Odluka Ustavnog suda o povredi prava pravnog lica na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu pravnog lica i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je pogrešno primenio materijalno pravo, smatrajući da pravno lice ne može trpeti neimovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6670/2018
11.07.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „T.“ doo Vranje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2024 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „T.“ doo Vranje i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Vranju Gž. 4375/17 od 2. aprila 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Vranju Gž. 4375/17 od 2. aprila 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Vranju Prr. 275/16 od 16. maja 2017. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. „T.“ doo Vranje je, 4. juna 2018. godine , preko punomoćnika V. R, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 4375/17 od 2. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe: da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražena isplata novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je osporena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na stanovištu da se nematerijalna šteta ne može priznati pravnom licu; da je nejasno po kom osnovu se Viši su u Vranju poziva na član 200. Zakona o obligacionim odnosima kada se tužbom traži novčana naknada po osnovu novčanog obeštećenja koja se priznaje u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; da sam Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne ograničava pravo na podnošenje tužbe radi novčanog obeštećenja zavisno od toga da li je stranka u postupku pravno ili fizičko lice; da ta satisfakcija ne predstavlja vid nematerijalne štete koja se uređuje članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, već se radi o posebnom vidu novčanog obeštećenja na koje ima pravo stranka u postupku kojoj je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da je podnosiocu osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i da se osporena presuda poništi.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4.I. 432/16 od 31. maja 2016. godine utvrđeno je da je predlagaču, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 11606/10.

Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr. 275/16 od 16. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezana tužena Republika Srbija – Visoki savet sudstva – Osnovni sud u Vranju da tužiocu na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja mu je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 11606/10, isplati 420 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan deo zahteva kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da mu po istom osnovu, pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke ove presude, dosudi još iznos od 280 evra. Stavom trećim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 4375/17 od 2. aprila 2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju Prr. 275/16 od 16. maja 2017. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tužena obaveže da mu isplati 420 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke osporene presude preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke osporene presude je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, a prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke, dok je stavom četvrtim i petim izreke osporene presude odlučeno o troškovima drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da su odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima taksativno navedeni osnovi za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova, te da posledice pretrpljenih duševnih bolova izazvanih povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 11606/10 nemaju svoju manifestaciju ni u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete. Polazeći od navedenog, Viši sud u Vranju je izveo zaključak da se nematerijalna šteta ne može vezivati za pravna lica, odnosno da pravno lice nema sposobnost da trpi duševne bolove zbog dužine trajanja postupka pred sudom.

3. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je da p ravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev. Odredbom člana 22. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno je da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena. Odredbom člana 23. stav 1. tačka 1) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da je jedna od vrsta pravičnog zadovoljenja pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu: novčano obeštećenje). Odredbom člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje.

4. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ove navode zasniva na tvrdnji da je osporena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na pogrešnom stanovištu da se novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne može priznati pravnom licu.

Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene merodavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražena isplata novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, sa obrazloženjem da iz odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da pravno lice nema sposobnost da trpi duševne bolove zbog dužine trajanja postupka pred sudom .

Ustavni sud ocenjuje da se ovakvo stanovište ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, imajući u vidu da je postupajući sud propustio da primeni odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojima je propisan poseban pravni put za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i ostvarivanje novčanog obeštećenja za pretrpljenu neimovinsku štetu , a koji se razlikuje od redovnog režima naknade nematerijalne štete koji je propisan članom 200. Z akona o obligacionim odnosima.

Nakon što je u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ostvario pravo na novčano obeštećenje (usvajanjem prigovora radi ubrzavanja postupka), podnosilac ustavne žalbe je u skladu sa članom 26. stav 1. Zakona podneo tužbu protiv Republike Srbije radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu, o čemu je odlučivano u predmetnom parničnom postupku. Prema tome, osporena presuda je morala biti zasnovana na primeni odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kojima je propisan poseban pravni put za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i ostvarivanje novčanog obeštećenja za pretrpljenu neimovinsku štetu .

Ustavni sud naglašava da Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije ograničeno pravo na podnošenje zahteva za novčano obeštećenje samo na fizička lica, niti bi se to moglo zaključiti na osnovu sistemskog i ciljnog tumačenja Zakona. Štaviše, odredbom člana 2. stav 1. Zakona propisano je da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, dok je članom 3. stav 1. Zakona predviđeno da je jedno od pravnih sredstava za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku zahtev za pravično zadovoljenje.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog prava, odnosno na ustavnopravno neprihvatljivoj oceni da se nematerijalna šteta ne može vezivati za pravna lica, odnosno da pravno lice nema sposobnost da trpi duševne bolove zbog dužine trajanja postupka pred sudom.

Ustavni sud je stoga , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) , utvrdio da je presudom Višeg suda u Vranju Gž. 4375/17 od 2. aprila 2018. godine povređeno pravo podnosioca u stavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje , Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, poništio osporenu presudu i odredio da Viši sud u Vranju donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Vranju Prr. 275/16 od 16. maja 2017. godine .

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava pravnog lica na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti