Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 i po godina. Uprkos složenosti spora, trajanje postupka je neopravdano dugo, te se podnosiocu dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B , čiji je zakonsk i zastupni k majka I . T, oboje iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 110/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mal. A. B . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. oktobra 2015. godine, preko zakonskog zastupnika, majke I. T, takođe iz Beograda, čiji je punomoćnik D. Ć, advokat iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 110/10. Podnosilac ustavne žalbe, koji je rođen 30. oktobra 1999. godine, je u toku postupka po ustavnoj žalbi postao punoletan.

Iznoseći okolnosti koje su po njegovom mišljenju uticale na dugo trajanje postupka, podnosilac smatra da mu je označeno pravo povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao 15 godine, pri čemu iznosi okolnosti koje su, po njegovom mišljenju , dovele do toga. Predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu i dosudi mu naknadu štete zbog „propusta u radu državnih organa i nedopustivog trajanja postupka .. i nemogućnosti ... da stan koristi punih 15 godina.“

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 110/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja A. L . podnela je 15. jula 1999. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih M . i R . B, radi utvrđenja prava svojine na bliže opisanoj nepokretnosti po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici .

Tada mal. A. B je , preko zakonskog zastupni ka, 12. oktobra 2000. godine, podneo tužbu za glavno mešanje, radi utvrđenja prava svojine i predaje u posed iste nepokretnosti, koja je kasnije preinačena isticanjem i zahteva za isplatu novčanog iznosa zbog nemogućnosti korišćenja predmetne nepokretnosti.

Parnice po tužbi A. L . i po tužbi za glavno mešanje su spojene na ročištu održanom 26. oktobra iste godine.

Do donošenja prve prvostepene presude od 26. novembra 2001. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje A . L, a odbijen po tužbi za glavno mešanje, zak azano je i održano je još ukupno sedam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, zakonski zastupni k glavnog umešača i 12 svedoka.

Pomenuta presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 19. jula 2002. godine.

U ponovnom postupku, od ukupno 42 zakazana ročišta, 22 nisu održana. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska, odnosno neurednog pozivanja tužilje, sedam na molbu njenog punomoćnika, četiri zbog nedostatka dokaza o pozivanju drugotužene, odnosno na njenu i molbu njenog punomoćnika, a dva na saglasan predlog svih stranaka i njihovih punomoćnika. Pored toga, pet ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije, jedno je otkazano rešenjem bez navođenja razloga za to, a jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. U ovom delu postupka saslušano je 14 svedoka, dok su parnične stranke i zakonsk i zastupnik glavnog umešača nekoliko puta saslušani. Osim saslušanja stranaka i svedoka, na tužiljin predlog u martu 2009. godine određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem na okolnost doprinosa tužilje i pok. sina tuženih, a oca mal. tužioca u sticanju imovine koja je predmet spora. U oktobru 2009. godine veštak je vratio spise predmeta sudu zbog navodnog pozivanja od strane zakonsk og zastupni ka mal. tužioca, a u maju 2010. godine izmenjeno je rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti veštaka. U septembru 2010. godine novi veštak je dostavio nalaz, a u maju 2011. godine i izjašnjenje na primedbe tuženih (u međuvremenu nijedno od četiri ročišta nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka, odnosno tužiljinog punomoćnika).

Drugu po redu prvostepenu presudu, kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev A. L, Viši sud u Beogradu (u čijoj nadležnosti je predmetni postupak od 2010. godine) doneo je 25. septembra 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 22. novembra 2012. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka – sprovođenja izviđajnih radnji na okolnost urednog zastupanja drugotuženog.

Spisi predmeta su u januaru 2013. godine vraćeni Apelacionom sudu u Beogradu. Postupak je pravnosnažno okončan presudom toga suda Gž. 754/13 16. aprila 2015. godine, kojom je, nakon otvorene glavne rasprave i održane nejavne sednice veća, ukinuta prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilje A. L, usvojen zahtev po tužbi za glavno mešanje za utvrđenje prava svojine i predaju u posed, a odbijen za isplatu određenog novčanog iznosa zbog nemogućnosti korišćenja stana za period od juna 1999. do juna 2011. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 7. aprila 2016. godine odbačena je tužiljina revizija.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu ukazuje podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (čla n 32. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i slobo da u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina trajanja osporava za podnosioca otpočeo podnošenjem tužbe za glavno mešanje u oktobru 2000. godine i da je okončan donošenjem drugostepene presude 16. aprila 2015. godine. Dakle, predmetni postupak je za podnosioca trajao 14 i po godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice od 14 i po godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo (raspravljanje o tužbi A. L . i tužbi za glavno mešanje, obiman dokazni postupak u kome je saslušan veliki broj svedoka (ukupno 26) , ne može se prihvatiti da je razumno da parnica traje 14 i po godina , posebno uzimajući u obzir da dva ročišta nisu održana na saglasan predlog svih stranaka i njihovih punomoćnika. Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da je druga prvostepena presuda doneta tek deset godina nakon što je prva ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu iz jula 2002. godine, te da je i ova druga po redu doneta prvostepena presuda ukinuta, što znači da je sudovima trebalo 14 i po godina da utvrde da između tužilje i pok. oca glavnog umešača nije postojala vanbračna zajednica. Ustavni sud nalazi da okolnost da je u konkretnom slučaju sproveden obiman dokazni postupak saslušanjem velikog broja svedoka, ne može opravdati ovako dugo trajanje postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim radom nadležnih prvostepenih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i značaj koji je predmet spora imao za podnosioca . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Kako podnosilac ustavne žalbe pored zahteva za naknadu štete zbog dugog trajanja postupka ističe i zahtev za naknadu štete usled „...nemogućnosti ... da stan koristi punih 15 godina“, Ustavni sud je, kao prvo, ocenio da podnosilac zapravo ističe zahtev za naknadu materijalne štete, koji je bio predmet odlučivanja u predmetnom parničnom postupku. Imajući u vidu da podnosilac nije dostavio dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i da potraživanje na kome je zahtev zasnovan nije utvrđeno sudskom odlukom, Ustavni sud je dalje našao da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o ovom zahtevu, te ga je odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti