Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude o naknadi nematerijalne štete. Sud je utvrdio da podnosilac osporava primenu materijalnog prava i visinu dosuđene naknade, što ne predstavlja ustavnopravno pitanje, već stvar redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Šorgića iz Inđije, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Šorgića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8412/08 od 5. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10798/10 od 25. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Šorgić iz Inđije je 12. februara 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8412/08 od 5. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10798/10 od 25. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela jednake zakonske zaštite iz člana 21. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je sud trebao da dosudi tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti od 30% najmanje 900.000,00 dinara, kao i da Apelacioni sud nije dao valjane razoge za preinačenje prvostepene presude.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8412/08 od 5. oktobra 2009. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog trajnog umanjenja opšteživotne aktivnosti od 30% isplati iznos od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2009. godine pa do isplate, dok je u drugom stavu izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara do traženih 1.000.000,00 dinara kao neosnovan. Trećim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10798/10 od 25. novembra 2010. godine u prvom stavu izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u drugom stavu izreke, dok je ista presuda preinačena u stavu prvom i stavu trećem izreke tako što je obavezana tužena da isplati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2009. godine pa do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za veće traženje od dosuđenog, a do iznosa od 600.000,00 dinara sa traženom kamatom, te je obavezana tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 98.800,00 dinara.

U obrazloženju ove odluke se navodi da je Apelacioni sud, imajući u vidu značaj povređenog dobra, cilj i svrhu naknade nematerijalne štete, da se ovom naknadom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom, te imajući u vidu i ostale elemente od kojih zavisi visina pravične naknade (starosna dob tužioca, procenat umanjenja životne aktivnosti i kako se to umanjenje manifestuje), ocenio da se tužiocu može pružiti odgovarajuća satisfakcija za štetu koju je pretrpeo iznosom od 300.000,00 dinara, te da je ovakva visina pravične naknade u skladu sa članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se ustavnom žalbom poziva. Navodima ustavne žalbe ne dovodi se u sumnju pravičnost osporene presude, s obzirom da je prema oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud naveo jasne i precizne razloge zbog kojih je smatrao da tužiocu pripada po ovom osnovu naknada u iznosu od 300.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, obrazlaže navodima da su sudovi trebali da mu dosude naknadu na ime pretrpljene nematerijalne štete najmanje 900.000,00 dinara, jer ''prema sadašnjoj sudskoj praksi, sudovi dosuđuju iznose od 300.000,00 dinara do 500.000,00 dinara na ime umanjenja opšte životne aktivnosti od 10%''. Podnosilac u konkretnom slučaju osporava primenu materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, nalazeći da je pravnosnažno dosuđeni iznos na ime naknade nematerijalne štete prenisko odmeren.

Ustavni sud ističe da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka.

U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, kao i da li je osporenim pojedinačnim aktom podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno ustavno pravo na čiju se povredu poziva.

Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojim se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze kojima potkrepljuje svoje navode o povredi prava na jednaku zakonsku zaštitu, niti dokaze da je po bilo kom osnovu u parničnom postupku bio diskriminisan, to se ni ovi njegovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENjUJE

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti