Neosnovanost ustavne žalbe zbog promene pravnog osnova tužbenog zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Apelacioni sud je, u skladu sa zakonom, imao pravo da promeni pravni osnov tužbe, a njegova odluka o kamati bila je obrazložena i nije proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6665/2011
25.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi DOO „P . – s . i .“ iz V. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba DOO „P. – s . i .“ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1797/11 od 26. septembra 2011. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. DOO „P. – s. i .“ iz V. B . je 21. decembra 2011. godine , preko zakonskog zastupnika , podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1797/11 od 26. septembra 2011. godine, zbog povrede „prava na pravično suđenje u razumnom roku“ zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo da je Apelacioni sud u Kragujevcu postupio nepravično i na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kada je, koristeći se pravom da može da menja pravni osnov tužbenog zahteva, utvrdio da je pravni osnov naknada štete, a ne sticanje bez osnova, „pri čemu nije dao nikakve valjane razloge o tome zašto smatra da se u ovom slučaju jedino moglo raditi o šteti, uz tvrdnju da je tužilac bio u mogućnosti da predloži dopunsko veštačenje, ali da je to propustio da uradi i da stoga snosi posledice odbijanja tužbenog zahteva za dosuđenje kamate od sticanja pa do presuđenja“. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da poništi osporenu presudu i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete „u visini obračunate zakonske zatezne kamate na iznos od 2.035.566,30 dinara za period od 8. jula 2003. godine pa do 17. februara 2011. godine“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1797/11 od 26. septembra 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 339/10 od 17. februara 2011. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca DOO «P. – s . i.» V. B, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga zbog sticanja bez osnova plati iznos od 2.035.566,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. jula 2003. godine, pa do konačne isplate, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Takođe, osporenom drugostepenom presudom presuđeno je tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca DOO «P. – s . i .» V. B, pa je obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete isplati 2.035.566,30 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 17. februara 2011. godine do konačne isplate , u roku od 15 dana od prijema otpravka presude, a odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos za period od 8. jula 2003. godine do 17. februara 2011. godine i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da su se stekli uslovi iz člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku da se otvori rasprava pred drugostepenim sudom, koja je i održana 24. septembra 2011. godine; da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, da su tužilac i zakonski zastupnik preduzeća „S.“, sada pok. I. S, postigli usmeni dogovor prema kojem je radi dalje prodaje robe – cigareta, i to pod uslovima koji su bili unapred dogovoreni, roba dovežena i smeštena u magacin „J .“, drugostepeni sud zaključio da se radi o ugovoru o prodajnom nalogu; da prema odredbi člana 555 . Zakona o obligacionim odnosima, kada stvar bude predata nalogoprimcu, ona i dalje ostaje nalogodavčeva, što ukazuje da su navedene cigarete ostale u vlasništvu tužioca, koji ujedno snosi i rizik njihove propasti ili oštećenja, ali njima ne može raspolagati dok mu ne budu vraćene; da je imajući u vidu da je nakon smrti zakonskog zastupnika nalogoprimca, zbog činjenice da nije ni došlo do izvršenja ovog prodajnog naloga, došlo do raskida ovog ugovora i tužilac je preuzeo nazad predmet ugovora , odnosno robu, ali u nedostajućoj količini od 1.752 kg, čija vrednost po cenama na dan veštačenja 8. jula 2003. godine iznosi 2.035.566,30 dinara; da je razmatrajući pasivnu legitimaciju tuženog , drugostepeni sud smatrao da se ona zasniva na činjenici da je tuženi neovlašćeno vršio otuđenje robe – cigareta iz „ajata“, pa je odgovoran za štetu koju tužilac trpi u vrednosti nedostajuće robe, što je primenom odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima dužan da nadoknadi. Dalje je navedeno: da apelacioni sud imajući u vidu da je odgovornost tuženog u neovlašćenom raspolaganju robom koja pripada tužiocu i da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku propisano da sud u odlučivanju nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, ocenio da je prvostepeni sud pogrešno obavezao tuženog na isplatu traženog iznosa kao ostavoprimca, već da je tuženog trebalo obavezati kao štetnika koji je neovlašćeno otuđio robu tužioca i time mu naneo štetu; da s obzirom na to da je visina štete utvrđena veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, to je tuženi dužan da tužiocu isplati iznos kojim je tužbeni zahtev u skladu sa navedenim nalazom i mišljenjem veštaka i preciziran, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, jer se u konkretnom slučaju radi o materijalnoj šteti, čija se visina primenom odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima utvrđuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Konstatovano je i da je tužilac bio u mogućnosti da predloži izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem kako bi se visina štete utvrdila po cenama u vreme presuđenja, ali je to propustio da učini, zbog čega mu je odbijen zahtev za dosuđenje kamate od dana veštačenja do dana presuđenja.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme odlučivanja Apelacionog suda u Kragujevcu, bilo je propisano: da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 396. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i"Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1 .; da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da se u govorom o prodajnom nalogu obavezuje nalogoprimac da određenu pokretnu stvar koju mu je predao nalogodavac proda za određenu cenu u određenom roku ili da u tom roku vrati nalogodavcu i da se prodajni nalog ne može opozvati (član 554.); da s tvar predata nalogoprimcu ostaje nalogodavčeva i on snosi rizik njene slučajne propasti ili oštećenja, ali ne može raspolagati njom dok mu ne bude vraćena (član 555.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu postupio nepravično i na njegovu štetu, kada je, koristeći se pravom da može da menja pravni osnov tužbenog zahteva, utvrdio da je pravni osnov naknada štete, „pri čemu nije dao nikakve valjane razloge o tome zašto smatra da se u ovom slučaju jedino moglo raditi o šteti, uz tvrdnju da je tužilac bio u mogućnosti da predloži dopunsko veštačenje, ali da je to propustio da uradi i da stoga snosi posledice odbijanja tužbenog zahteva za dosuđenje kamate od sticanja pa do presuđenja“.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Pronina protiv Rusije “, broj aplikacije 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu je u osporenoj presudi, donetoj nakon rasprave održane 26. septembra 2011. godine i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, primenom merodavnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i imajući u vidu odredbu člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku da sud u odlučivanju nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, ocenio da je prvostepeni sud pogrešno obavezao tuženog na isplatu traženog iznosa kao ostavoprimca. Naime, na osnovu utvđenog činjeničnog stanja da su tužilac i zakonski zastupnik preduzeća „S.“, sada pok. I. S, postigli usmeni dogovor prema kome je radi dalje prodaje robe – cigareta pod uslovima koji su bili unapred dogovoreni, roba dovežena i smeštena u navedeni magacin, Apelacioni sud je zaključio da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o prodajnom nalogu. Pasivnu legitimaciju tuženog sud je zasnovao na neovlašćenom raspolaganju robom tužioca, te je tuženog trebalo obavezati kao štetnika koji je neovlašćeno otuđio robu tužioca i time mu naneo štetu, pa je shodno tome delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete isplati iznos od 2.035.566,30 dinara, koji je utvrđen preko veštaka finansijske struke, sa zateznom kamatom od 17. februara 2011. godine, a imajući u vidu da se radi o materijalnoj šteti čija se visina utvrđuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Apelacioni sud je ukazao da je tužilac bio u mogućnosti da predloži izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem kako bi se visina štete utvrdila po cenama u vreme presuđenja, ali je to propustio da učini, zbog čega mu je odbijen zahtev za dosuđenje kamate od dana veštačenja do dana presuđenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu osporenom presudom Gž. 1797/11 od 26. septembra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog i dovoljnog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo na štetu podnosioca.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1797/11 od 26. septembra 2011. godine, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, a posebno iz zahteva o kome Ustavni sud povodom izjavljene ustavne žalbe treba da odluči, zaključio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu prava na suđenje u razumnom roku, pošto se njegov zahtev odnosi samo na poništaj osporene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Neosnovanost ustavne žalbe zbog promene pravnog osnova tužbenog zahteva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti