Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je ocenio da je zaključak o postojanju povrede radne obaveze ustavnopravno prihvatljiv, bez obzira na krivičnu presudu protiv trećeg lica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6670/2014
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Kostića iz Niške banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Kostića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 212/14 od 7. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Kostić iz Niške banje podneo je Ustavnom sudu, 13. avgusta 201 4. godine, preko punomoćnika Milana Petrovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe detaljno obrazlažući osporeni parnični postupak i činjenice koje su mu prethodile navodi: da je pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K. 3907/10 od 25. februara 2011. godine konstatovano da je podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, doveden u zabludu od strane M. D, usled čega je, po mišljenju podnosioca, isključena protivpravnost u njegovim radnjama za koje je u osporenom postupku utvrđeno da predstavljaju povredu radne obaveze, a samim tim nema ni otkaznog razloga; da je podnosilac tokom postupka ukazivao na činjenično stanje utvrđeno u navedenoj krivičnoj presudi, ali da je revizijski sud održao na snazi nižestepene presude koje uopšte ne sadrže bilo kakvo obrazloženje vezano za pomenutu presudu; da postupajući sudovi nisu uvažili razloge koji se odnose na verodostojnost akta tuženog pod nazivom „Tehnološki postupak“; da je, u konkretnom slučaju, proiz voljno primenjeno materijalno pravo imajući u vidu da su nižestepene i revizijska presuda zasnovane na odredbi člana 6. Kolektivnog ugov ora tuženog kojim se ne precizira pojam nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza, te da se ponašanje podnosioca ustavne žalbe , zbog kojeg mu je otkazan ugovor o radu , ne može podvesti pod tu normu; da je revizijski sud osporenom presudom u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučio u odnosu na presudu Rev2. 584/13 od 11. septembra 2013. godine. Polazeći od navedenog podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih načela i prava, te da se poništi osporena revizijska presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 3075/11 od 25. juna 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog AD „Niš-ekspres“ od 16. januara 2009. godine, o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu od 15. marta 2002. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto izdavaoca goriva ili drugo radno mesto, koje odgovara stručnim kvalifikacijama i sposobnostima tužioca i prizna mu sva prava na radu i po osnovu rada.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2521/13 od 2. oktobra 2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 3075/11 od 25. juna 2013. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 212/14 od 7. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2521/13 od 2. oktobra 2013. godine, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je tužilac bio zaposlen kod tuženog i obavljao poslove izdavaoca goriva, po ugovoru o radu od 15. marta 2002. godine i aneksu tog ugovora od 1. avgusta 2008. godine; da je rešenjem tuženog od 16. januara 2009. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 6. tačka I Kolektivnog ugovora o utvrđenju prava, obaveza i odgovornosti za zaposlene kod tuženog i člana 20. tačka I ugovora o radu, na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu; da je 30. decembra 2008. godine, u garaži tuženog, tužilac dozvolio trećem licu da toči gorivo u rezervoar autobusa „Gaga-eksport“, kao i van rezervoara, u posebne kante, a da pre toga nije izvršio proveru ovlašćenja i identifikaciju lica, koje je natočilo gorivo; da je treće lice, M. D, bilo poznato točiocima goriva, kao radnik firme „Galeb Group“; da kada je preduzeće „Galeb Group“ reagovalo na fakturisano gorivo (izdato za „Gaga-eksport“), njihov predstavnik je izjavio da M. D. nije radnik firme „Galeb Group“; da je tužiocu 5. januara 2009. godine uručeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a zatraženo je i pribavljeno mišljenje sindikata; da se p rema opštem aktu - tehničkom uputstvu tuženog izdavanje goriva vrši firmama sa kojima je tuženi zaključio ugovor o uskladištenju energenata (treća lica), a lica koja su zaposlena u njoj sipaju gorivo, koje se posle toga fakturiše toj firmi; da se radna obaveza radnika na pumpi odnosi na to da pre izdavanja goriva proveri da li treće lice ima pravo na preuzimanje goriva i da li je lice koje preuzima gorivo za to ovlašćeno; da se, potom vrši knjiženje goriva, upisuje registarski broj vozila koje je preuzelo gorivo i sastavlja dokument, koji sadrži potpis radnika na pumpi i broj lične karte lica koje je preuzelo gorivo; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužiocu zakonito prestao radni odnos otkazom ugovora o radu primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu u vezi člana 6. tačka I Kolektivnog ugovora o utvrđenju prava obaveza i odgovornosti za zaposlene kod tuženog i člana 8. ugovora o radu, koji je zaključen između parničnih stranaka, budući da se radi o skrivljenoj povredi radne obaveze - nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza.

Revizijski sud nalazi da tužilac nije pokazao uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog u obavljanju poslova izdavaoca goriva, jer nije proverio da li lice koje u ime trećeg preuzima gorivo ima posebno ovlašćenje. Tužilac je znao da je to njegova osnovna radna obaveza iz zaključenog ugovora o radu, pa je u tom smislu bez uticaja na drugačije odlučivanje navod revizije, kojim se ukazuje na nedostatke tehnološkog uputstva, koje je doneo tuženi. Ovaj dokument definiše postupke i radnje koji se sprovode u svakodnevnom radu, kojih moraju da se pridržavaju svi zaposleni. Tužilac je bio radnik na pumpi, zbog čega je njegova obaveza bila da se pridržava tehnološkog uputstva za prijem i izdavanje goriva i da ga dosledno primenjuje proverom ovlašćenja i identifikacijom lica koje toči gorivo. U tom kontekstu, okolnost što on predmetnom prilikom nije znao da M. D. više nije radnik preduzeća sa kojim je tuženi bio u poslovnom odnosu (a koji je prema navodima revizije, povodom tog događaja od 30. decembra 2008. godine oglašen krivim i kažnjen), tužioca ne oslobađa od odgovornosti za učinjenu povredu radne obaveze. Naročito kada se ima u vidu i to da je ovo lice tom prilikom upravljalo autobusom vidljivih oznaka druge firme „Gaga ekspres“. Zato nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pre otkaza ugovora o radu tuženi je sproveo postupak propisan odredbama čl. 180. i 181. Zakona o radu u pogledu obaveza da, pre upotrebe ovog otkaznog razloga, tužioca pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i obaveze da upozorenje dostavi na mišljenje sindikatu. Tužilac se na navode upozorenja izjasnio u ostavljenom roku, čime je njegovo pravo na odbranu poštovano. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, tuženi nije u obavezi da ga vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st . 1, 2. i 3.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o rad u (član 179. stav 1. tačka 2)).

Kolektivnim ugovorom o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih „Niš - Ekspres“ AD od 25. marta 2005. godine je bilo predviđeno: da su povrede radnih obaveza neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, s tim da je nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, izvršavanje radnih obaveza pri čemu zaposleni ne pokazuje uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin, iako je morao biti svestan štetnih posledica takvog ponašanja, a da se pod nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza naročito smatra nepravilno evidentiranje uzetog goriva (neuzimanje računa, uzimanje fiktivnih računa koji ne odgovaraju stvarno uzetoj količini goriva) i nepredavanje dnevnih pazara u roku od 24 časa po završetku rada (član 6.); da za povrede radne obaveze iz člana 6. i nepoštovanje radne discipline iz člana 7. KU direktor ili lice koje on ovlasti može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 8.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na koja se poziva u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda utvrđeno činjenično stanje, kao i primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje i obrazloženi pravni stav Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju utemeljen osnov za donošenje osporene presude. Naime, Vrhovni kasacioni sud je pošao od toga da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe bez prethodne provere ovlašćenja i identifikacije dozvolio M. D. da u garaži tuženog neovlašćeno preuzima gorivo, čime je učinio povredu radne obaveze utvrđene Kolektivnim ugovorom tuženog i ugovorom o radu, te je našao da su time bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, saglasno članu 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljiv stav revizijskog suda da podnosilac nije pokazao uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog u obavljanju poslova izdavaoca goriva, budući da je uobičajena pažnja, u konkretnom slučaju, podrazumevala proveru identifikacije i posebnog ovlašćenja M. D. da u ime trećeg lica preuzima gorivo. Pri tome, po oceni Ustavnog suda, pravno je utemeljen stav Vrhovnog suda da okolnost što podnosilac nije znao da M. D. više nije radnik preduzeća sa kojim je tuženi bio u poslovnom odnosu, podnosioca ne oslobađa od odgovornosti za učinjenu povredu radne obaveze, jer je svaki put prilikom točenja goriva bio dužan da proveri da li lice koje u ime trećeg preuzima gorivo ima posebno ovlašćenje za to preuzimanje, pogotovo što je, u konkretnom slučaju, M. D. točio gorivo u rezervoar autobusa na kojem su se nalazile vidljive oznake druge firme za koju do tada nije preuzimao gorivo.

Pored toga, Ustavni sud ističe da nisu od značaja navodi podnosioca ustavne žalbe da nižestepeni sudovi, kao ni revizijski sud nisu uvažili činjenično stanje utvrđeno u presudi Osnovnog suda u Nišu K. 3907/10 od 25. februara 2011. godine, imajući u vidu da se načelo neposrednosti u parničnom postupku zasniva na tome da sud za podlogu svoje odluke uzima činjenično stanje utvrđeno na raspravi sprovedenoj u tom postupku, a ne utvrđeno u nekom drugom pos tupku, a da je parnični sud vezan samo osuđujućom krivičnom presudom u pogledu utvrđivanja postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti. Takođe su bez uticaja na drugačije odlučivanje i navodi podnosioca kojima se ukazuje na nedostatke „Tehnološkog uputstva“, s obzirom na to da su postupajući sudovi pravni osnov za utvrđivanje povrede radne obaveze našli u odredbama Kolektivnog ugovora tuženog i u ugovoru o radu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, kao ni pravo na rad.

Ustavni sud konst atuje da se podnosilac žali i na neujednačenu su dsku Vrhovnog kasacionog suda. S tim u vezi, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 212/14 od 2. jula 2014. godine, kao i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 584/13 od 11. septembra 2013. godine za koju je podnosilac smatrao da se odnosi na istu činjeničnu i pravnu situaciju u kojoj se on nalazio u osporenom postupku, utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe i lice koje je bilo tužilac u tom drugo m postupku nisu nalazili u istoj činjeničnoj situaciji. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u vreme izvršenja povrede radne obaveze bio zaposlen na radnom mestu izdavaoca goriva i lično je dozvolio M. D. da preuzme gorivo , dok je u postupku koji je okončan navedenom presudom za koju je podnosilac smatrao da se odnosi na istu činjenič nu i pravnu situaciju, tužilac u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe izvršio povredu radne baveze bio zaposlen na radnom mestu šefa odeljenja za izdavanje goriva i nije lično dozvolio navedenom lic u da toči gorivo, niti se nalazio u garaži kada je gori vo preuzimano. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno prava na jednaku zaštutu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Kako je podnosilac povredu načela načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, obrazložio na isti način na koji je to učinio i za povredu prava na prava na jednaku zaštutu prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao ove navode podnosioca.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti