Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud je istakao da je višestruko ukidanje prvostepenih presuda doprinelo nerazumnoj dužini postupka i dosudio naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M . iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 32/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Požarevcu P. 845/01-41), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . iz P . je 21. decembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 32/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je predmetni parnični postupak trajao preko deset godina, imajući u vidu da je 12. juna 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Požarevcu, a da je postupak pravnosnažno okončan 20. oktobra 2011. godine donošenjem drugostepene presude; da mu je zbog nerazumno dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražio je i naknadu štete zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 32/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. juna 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Požarevcu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete u iznosu od 200.000,00 dinara. Predmet je dobio broj P. 845/01-41.

Pred Opštinskim sudom u Požarevcu održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: jedno jer zakonski zastupnik tužene nije pristupio, a uredno je pozvan, jedno zbog nedolaska pozvanih svedoka koji su uredno pozvani, jedno zbog nedolaska svedoka za koje nije bilo dokaza da su uredno pozvani.

Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, pribavljanjem određenih izveštaja od MUP-a Požarevac, kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 845/01-41 od 10. oktobra 2002. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, na ime neimovinske štete isplati iznos od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tražen veći iznos pripadajuće zakonske kamate od momenta podnošenja tužbe pa do dana presuđenja, kao i deo kojim je tražen veći iznos na ime neimovinske štete od dosuđene, pa do iznosa od 200.000,00 dinara; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 31.800,00 dinara.

Po žalbi tužene, rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž. 176/03 od 21. marta 2003. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Požarevcu P. 845/01-41 od 10. oktobra 2002. godine u st. 1. i 3. izreke i u tom delu je vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u stavu drugom izreke navedeno da presuda u pogledu odluke iz stava drugog izreke ostaje neizmenjena.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1065/03-41, održana su četiri ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano i to: jedno zbog nedobijanja izveštaja od MUP-a Beograd u smislu naloga drugostepenog suda, jedno zbog odsutnosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedobijanja traženih izveštaja od MUP-a Požarevac i Društva za zaštitu prirode i životinja „Ljubimac“ iz Požarevca.

Na održanim ročištima su pribavljeni određeni izveštaji od MUP-a Beograd i MUP-a Požarevac, pročitani su celokupni spisi predmeta i iskazi saslušanih svedoka, pribavljeni su traženi podaci od Društva za zaštitu prirode i životinja „Lj.“ iz P, saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke – psihijatra.

Podnosilac je precizirao tužbeni zahtev 11. novembra 2005. godine tako što je povećao visinu tužbenog zahteva na iznos od 250.000,00 dinara, što je sud i prihvatio.

Presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 1065/03-41 od 27. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Požarevcu je rešenjem Gž. 1134/07 od 25. decembra 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Požarevcu P. 1065/03 od 27. marta 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 50/09-43 i pred tim sudom održana su tri ročišta, dok dva ročišta nije bilo održano, i to jedno zbog neprisustvovanja parničnih stranaka, a nije bilo dokaza da su uredno pozvani, a jedno na predlog stranaka radi ponovnog traženja izveštaja od S. d . „Lj .“. Na ročištima su traženi izveštaji od S. d . „Lj .“ iz P, pročitani su celokupni spisi predmeta i saslušani su svedoci.

Opštinski sud u Požarevcu je međupresudom P. 50/09-43 od 20. novembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, utvrdio da je tužena dužna da tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda časti, slobode i prava ličnosti naknadi neimovinsku štetu čiji će iznos biti naknado utvrđen; u stavu drugom izreke je navedeno da će odluku o troškovima sud doneti po konačnom okončanju spora.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10709/10 od 6. maja 2010. godine ukinuo međupresudu Opštinskog suda u Požarevcu P. 50/09-43 od 20. novembra 2009. godine i predmet je vratio tada nadležnom Osnovnom sudu u Požarevcu na ponovno suđenje.

Pred Osnovnim sudom u Požarevcu predmet je dobio broj P. 32/10 i održano je tri ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog štrajka administrativnih radnika u sudu, jedno na zahtev zastupnika tužene, jedno iz tehničkih razloga bez obrazloženja, jedno zbog nedolaženja veštaka psihijatra. Na ročištima je ponovo saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, saslušan je veštak psihijatar.

Tužilac je 2. avgusta 2010. godine precizirao tužbeni zahtev tako što ga je povećao na iznos od 400.000,00 dinara, što je sud i prihvatio.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P. 32/10 od 4. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu na ime neimovinske štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. maja 2011. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu, na ime troškove parničnog postupka isplati iznos od 279.500,00 dinara.

U postupku po žalbi tužene, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5126/11 od 20. oktobra 2011. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P. 32/10 od 4. maja 2011. godine, tako što se: obavezuje tužena Republika Srbija, da tužiocu na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. maja 2011. godine pa do isplate, dok se za veće traženje od dosuđenog, a do iznosa od 400.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbija kao neosnovan; obavezuje se tužena Republika Srbija, da tužiocu na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 194.600,00 dinara, dok se za veće traženje zahtev tužioca za naknadu troškova odbija kao neosnovan.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 12. juna 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je godinu dana i tri meseca i u tom periodu su održana četiri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je odlučio posle pet meseci, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Dalje, u ponovnom postupku prvostepena presuda je doneta posle četiri godine, i u tom periodu su održana četiri ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano, a drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana i devet meseci, tako što je ponovo ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud posle nepunih godinu dana doneo međupresudu i u tom periodu su održana tri ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana. Dalje, drugostepeni sud je posle šest meseci ukinuo navedenu međupresudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bila su održana tri ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano i prvostepeni sud je odlučio posle godinu dana, dok je drugostepeni sud pravnosnažno odlučio posle pet meseci.

Dakle, parnični postupak je trajao deset godina i četiri meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da iako su nadležni sudovi u relativno kratkim vremenskim razmacima odlučivali i prvostepeni sud je redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu koja su u velikom broju i održana, ukupno trajanje parničnog postupka od deset godina i četiri meseca predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ustavni sud nalazi da je dužini trajanja postupka u značajnoj meri doprinelo i ukidanje prvostepenih presuda u tri navrata od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Eropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda Pavlylynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Po oceni Ustavnog sud podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je za podnosioca bio od značaja imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda podnosioca. Takođe, po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen i nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza da bi trajao preko deset godina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 845/01-41, a pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 32/10, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti