koju niko i ne spori), a nikako da bi, kako kaže prvostepeno veće, okrivljeni mogao pobeći ili se sakriti“;

- da „iako to eksplicitno ne stoji u odlukama koje su predmet ove ustavne žalbe izgleda da postupajući sudovi smatraju da će se okrivljeni u slučaju izlaska na slobodu dati u beg, i to u beg preko državne granice u Holandiju“;

- da nisu navedene okolnosti koje ukazuju da će se, ukoliko se nađe na slobodi, podnosilac dati u bekstvo;

- da je „nejasno zašto je za prvostepeni sud iznenađujuće to što Milić ne stanuje na adresi prijavljenoj u Beogradu, a pogotovo je nejasno zašto je ovu činjenicu sud koristio kao okolnost koja ukazuje na opasnost od bekstva“;

- da „postupajuće veće nije ni razmotralo mogućnost primene blažih mera kojima bi u konkretnom slučaju bilo obezbeđeno prisustvo okrivljenih i nesmetano vođenje ovog postupka“;

- da se pritvor mora svesti na najkraće potrebno vreme i da se mora ukinuti čim prestanu razlozi za njegovo određivanje;

- da pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe „traje duže od dve godine i dva meseca - preciznije 806 dana, a da je prvostepeni sud propustio da oceni da li je dužina pritvora prema podnosiocu žalbe premašila razuman rok i u pobijanim rešenjima nema takve analize“.

- da opravdanost pritvora nije razmotrena u odnosu na odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Iz svega navedenog podnosilac ustavne žalbe zaključuje „da se ne može smatrati da pritvor u ovom slučaju traje najkraće potrebno vreme“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi takođe ističe da je u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja pogrešno navedeno da je lišen slobode 17. maja 2011. godine (umesto 17. maja 2010. godine), te da je očigledno netačan navod da je od donošenja rešenja o određivanju pritvora do njegovog hapšenja prošlo 15 meseci, a što sud, pored ostalog, koristi kao okolnost koja ukazuje na ospasnost od bekstva.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da je podnosiocu osporenim rešenjima povređeno zajemčeno pravo iz člana 31. Ustava, naloži ukidanje pritvora i usvoji zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u odgovor Višeg suda u Beogradu K. 4282/2010 od 21. septembra 2012. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 4282/2010 (kome su spojeni krivični postupci u predmetima K. 3492/2010 i K. 658/2011), vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih optuženih lica, po optužnicama Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3/10 od 12. februara 2010. godine (izmenjene 13. juna 2010. godine), od 15. juna 2010. godine i od 1. jula 2011. godine, a koje su objedinjene i precizirane 26. jula 2012. godine.

Krivični postupak je nepravnosnažno okončan 26. juna 2012. godine donošenjem presude K. 4282/2010 (javno objavljene 29. juna 2012. godine), kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (13. avgust 2012. godine) nalazio u pritvoru dve godine i nepuna tri meseca, računajući od 17. maja 2010. godine kada je lišen slobode u Kraljevini Holandiji (u kojoj se do 1. juna 2011. godine nalazio u ekstradicionom pritvoru, a od 1. juna 2011. godine, kada je izvršena njegova ekstradicija, u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu).

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 1235/10 od 11. marta 2010. godine.

Tokom trajanja krivičnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Nakon donošenja prvostepene presude, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4282/10 od 29. juna 2012. godine produžen do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok su pritvorski osnovi iz člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) Zakonika izostavljeni.

Obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu je u osporenom rešenju naveo da i dalje stoje razlozi za pritvor po navedenoj zakonskoj odredbi „imajući u vidu da okrivljeni Borisav Milić, po sopstvenom iskazu, poslednjih 11 godina živi u Kraljevini Holandiji gde „na crno“ obavlja poslove čistača u hotelu, te da na adresi prijavljenog prebivališta u Beogradu, u ulici... ne stanuje, već je centar njegovih životnih aktivnosti vezan za Holandiju, pa imajući u vidu da je od određivanja pritvora do lišenja slobode okrivljenog proteklo gotovo 15 meseci, kao i da je okrivljeni lišen slobode u Kraljevini Holandiji odakle je ekstradiran u Republiku Srbiju, a nepravnosnažnom presudom ovog suda oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci, to po oceni suda sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju na očiglednu bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao pobeći ili se sakriti, te tako postati nedostupan sudu, zbog čega se produženje pritvora prema okrivljenom Borislavu Miliću nakon izricanja presude pokazuje kao neophodna mera za obezbeđenje njegovog prisustva do pravnosnažnog okončanja ovog krivičnog postupka“.

Istovremeno, prvostepeni sud je našao da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe više ne postoje razlozi za produženje pritvora propisani odredbama člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4282/10 od 29. juna 2012. godine izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je 16. jula 2012. godine doneo osporeno rešenje Kž2. 2676/12, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe, našavši da je „pravilno prvostepeni sud, postupajući po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 358. Zakonika o krivičnom postupku, našao da i dalje stoje razlozi za zadržavanje okrivljenog Borisava Milića u pritvoru, propisani odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku“. Apelacioni sud u Beogradu je posebno cenio žalbene navode branioca Borisava Milića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojima je osporavao osnov zadržavanja podnosioca u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu, ukazivanjem da je logično da okrivljeni ukoliko 11 godina živi u Holandiji, ne stanuje na adresi prijavljenoj u Beogradu, ali ih je ocenio neosnovanim, našavši da „iako je logično da okrivljeni Borislav Milić ne stanuje na prijavljenoj adresi prebivališta u Beogradu, s obzirom da živi u Holandiji, ovu okolnost je pravilno prvostepeni sud cenio kao okolnost da okrivljenom centar životnih aktiv nosti nije vezan za teritoriju Republike Srbije, a koja okolnost, i po nalaženju ovog suda, ukazuje na opasnost od bekstva odnosno skrivanja okrivljenog“. Iz istog razloga je Apelacioni sud ocenio kao neosnovane i navode žalbe branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da ne postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenog, kao i da nije od uticaja „ni to što sud eksplicitno nije razmatrao neku od blažih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog, pri svom jasnom i detaljno obrazloženom stavu da je nužno zadržavanje okrivljenog u pritvoru po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku“.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu K. 4282/2010 od 21. septembra 2012. godine proizlazi da je veće suda koje je donelo prvostepenu presudu, „a na osnovu odredbe člana 176. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, sačinilo ispravku zapisnika o većanju i glasanju u delu koji se odnosi na uračunavanje vremena provedenog u ekstradicionom pritvoru u izrečenu kaznu zatvora okrivljenom Borisavu Miniću, o čemu su sačinjeni posebni dodatni zapisnici“, kao i da „s obzirom da se pomenuta pogreška nalazi u obrazloženju rešenja o produženju pritvora, a ne u njegovoj izreci, to nije bilo potrebe za ispravkom rešenja o produženju pritvora nakon izricanja presude“.

4. Odredbama člana 31. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Odredbama člana 358. ZKP je, pored ostalog, propisano: da ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.); da na zahtev optuženog, koji se posle izricanja kazne zatvora nalazi u pritvoru, predsednik veća može optuženog rešenjem uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude (stav 7.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu K. 4282/10 od 29. juna 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2676/12 od 16. jula 2012. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K. 4282/2010 od 26. juna 2012. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen nakon izricanja prvostepene presude na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4282/10 od 29. juna 2012. godine je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe nepravnosnažnom presudom tog suda osuđen zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, da na adresi prijavljenog prebivališta u Beogradu nije mogao biti pronađen, zbog čega mu je prvobitno pritvor i bio određen, a da je lišen slobode u Kraljevini Holandiji, u kojoj je, po sopstvenom kazivanju, živeo i radio ilegalno 11 godina, koje okolnosti, po mišljenju prvostepenog suda, ukazuju na opasnost od bekstva i da će „postati nedostupan sudu, zbog čega se produženje pritvora nakon izricanja presude pokazuje kao neophodna mera za obezbeđenje njegovog prisustva do pravnosnažnog okončanja ovog krivičnog postupka“. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Apelacioni sud u Beogradu u osporenom drugostepenom rešenju ocenio jasnim, dovoljnim i prihvatljivim.

Po oceni Ustavnog suda, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava i postupili su u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Nadležni sudovi su u osporenim odlukama argumentovano obrazložili konkretne okolnosti koje u ovom slučaju ukazuju na opasnost od bekstva i ocenili da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe nakon izricanja prvostepene presude, te stoga Ustavni sud ne nalazi da su osporena rešenja posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Imajući u vidu sve izloženo, nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe „da sudovi u svojim odlukama nisu naveli razloge koji jasno i nedvosmisleno pokazuju da postoji opasnost od njegovog bekstva“.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca da je u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja pogrešno navedeno da je lišen slobode 17. maja 2011. godine (umesto 17. maja 2010. godine), te da je očigledno netačan navod da je od donošenja rešenja o određivanju pritvora do njegovog hapšenja prošlo 15 meseci, a što sud, pored ostalog, koristi kao okolnost koja ukazuje na ospasnost od bekstva. Ustavni sud, s jedne strane, ukazuje da iz odgovora Višeg suda u Beogradu proizlazi da je sud sačinio ispravku zapisnika o većanju i glasanju u delu koji se odnosi na uračunavanje vremena provedenog u ekstradicionom pritvoru u izrečenu kaznu zatvora podnosiocu ustavne žalbe. Sa druge strane, imajući u vidu prethodno iznetu ocenu Ustavnog suda u vezi sa ostalim razlozima zbog kojih je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen, Sud je našao da ova okolnost nije od značaja za drugačije odlučivanje.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o tome da se „ne može smatrati da pritvor u ovom slučaju traje najkraće potrebno vreme“ i da sudovi nisu vodili računa koliko pritvor već traje, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu složen, kako zbog toga što su tri krivična postupka spojena u jedan, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao, te na osnovu kojih je potom doneo presudu. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak je trajao oko dve i po godine, za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, održan glavni pretres i doneta prvostepena presuda. Najzad, Ustavni sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je nadležni sud, kada je utvrdio da su prestali zakonski razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru na osnovu odredba člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP, ove pritvorske razloge upravo u osporenim rešenjima otklonio.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio predmetni krivični postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dosadašnjem toku vođen sa potrebnom hitnošću.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti