Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na hitno odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora i prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da, uprkos kašnjenju, nisu povređena ustavna prava podnosioca s obzirom na specifične okolnosti slučaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . J . iz Gradišta, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. J . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Gradiške, Bosna i Hercegovina, podneo je Ustavnom sudu, 24. juna 2019. godine, preko punomoćnika B. P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 2019. godine, zbog povrede prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3 . Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da sud o njegovoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora prema njemu nije odlučio 21 dan, a od podnošenja žalbe do dostave drugostepenog rešenja braniocu proteklo je 28 dana, čime je postupljeno suprotno odredbi člana 27. stav 3. Ustava.

Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava podnosilac zasniva na povredi prava na obrazloženu sudsku odluku navodeći da u osporenom rešenju nisu navedeni konkretni razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, niti su dati konkretni razlozi zbog čega i nakon završetka glavnog pretresa i izricanja presude sud nije prema podnosiocu ustavne žalbe odredio blažu meru. U ustavnoj žalbi je navedeno da su u vreme izjavljivanja žalbe, podnosiocu ustavne žalbe uveliko istekla lična dokumenta, te stoga ne postoji opasnost od bekstva, niti je sud cenio činjenicu da odbrana uporno ističe da nema dokaza o bekstvu okrivljenog, jer sud nikada nije poslao poziv na adresu njegovog prebivališta, koju nikada nije menjao.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1. 10/19 od 16. maja 2019. godine , svoju odluku objavi i da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da mu naknadi štetu u iznosu od 150.000,00 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 od 9. maja 2022. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

U vreme podnošenja ustavne žalbe podnosilac se nalazio u pritvoru po rešenju sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. Po3. 18/17 od 20. aprila 2017. godine, zbog postojanja pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računa od 24. aprila 2018. godine, kada je lišen slobode, a poslednji put, pre podnošenja ustavne žalbe, mu je produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 od 11. aprila 2019. godine, do upućivanja na izdržavanje kazne zatvora na koju je osuđen presudom Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 od 11. aprila 2019. godine.

Protiv rešenja o produženju pritvora do upućivanja na izdržavanje kazne zatvora K.Po3. 18/17 od 11. aprila 2019. godine branioci podnosioca ustavne žalbe su izjavili žalbu 25. aprila 2019. godine u kojoj su, pored ostalog, naveli da prethodno rešenje Višeg suda u Beogradu K. Po3. 18/17-Kv. 1099/19 od 25. marta 2019. godine o produženju pritvora protiv podnosioca ustavne žalbe nije postalo pravnosnažno , jer o žalbi branilaca okrivljenog nikada nije odlučeno.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. Po3. 18/17 - Kv. 1099/19 od 25. marta 2019. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog , navedeno je da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je prema okrivljenom M . J . produžen pritvor iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP budući da iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovl ašćen pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka iz člana 302. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, krivično delo računarska prevara u pokušaju iz člana 301. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika i krivično delo računarske sabotaže iz člana 299. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a imajući u vidu da je okrivljeni duži vremenski period bio nedostupan državnim organima, odnosno da se krio, budući da je lišen slobode nepunih godinu dana nakon donošenja rešenja o određivanju pritvora i to na teritoriji Republike Hrvatske po međunarodnoj poternici, koje okolnosti, u međusobnoj povezanosti sa okolnošću da je okrivljeni državljanin Bosne i Hercegovine, te da centar njegovih životnih i radnih aktivnosti nije vezan za Republiku Srbiju, predstavljaju osobite okolnosti koje i po oceni drugostepenog suda ukazuju na opasnost da će se okrivljeni boravkom na slobodi kriti ili dati u bekstvo, te time ponovo postati nedostupan sudu, zbog čega se produženje pritvora prema njemu po navedenom zakonskom osnovu pokazuje kao nužna i neophodna mera u cilju vođenja predmetnog krivičnog postupka, koji se, s obzirom na navedene okolnosti, ne može ostvariti nijednom drugom - blažom merom.

U odgovoru Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 od 9. maja 2022. godine postupajući sudija u krivičnom postupku u kojem je doneto osporeno rešenje navela je: da podnosilac ustavne žalbe lišen slobode na teritoriji Republike Hrvatske , po međunarodnoj poternici , i izručen Republici Srbiji dana 24. aprila 2018. godine; da je rešenjem K .Po3. 18/17 – Kv. 1099/19 od 25. marta 2019. godine pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, koje je braniocu okrivljenog dostavljeno 3. aprila 2019. godine, a 8. aprila 2019. godine branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv tog rešenja izjavio žalbu. Postupajući sudija Višeg suda u Beogradu je u odgovoru na navode ustavne žalbe dalje navela da je glavni pretres bio zakazan za 11. april 2019. godine, zbog čega spisi predmeta nisu bili dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu na odluku o žalbi, jer u tom slučaju ne bi bilo uslova da se održi glavni pretres; da je na glavnom pretresu 11. aprila 2019. godine doneta prvostepena osuđujuća presuda i da je sud po službenoj dužnosti morao ponovo da odluči o pritvoru, pa je rešenjem K.Po3. 18/17 od 11. aprila 2019. godine pritvor produžen po istom zakonskom osnovu, koje je okrivljeni primio 18. aprila 2019. godine, a njegov branilac 24. aprila 2019. godine; da je branilac žalbu protiv navedenog rešenja poslao preko pošte dana 25. aprila 2019. godine, koja je u sud primljena 30. aprila 2019. godine, a, zbog uskršnjih i prvomajskih praznika zbog kojih je veliki broj zaposlenih u radnim danima 30. aprila i 3. maja koristeći godišnji odmor „spajalo praznike“ i te dane koristilo kao neradne, tako da je navedena žalba do sudije stigla tek posle 6. maja 2019. godine. Kako je sudija već tada započela sa izradom presude jer post oji zakonski rok od 30 dana za izradu presude, koji je isticao 15. maja 2019. godine, ona je prvo izradila pisani otpravak presude 14. maja 2019. godine i nakon ekspedovanja presude dostavila spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o žalbi na pritvor, koji je doneo osporeno rešenje Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 2019. godine kojim je odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17-Kv. 1099/19 od 25. marta 2019. godine, a zatim i rešenje Kž2.Po3. 11/19 od 16. maja 2019. godine kojim je ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 od 11. aprila 2019. godine. U odgovoru Višeg suda u Beogradu je navedeno da iz svega iznetog proizlazi da je sud postupao sa posebnom hitnošću, te sudija smatra da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom garantovana prava.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja. Odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 210. stav 2.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 211. stav 1. tačka 1).

Odredbama član 216. ZKP propisano je da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi se po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će ispitati optužnicu u skladu sa članom 337. ovog zakonika (stav 4.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora. Žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

5. Razmatrajući osnovanost tvrdnji o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-687/2008 od 25. decembra 2008. godine, Odluku Už-1254/2009 od 9. oktobra 2009. godine, Odluku Už-5509/2011 od 26. septembra 2012. godine) zauzeo stavove o kriterijumima na osnovu kojih u svakom konkretnom slučaju ocenjuje da li postoji ili ne povred a prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava.

Tako, prilikom ocene da li je odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud polazi od toga da je u Ustavu odredbom člana 30. stav 3. jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora, te da svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti . Ovaj zahtev hitnosti proizlazi i iz odredbe člana 210. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku kojom je nalaženo svim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. Pored toga, Ustavni sud ima u vidu i to da sud koji odlučuje o žalbi na odluku o postojanju daljih razloga za pritvor odluku mora doneti hitno, ali da je standard hitnosti manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti. Konačno, Ustavni sud ukazuje da se standard hitnosti mora procenjivati i u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, odnosno na koji vremenski period je pritvor produžen.

Pored ovih kriterijuma i stavova, za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja je i praksa Evropskog suda, koja se odnosi na član 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i pitanje hitnosti ispitivanja zakonitosti lišenja slobode/pritvora, a koja je sistematizovana i detaljno izložena u presudi Velikog veća u predmetu Ilnseher protiv Nemačke , (predstavke br. 10211/12 i 27505/14, od 4. decembra 2018. godine, st. 251-256.). Tako član 5. stav 4. Evropske konvencije garantuje pritvorenim licima pravo na sudski postupak radi osporavanja zakonitosti odluke o određivanju/produžavanju pritvora i uspostavlja i pravo na brzu sudsku odluku u pogledu zakonitosti pritvora. Prema praksi Evropskog suda, pitanje da li je pravo na hitno odlučivanje poštovano određuje se u svetlu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, pa se kao i u slučaju odredaba o „razumnom roku“ iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, i kod člana 5. stav 4. Evropske konvencije mora ceniti složenost postupka, način na koji je postupak sproveden od strane domaćih organa, ponašanje podnosioca, kao i značaj postupka za samog podnosioca. Član 5. stav 4. Evropske konvencije ne obavezuje strane ugovornice da uspostave više od jednog nivoa nadležnosti za ispitivanje zakonitosti pritvora i ispitivanje zahteva za puštanje iz pritvora. Ipak, prema praksi Evropskog suda, svaka država koja predviđa žalbeni postupak, u načelu, mora dati pritvorenicima iste garancije u žalbenom postupku kao one koje su date u prvom stepenu, uključujući tu i hitnost ispitivanja pritvora od strane drugostepenog suda. Da bi se utvrdilo da li je postupljeno u skladu sa zahtevom hitnosti, neophodno je izvršiti sveobuhvatnu ocenu ako je postupak sproveden u više stepena, pri čemu je Evropski sud spreman da toleriše duže trajanje odlučivanja o žalbi u postupku pred drugostepenim sudom.

Iz izloženog proizlazi da, prilikom ocene navoda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud mora, pored trajanja žalbenog postupka, uzeti u obzir okolnosti svakog konkretnog slučaja, a koje obuhvataju složenost samog postupka, način sprovođenja postupka od strane postupajućih sudova, kao i od kakvog je to značaja za podnosioca.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17-Kv. 1099/19 od 25. marta 201 9. godine pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen, koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 60 dana. Ustavni sud dalje konstatuje da je branilac podnosioca protiv ovog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu 8. aprila 201 9. godine. Ustavni sud je dalje utvrdio da predsednik sudećeg veća u predmetu Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 odlučila da spise predmeta ne dostavlja drugostepenom sudu pre održavanja glavnog pretresa koji je bio zakazan za 11. april 2019. godine, već je sud na tom glavnom pretresu nakon donošenja prvostepene presude ponovo odlučivao o postojanju razloga za produženje pritvora, tako što je rešenjem K.Po3. 18/17 od 11. aprila 2019. godine produžio pritvor do upućivanja okrivljenog na izdržavanje kazne zatvora, protiv kojeg je branilac žalbu izjavio 25. aprila 2019. godine, te je spise predmeta povodom žalbi izjavljenih protiv oba rešenja o produženju pritvora (po žalbi od 8. aprila i po žalbi od 25. aprila 2019. godine), dostavio drugostepenom sud na odlučivanje 15. maja 2019. godine, smatrajući da je nužno najpre izraditi pisani otprav ak i ekspedovati prvostepen u presud u, pre odlučivanja o žalbi protiv prethodno donetog rešenja o produženju pritvora, a koji je o naveden im žalb ama podnosioca, odlučio donošenjem osporenog drugostepenog rešenja Kž2.Po3. 10/19 i rešenja Kž2.Po3. 11/19, oba od 16 . maja 201 9. godine. Ustavni sud dalje konstatuje da je osporeno drugostepeno rešenje Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 2019. godine branilac podnosioca primio 2 7. maja 201 9. godine, odnosno nakon 49 dana od dana podnošenja žalbe.

Imajući u vidu izložene specifične okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud u ovom predmetu prepoznaje da je, zbog potrebe efikasnosti celokupnog postupka, bilo opravdano da se predmet na odlučivanje o žalbi od 8. aprila 2019. godine, izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora drugostepenom sudu , dostavi nakon što se održi glavni pretres 11. aprila 2019. godine. Takođe, polazeći od toga da je sud, zaključivši glavni pretres, po službenoj dužnosti prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor do upućivanja na izdržavanje kazne zatvora , protiv kojeg je branilac okrivljenog žalbu izjavio preko pošte (25. aprila 2019. godine) , tako da je u sud pristigla tek 30. aprila 2019. godine, nakon čega su usledili prvomajski praznici, te je žalba branioca podnosioca ustavne žalbe od 25. aprila 2019. godine postupajućem sudiji iz pisarnice dostavljen a tek „posle 6. maja 2019. godine“ , a imajući u vidu da je postupajući sudija bila obavezna da donetu presudu izradi najkasnije do 14. maja 2019. godine, Ustavni sud smatra da se period od 6. do 14. maja 2019. godine ne može staviti na teret sudu. Pored navedenog Ustavni sud konstatuje da se ne može smatrati primerenim postupanje branioca okrivljenog koji se nalazi u pritvoru, da bilo koji podnesak, a naročito žalbu protiv pritvorskog rešenja sudu dostavlja putem pošte, naročito imajući u vidu činjenicu da se sedište njegove advokatske kancelarije i sedište suda nalaze u istom gradu. Stoga, se po oceni Ustavnog suda propusti u hitnom razmatranju žalbe o pritvoru ne mogu pripisati isključivo postupanju suda, te je stoga ocenio da se podnosilac ustavne žalbe ne može osnovano pozivati na povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava. U prilog stanovištu Suda da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora, idu i okolnosti da je odluka o žalbi doneta 16. maja 2019. godine, odnosno sledećeg dana od dana dostavljanja spisa predmeta Apelacionom sudu u Beogradu (15. maja 2019. godine) , a spisi predmeta su iz drugostepenog suda vraćeni Višem sudu u Beogradu u roku od četiri dana od dana donošenja osporenog drugostepenog rešenja (16. maj 2019. godine) .

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da u postupku po žalbi na rešenje Višeg suda u Beogradu K.Po3. 18/17 – Kv. 1099/19 od 25. marta 201 9. godine u kome je doneto rešenj e Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 201 9. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava.

6. Ispitujući osnovanost tvrdnji podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija prava na pravično suđenje odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke , broj predstavke 21522/93, od 29. maj 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 201 9. godine, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud dao ja sne i ustavnopravno prihvatljive, dovoljno konkretizovane razloge, kako u pogledu odluke o postojanju okolnosti koje predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na nužnost produženja pritvora prema podnosiocu zbog opasnosti od bekstva, tako i u odnosu na nepostojanje okolnosti koje bi opravdale izricanje neke blaže mere za obezbeđenje pristustva okrivljenog . Stoga Ustavni sud nalazi da osporeno rešenje ispunjava standard obrazložene sudske odluke, u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, te da su neosnovani navodi podnosioca da u osporenom rešenje nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložene okolnosti iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po3. 10/19 od 16. maja 2019. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u celini odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu .

8. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti