Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku utvrđivanja penzijskog staža

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Pogrešno je tumačeno da se rad sa nepunim radnim vremenom računa u srazmerno kraći penzijski staž, umesto u efektivnom kalendarskom trajanju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6662/2019
13.10.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. A . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 2171/16 od 10. maja 2019. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 2171/16 od 10. maja 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 15943/15 od 31. decembra 2015. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba J. A . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 2171/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. A . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. juna 2019. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2171/16 od 10. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da mu je privremenim rešenjem prvostepenog organa nepravilno utvrđen staž osiguranja u periodu od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine, tako da je oštećen za 21 mesec; da je u navedenom periodu bio zaposlen kod poslodavca sa polovinom punog radnog vremena, a istovremeno je bio zaposlen sa „punim“ radnim vremenom u privrednom društvu, čiji je osnivač , pri čemu je uredno plaćao sve doprinose ; da mu je prvostepeni organ obračunao samo staž osiguranja koji je ostvario sa polovinom radnog vremena, pozivajući se na član 10. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju; da je navedena odredba ustanovljena da se staž ne bi duplo računao, a ne da isključi staž po osnovu obavljanja samostalne delatnosti u situaciji kada u toku jedne godine nema 12 meseci staža po osnovu zaposlenja.

Smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog toga što Upravni sud nije obrazložio svoju odluku na jasan i argumentovan način jer nije razmotrio suštinsko pitanje, već se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke upravnog organa, koji je proizvoljno i pogrešno primenio materijalno pravo.

Povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u tome što je Upravni sud osporenu presudu doneo tri godine i dva meseca od podnošenja tužbe.

Po njegovom mišljenju, pravo na imovinu je povređeno uskraćivanjem prava na staž osiguranja u trajanju od 21 meseca, iako ga je stekao na osnovu zakona, uplaćujući sve doprinose, pa mu je samim tim umanjenja i penzija za navedeni period.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede prava na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, poništi osporenu presudu i odredi da isti sud ponovo odluči o njegovoj tužbi. Istekao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. broj 773189 i Upravnog suda U. 2171/16, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 31. avgusta 2015. godine podneo zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je utvrdio da u matičnoj evidenciji , pored ostalog, nisu uneti podaci o stažu osiguranja za period od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine. Stoga je zamolnicom od 21. septembra 2015. godine tražio od Filijale Novi Sad da proveri da li je podnosilac u privrednom društvu „I .“ doo Novi Sad „radio skraćeno radno vreme i koliko, pa u zavisnosti od toga da se podnese M -8 obrazac ili adekvatna službena beleška“. Filijala Novi Sad je dostavila: ugovor o radu zaključen između podnosioca ustavne žalbe i privrednog društva „I.“ doo Novi Sad, kojim je podnosilac počev od 1. jula 2006. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom od 20 časova nedeljno, odnosno četiri časa dnevno, na radnom mestu odgovorni izvođač radova; potvrdu privrednog društva „I.“ doo Novi Sad o tome da je podnosilac u periodu od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine „bio prijavljen polovinu radnog vremena u tom privrednom društvu, a preostalu polovinu radnog vremena u privrednom društvu „A.“ doo Beograd “; ugovor o radu zaključen između podnosioca ustavne žalbe i privrednog društva „A.“ doo Beograd, kojim je podnosilac, kao jedan od osnivača navedenog privrednog društva, počev od 6. juna 2006. godine, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom od 20 časova nedeljno, na radnom mestu direktor. Prvostepeni organ je, na osnovu navedenih dokaza, utvrdio da je podnosilac u periodu od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine (42 meseca) ostvario staž osiguranja u trajanju od 21 meseca.

Privremenim rešenjem broj 181.1-1 09640/15 od 18. novembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđeno pravo na starosnu penziju od 1. septembra 2015. godine, u mesečnom iznosu od 74.115,33 dinara. Istim rešenjem je utvrđeno da penzijski staž iznosi 34 godine, 11 meseci i 24 dana, kao i da je rešenje privremeno do utvrđivanja ostvarene i prosečne zarade za 2015. godinu.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.3 15943/15 od 31. decembra 2015. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je prvostepeni organ posle sprovedenog postupka u matičnoj evidenciji, u smislu odredaba člana 132. i 140. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, privremenim rešenjem odlučio o pravu na starosnu penziju na osnovu podataka utvrđenih i registrovanih u matičnoj evidenciji, saglasno članu 85. Zakona; da je podnosilac u periodu od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine bio osiguran kao zaposleni u preduzeću „I.“ iz Novog Sada; da je neosnovan navod žalbe da je prilikom odlučivanja o penziji trebalo uračunati u staž osiguranja za navedeni period i vreme kada je radio u preduzeću „A.“ čiji je jedan od osnivača; da, saglasno odredbi člana 10. stav 2. Zakona, osnov osiguranja kao zaposlenog u preduzeću „I.“ isključuje njegov osnov osiguranja kao lica koje obavlja samostalnu delatnost, s tim da je prilikom obračuna penzije uzeti u obzir ostvarena zarada i doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje koje je platio kao osnivač preduzeća „A.“.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. februara 2016. godine podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja, ističući da odredba člana 10. stav 2. Zakona nije pravilno primenjena. Po njegovom mišljenju, pored staža osiguranja koji je kao osiguranik zaposleni ostvario u trajanju od tri meseca u 2006. godini i od po šest meseci u 2007, 2008. i 2009. godini, za preostali period od tri meseca u 2006. godini i od po šest meseci u 2007, 2008. i 2009. godini trebalo je uračunati staž koji je ostvario u samostalnoj delatnosti, kako bi imao pune godine staža osiguranja u navedenom periodu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 2171/16 od 10. maja 2019. godine odbijena je tužba podnosioca. Po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je rešavajući o žalbi podnosioca , nakon uvida u podatke utvrđene u matičnoj evidenciji, u smislu člana 85. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, i podatke iskazane u ožalbenom rešenju, našao da je ono pravilno i u svemu na zakonu zasnovano. Pozivajući se na odredbe člana 46. i člana 10. stav 2. istog zakona , Upravni sud je ocenio da je pravilan zaključak tuženog organa da osnov osiguranja podnosioca kao zaposlenog u privrednom društvu „I .“ doo Novi Sad isključuje osnov osiguranja podnosioca kao lica k oje obavlja samostalnu delatnost, pa u staž osiguranja za navedeni period nije uračunato i vreme kada je radio u privrednom društvu „A .“ doo Beograd, čiji je bio jedan od osnivača.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03), koji je bio na snazi do 9. aprila 2003. godine, bilo je propisano: da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona (član 85. stav 1. tačka 1)) ; u staž osiguranja, u smislu člana 85. stav 1. ovog zakona, računa se vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za p enzijsko i invalidsko osiguranje (član 87. stav 1.); da se u staž osiguranja računa vreme provedeno na radu s punim radnim vremenom (član 88. stav 1.); da se pod vremenom provedenim na radu s punim radnim vremenom podrazumeva i vreme koje se, prema propisima o radnim odnosima, smatra punim radnim vremenom (stav 2.); da se u staž osiguranja računa i vreme provedeno, u skladu s propisima o radnim odnosima, na radu s vremenom kraćim od punog radnog vremena, osim vremena iz stava 2. ovog člana, s tim što se ukupan broj časova takvog rada, ostvarenih za pojedine godine, obračunava na puno radno vreme (stav 3.); da se vreme provedeno na radu kod dva poslodavca ili više poslodavaca obračunava prema odredbi stava 3. ovog člana (stav 4.); da se u matičnu evidenciju unose podaci o osiguranicima, pored ostalog, o broju časova provedenih na radu i broju časova za koje su isplaćene naknade (član 116. stav 1. tačka 10)).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/04 – drugi zakon, 85/05, 101/05 – drugi zakon, 63/06 – Odluka US, 5/09, 107/09, 101/1 0, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14), koji je stupio na snagu 10. aprila 2003. godine, u tekstu koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su obavezno osigurana lica (u daljem tekstu: osiguranici), u smislu ovog zakona: zaposleni (u daljem tekstu: osiguranik zaposleni), lica koja samostalno obavljaju delatnost (u daljem tekstu: osiguranik samostalnih delatnosti) i poljoprivrednici (u daljem tekstu: osiguranik poljoprivrednik) (član 10. stav 1.); da ako lice istovremeno ispunjava uslove za osiguranje po više osnova iz stava 1. ovog člana, osnov osiguranja određuje se na taj način što postojanje osnova osiguranja po prethodnoj tački isključuje osnov osiguranja iz naredne tačke (član 10. stav 2.); da se obaveze za plaćanje doprinosa po osnovu osiguranja utvrđuju u skladu sa ovim zakonom (član 10. stav 3.); da su osiguranici zaposleni lica u radnom odnosu, odnosno zaposlena u preduzeću, drugom pravnom licu, državnom organu, organu jedinice lokalne samouprave ili kod fizičkih lica (u daljem tekstu: poslodavac), izuzev lica iz člana 12. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 11. tačka 1)) ; da su o siguranici samostalnih delatnosti lica koja su osnivači, odnosno članovi privrednih društava u skladu sa zakonom, koji u njima rade, bez obzira da li su u radnom odnosu u privrednom društvu čiji su osnivač odnosno član (člana 12. stav 1. tačka 2)); da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona (član 44. stav 1. tačka 1)) ; da se u staž osiguranja, u smislu člana 44. ovog zakona, računa vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za p enzijsko i invalidsko osiguranje (član 46.); da se u staž osiguranja u smislu člana 44. tačka 1) ovog zakona računa vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju (član 47.); da se visina starosne i invalidske penzije određuje tako što se lični bodovi pomnože sa vrednošću opšteg boda na dan ostvarivanja prava (član 61.); da se lični bodovi osiguranika utvrđuju množenjem ličnog koeficijenta osiguranika i njegovog penzijskog staža (član 62.) ; da se podaci unose u matičnu evidenciju na osnovu prijava podnesenih na propisanim obrascima koje se mogu dostavljati i putem sredstava za elektronsku obradu podataka, odnosno u elektronskoj formi, u skladu sa zakonom (član 126. stav 3.); da se u matičnu evidenciju unose podaci o osiguranicima , pored ostalog, o broju meseci, odnosno dana provedenih na radu i broju meseci, odnosno dana za koje su isplaćene naknade (član 129. stav 1. tačka 10)); da svojstvo osiguranika, staž osiguranja, zarade, naknade zarade, osnovice osiguranja, odnosno ugovorene naknade koje se uzimaju za utvrđivanje visine prava utvrđuje fond na osnovu prijava podataka iz člana 132. ovog zakona, unošenjem podataka u matičnu evidenciju (član 140. stav 1.).

Odredbom člana 46. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 73/ 18), koja je stupila na snagu 30. septembra 2018. godine, propisano je da se u staž osiguranja, u smislu člana 44. ovog zakona, osiguraniku računa vreme za koje je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje po bilo kom osnovu za koji postoji obaveza plaćanja doprinosa u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 51. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 73/18), koja nije integrisana u tekst zakona, propisano je da će se obrasci propisani aktom Vlade u skladu sa članom 126. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji prestaju da se primenjuju 1. januara 2019. godine, primenjivati i dalje za period osiguranja navršen zaključno sa 31. decembrom 2018. godine.

Odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14, 112/15, 113/17, 95/18, 86/19, 153/20, 44/21 i 118/21) je propisano: da su obveznici doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranici, u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, i to zaposleni i osnivači, odnosno članovi privrednog društva (član 7. tač. 1) i 7)); da kada osiguranik ostvaruje prihode po više različitih osnova (radni odnos, samostalna delatnost, ugovori i dr.), doprinos za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje obračunava se i plaća po svim tim osnovima, do iznosa najviše godišnje osnovice doprinosa, u skladu sa ovim zakonom (član 12. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku (…) (član 2.); da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe (član 41. stav 1.).

Odlukom o obrascima prijava podataka za matičnu evidenciju o osiguranicima i korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni glasnik RS“, br. 118/03, 11/06, 54/10 i 44/18 – drugi propis) propisani su obrasci prijava podataka za matičnu evidenciju o osiguranicima i korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja , koji čine sastavni deo navedene odluke. Danom stupanja na snagu navedene odluke prestala je da važi Odluka o obrascima prijava podataka za matičnu evidenciju o osiguranicima i korisnicima prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, broj 14/97). Prema ranije važećoj Odluci, prijava na osiguranje (Obrazac M-1) je sadržala podatak o radnom vremenu osiguranika (koliko časova sedmično), a prijava podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade, odnosno osnovice osiguranja i visine uplaćenog doprinosa za kalendarsku godinu za osiguranike zaposlene (Obrazac M-4) i prijava promene podataka za utvrđivanje staža osiguranja i zarade (Obrazac M-8) su sadržal e podatak o ukupnom broju ostvarenih časova u protekloj kalendarskoj godini za koje je isplaćena zarada, odnosno naknada zarade koja služi za utvrđivanje penzijskog osnova. Prema važećoj Odluci, navedeni podaci nisu sadržani u pomenutim prijavama.

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što je za period od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine u staž osiguranja utvrđeno samo vreme koje je proveo na radu kod poslodavca sa polovinom punog radnog vremena, a ne i vreme koje je u istom periodu proveo na radu u privrednom društvu čiji je bio jedan od osnivača, što je imalo za posledicu da mu je u tom periodu utvrđen staž osiguranja kraći za 21 mesec, a time i manji iznos starosne penzije.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je konstatovao da je privremenim rešenjem prvostepenog organa podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na starosnu penziju u opredeljenom mesečnom novčanom iznosu i staž osiguranja u trajanju od 34 godine, 11 meseci i 24 dana, s tim što je rešenje oglašeno privremenim do utvrđivanja ostvarene i prosečne zarade za 2015. godinu. Kako za sporni period od 1. jula 2006. do 31. decembra 2009. godine (42 me seca) u matičnoj evidenciji nije bi o utvrđen staž osiguranja, p rvostepeni organ je pre donošenja privremenog rešenja sproveo postupak i na osnovu pribavljenih dokaza utvrdio staž osiguranja podnosioca u trajanju od 21 meseca, računajući u staž osiguranja samo nepuno radno vreme koje je proveo na radu kao zaposleni kod poslodavca - privrednog društva „I .“ doo Novi Sad, a ne i vreme koje je proveo na radu u privrednom društvu „A.“ doo Beograd, čiji je bio jedan od osnivača. Drugostepeni organ je ocenio da je prvostepeni organ, na osnovu podataka utvrđenih i registrovanih u matičnoj evidenciji, pravilno utvrdio osnov i dužinu staža osiguranja podnosioca u spornom periodu. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge drugostepenog organa.

U konkretnom slučaju su se kao sporna postavila pitanja na koji način se određuje osnov osiguranja i koje vreme se računa u staž osiguranja licu koje je jednu polovinu punog radnog vremena radilo kao zaposleni kod poslodavca, a drugu polovinu punog radnog vremena u privrednom društvu čiji je osnivač.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u spornom periodu istovremeno ispunjavao uslove za sticanje svojstva osiguranika zaposlenog i osiguranika samostalnih delatnosti. U tom slučaju, u smislu odredbe člana 10. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju , osiguranje po osnovu radnog odnosa kod poslodavca isključuje osiguranje po osnovu obavljanja samostalne delatnosti , te je podnosilac u spornom periodu stekao svojstvo osiguranika zaposlenog. Dakle, podnosiocu se u staž osiguranja moglo utvrditi vreme za koje je bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, a ne i vreme za koje je u istom periodu bio u radnom odnosu u privrednom društvu čiji je bio jedan od osnivača, bez obzira na radno vreme. Sa druge strane, doprinos za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje se, saglasno odredbi člana 12. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, obračunavao i plaćao po oba osnova po kojima je podnosilac ostvario prihode - po osnovu zaposlenja i po osnovu samostalne delatnosti, što je bilo od uticaja na utvrđivanje ličnog koeficijenta prilikom obračuna visine starosne penzije. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su u osporenoj presudi dati dovoljni razlozi za ocenu da je podnosilac u spornom periodu mogao biti obavezno osiguran samo po jednom osnovu, konkretno kao osiguranik zaposleni, a da je doprinos za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje morao biti obračunat i plaćen po oba osnova po kojima je ostvario prihode.

Ispitujući da li su u osporenoj presudi dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu o dužini navršenog staža osiguranja podnosioca ustavne žalbe koji je u spornom periodu bio obavezno osiguran po osnovu zaposlenja sa nepunim radnim vremenom, Ustavni sud je pošao od toga da je odredbom člana 46. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju bilo propisano da se u staž osiguranja računa vreme koje je osiguranik proveo na radu po osnovu koga je bio obavezno osiguran i za koje je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, a da je odredbom člana 47. istog zakona propisano da se u staž osiguranja računa vreme provedeno na radu, odnosno u osiguranju u efektivnom trajanju. Ovo predstavlja bitnu razliku u odnosu odredbe člana 88. ranije važećeg Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja , kojima je bilo propisano da se u staž osiguranja računa vreme provedeno na radu s punim radnim vremenom, koje se uređuje propisima o radu, kao i da se časovi rada koji je kraći od punog radnog vremena preračunava ju i svo de na puno radno vreme u jednoj kalendarskoj godini. Prema važećem Zakonu, staž osiguranja se vezuje za kalendarsko vreme provedeno na radu odnosno u osiguranju, koje se iskazuje u danima i meseci ma u toku kalendarske godine, bez obzira na radno vreme. Naime, važećim Zakonom nije propisano da se zaposlenom koji radi sa nepunim radnim vremenom staž osiguranja računa srazmerno ostvarenom radnom vremenu. Stoga, nije od značaja da li osiguranik zaposleni radi sa punim ili nepunim radnim vremenom, već da li je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje, kako bi se osiguraniku zaposlenom po tom osnovu vreme provedeno na radu, odnosno u osiguranju u efektivnom trajanju (kalendarsko vreme) utvrdilo u staž osiguranja.

Ustavni sud, takođe, ukazuje na to da je odredbom člana 129. stav 1. tačka 10) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da se u matičnu evidenciju unose podaci o broju meseci, odnosno dana koje je osiguranik proveo na radu i broju meseci, odnosno dana za koje su isplaćene naknade, a ne podaci o broju časova provedenih na radu i broju časova za koje su isplaćene naknade, kako je bilo propisano odredbom člana 116. stav 1. tačka 10) ranije važećeg Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja. U tom smislu, propisani obrasci prijava, na osnovu kojih se podaci unose u matičnu evidenciju za sporni period, ne sadrže podatke o radnom vremenu osiguranika (koliko časova sedmično) i ukupnom broju ostvarenih časova u jednoj kalendarskoj godini za koje je isplaćena zarada, odnosno naknada zarade , što su podaci koji su bili sadržani u prijavama prema ranije važećim propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Imajući u vidu da radno vreme i broj časova provedenih na radu odnosno broj časova za koje su isplaćene naknade nisu podaci koji se unose u matičnu evidenciju, niti su to činjenice koje su po Zakonu od uticaja na utvrđivanje staža osiguranja u spornom periodu, Ustavni sud nalazi da je u postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 2171/16 od 10. maja 2019. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosi oca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 15943/15 od 31. decembra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1 . Ustava, koja se obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe isključivo dovodi u vezu sa trajanjem upravnog spora koji je pokrenut tužbom od 12. februara 2016. godine i okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda od 10. maja 2019. godine. Iz navedenog sledi da je osporeni upravno-sudski postupak trajao tri godine i nepuna tri meseca.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnog suda bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnog suda, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet upravnog spora nije bio složen, jer je pred Upravnim sudom bilo sporno samo pravno pitanje – utvrđivanje staža osiguranja podnosioca koji je u spornom periodu radio sa nepunim radnim vremenom kao zaposleni kod poslodavca i u privrednom društvu čiji je bio jedan od osnivača. Podnosilac ima materijalni interes da se staž osiguranja utvrdi u dužem trajanju jer je to od uticaja na visinu prava na starosnu penziju. Pri tome, svojim ponašanjem nije doprineo trajanju predmetnog upravnog spora.

Ustavni sud je našao da je sporo postupanje Upravnog suda isključivo dovelo do dugog trajanja upravnog spora koje se u konkretnom slučaju ne može opravdati. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji kada je suđenje u jednom stepenu trajalo preterano dugo (presuda Ciccardi protiv Italije , broj predstavke 46521/99, od 16. novembra 2000. godine, st. 9. i 11.).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije , od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku utvrđivanja penzijskog staža

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti