Odluka Ustavnog suda o stanu otkupljenom tokom braka kao posebnoj imovini

Kratak pregled

Odbijena je ustavna žalba podnosioca kojom je tvrdio da stan, koji je tokom braka otkupila njegova bivša supruga na osnovu saglasnosti njene majke kao nosioca stanarskog prava, predstavlja zajedničku imovinu. Sud je utvrdio da takav stan predstavlja posebnu imovinu supružnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Zdravka Raičevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zdravka Raičevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3596/12 od 18. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zdravko Raičević iz Beograda je, 19. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3596/12 od 18. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je stanovanje u spornom stanu podnosioca onemogućilo da konkuriše za stan u svojoj radnoj organizaciji; da je podnosilac uplatio novčana sredstva za otkup stana koja po stanovištu Apelacionog suda u Beogradu predstavljaju obligaciju koja je zastarela; da je osporena drugostepena presuda potpuno suprotna od presude Gž. 1683/10 od 08. oktobra 2 010. godine, koju je donelo isto veće drugostepenog suda u istoj činjeničnoj situaciji; da zbog nepravilno utvrđene vrednosti predmeta spora podnosilac ustavne žalbe nema pravo na delotvorno pravno sredstvo - na reviziju o kojoj odlučuje Vrhovni kasacioni sud, a koji sud kroz reviziju ujednačava sudsku praksu i građane dovodi u ravnopravan položaj.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajmečeno članom 32. stav 1. Ustava, te da poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3596/12 od 18. juna 2013. godine usvojio žalbu tužene, te je preinačio prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava susvojine na stanu , a po osnovu sticanja u braku. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud utvrdio da je brak stranaka zaključen 1976. godine i razveden 2008. godine; da je otac tužene stekao stanarsko pravo na spornom stanu ugovorom o zameni 1983. godine; da su ugovorom o korišćenju spornog stana iz 1986. godine kao članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava označene tužena, njena majka i sestra; da je novim ugovorom o korišćenju spornog stana od 1990. godine, nakon smrti oca tužene, za nosioca stanarskog prava označena majka tužene, a kao članovi njenog porodičnog domaćinstva navedene su tužena i njena sestra; da je nosilac stanarskog prava dala pismenu saglasnost svojoj ćerki (tuženoj) da u svoje ime i za svoj račun otkupi sporni stan; da je tužena zaključila ugovor o otkupu stana, kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava; da je prvostepeni sud, nalazeći da je sporni stan otkupljen u toku trajanja braka po beneficiranoj ceni i da je kod odmeravanja cene vrednovan stambeni doprinos oba bračna druga, pobijanom odlukom ocenio da je stan ušao u režim zajedničke imovine supružnika; da je, po oceni drugostepenog suda , na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo usvajanjem tužbenog zahteva; da je odredbama člana 171. stav 1. Porodičnog zakona propisano da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu; da navedeno zakonsko pravilo važi i za stanove otkupljene iz društvene odnosno državne svojine, pa stan koji je otkupljen u toku trajanja bračne zajednice predstavlja zajedničku imovinu supružnika, osim u izuzetnim situacijama kada okolnosti sticanja svojine na stanu nalažu odstupanja od ovog opšteg pravila; da su odstupanja uslovljena specifičnostima samog otkupa, jer svojina na stanu otkupom iz državne ili društvene svojine nastaje preobražajem stanarskog prava uz naknadu pod uslovima i na način propisan Zakonom o stanovanju; da pravo na otkup stana može da ostvari ugovorni nosilac stanarskog prava, a pod zakonom predviđenim uslovima i njegov supružnik i druga lica navedena u zakonu i to pravo se ostvaruje zaključenjem ugovora o otkupu stana i plaćanjem cene koja se formira po zakonom utvrđenim kriterijumima; da je u ovom slučaju ugovorni nosilac stanarskog prava bila majka tužene, a tužena je stan otkupila kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, što je izričito navedeno u ugovoru o otkupu; da stan koji je otkupio jedan od supružnika na osnovu saglasnosti svog roditelja kao nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana ne ulazi u režim zajedničke bračne imovine , nezavisno od toga što je njegov otkup izvršen u vreme trajanja bračne zajednice; da tužena nije imala status nosioca stanarskog prava , odnosno zakupca stana da bi tužilac kao njen supružnik mogao ući u krug lica koja imaju pravo na otkup stana pod uslovima utvrđenim zakonom; da kako je tužena otkup stana stekla na osnovu pismene saglasnosti svoje majke, zakupca stana, stan koji je otkupila tokom trajanja braka sa tužiocem ne ulazi u režim zajedničke imovine u smislu čl ana 171. stav 1. Porodičnog zakona, već isti predstavlja njenu posebnu imovinu shodno članu 168. stav 2. Porodičnog zakona; da je okolnost što je stambeni doprinos tužioca vrednovan kod odmeravanja visine otkupne cene od značaja samo za eventualni obligacionopravni zahtev.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11), bitnim za konkretan spor, propisano je: da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.).

Članom 16. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92 i 84/92), koji se primenjivao u vreme otkupa predmetnog stana, bilo je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.); da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (stav 2.). Odredbom člana 20. istog zakona bilo je propisano: da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.); da se otkupna cena stana, u smislu stava 1. ovog člana, utvrđuje na osnovu prosečne mesečne zarade u Republici u mesecu koji prethodi danu iz stava 1. ovog člana, kao i na osnovu starosti zgrade, opšte pogodnosti zgrade i stana u skladu sa propisima (kvalitet i spratnost zgrade, visinski položaj stana u zgradi, lokacija i dr.) i površine stana (stav 2.).

5. Ustavni sud ukazuje da podnosilac osporava način na koji je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio odlučujuće činjenice i primenio merodavno materijalno pravo u osporenoj presudi .

Razmatrajući navode ustavne žalb e sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen povodom podnosiočevog zahteva za utvrđenje prava susvojine na spornom stanu, na kome je otac tužene bio nosilac stanarskog prava, a zatim je , nakon njegove smrti, majka tužene postala nosilac stanarskog prava na spornom stanu i isti je koristila sa članovima porodičnog domaćinstva (među kojima je tužena). Otkup stana izvršila je tužena (bivša supruga podnosioca), na osnovu pismene saglasnosti njene majke, kao poslednjeg nosioca stanarskog prava na spornom stanu, u postupku regulisanom odredbom člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju.

6. Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, osnovna pretpostavka za sticanje zajedničke imovine u braku jeste da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Ustavni sud je imao u vidu i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 1993. godine, prema kojem stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku. Ovo pravno shvatanje je zauzeto sa osloncem ne samo na odredbe tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koje su propisivale da se zajedničkom imovinom bračnih drugova smatra imovina koju su oni stekli radom, već i s obzirom na specifične okolnosti u pogledu uslova za dodelu stana na korišćenje, sticanje stanarskog prava i formiranje otkupne cene koja nije bila tržišna, i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog prava na stanu.

Međutim, u konkretnom slučaju, pravo na otkup stana nije stekla tužena, već njena majka, a to pravo je na tuženu samo preneto, putem overene pismene saglasnosti. Zatim, u vreme dodele stana na korišćenje ocu tužene, niti u vreme kada je stanarsko pravo prešlo na majku tužene, podnosilac ustavne žalbe nije bio označen kao član porodičnog domaćinstva. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se stanovište drugostepenog suda da sporni stan nema karakter zajedničke bračne imovine, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, upravo iz razloga što je pravo na otkup po privilegovanim uslovima tužena stekla ne kao nosilac stanarskog prava, već kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava. Pored toga što se stan, koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika, može tretirati kao zajednička bračna tekovina, u situaciji u kojoj je supružnik otkupio stan na osnovu overene pismene saglasnosti svog roditelja kao nosioca stanarskog prava, režim zajedničke imovine supružnika na tom stanu je isključen. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o proizvoljnom postupanju drugostepenog suda na štetu podnosioca ustavne žalbe u pogledu primene odredaba zakona koje uređuju režim zajedničke imovine stečene u braku.

Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-4018/2011 od 11. septembra 2014. godine.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe dostavio izvod iz sentence presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1683/10 od 8. jula 2010. godine u prilog tvrdnje da je isto veće tog suda u drugom sporu postupilo na drugačiji način pri istom činjeničnom i pravnom stanju. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da izvodi iz sentenca presuda ne mogu biti dokaz o različitom postupanju sudova. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je dostavio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4900/10 od 24. juna 2010. godine, kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u istoj pravnoj situaciji. U vezi dostavljene drugostepene presude, Ustavni sud ukazuje da iz činjeničnog stanja te presude proizlazi da je tamo tužilja tražila utvrđenje prava susvojine na stanu koji je otkupljen za vreme trajanja bračne zajednice sa licem koje je bi lo nosilac stanarskog prava, što nije slučaj u ovom predmetu (tužena je bila samo član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava).

U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da je za otkup spornog stana dao novčana sredstva koja po stanovištu Apelacionog suda u Beogradu predstavljaju obligaciju koja je zastarela, Ustavni sud ukazuje da je u osporenoj drugostepenoj presudi ukazano na to da je okolnost što je stambeni doprinos podnosioca vrednovan kod odmeravanja visine otkupne cene, od značaja samo za eventualno isticanje obligacionopravnog zahteva, ali taj sud nije utvrdio da je takav zahtev i zastareo, jer podnosilac u konkretnom sporu nije ni istakao novčano potraživanje prema tuženoj, kao eventualni tužbeni zahtev.

U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da je zbog nepravilnog utvrđenja vrednosti predmeta spora izgubio pravo na reviziju, Ustavni sud ukazuje da je ovakva tvrdnja relevantna samo u situciji kada je ovo vanredno pravno sredstvo izjavljeno i kada je najviši redovni sud odlučivao o njemu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3596/12 od 18. juna 2013. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1, te je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o stanu otkupljenom tokom braka kao posebnoj imovini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti