Hronično kašnjenje pravosuđa u imovinskom sporu iz 2009. godine

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je I. M. i J. M. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 11 godina. Svakom podnosiocu je dosuđeno 600 evra naknade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M. i J. M, oboje iz Donjeg Segeta kod Trogira, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobar 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. M. i J. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1783/15 (inicijalno predmet P. 188/09 ranijeg Opštinskog suda u Čajetini) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo I. M. i J. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 600 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M. i J. M, oboje iz Donjeg Segeta kod Trogira, Republika Hrvatska, podneli su, 14. maja 2021. godine, preko punomoćnika I. T, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 6792/18 od 6. decembra 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1646/19 od 21. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1783/15 (inicijalno predmet P. 188/09 ranijeg Opštinskog suda u Čajetini). Podnosioci su istakli i povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se navedeni član Konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu tog prava cenio u odnosu na navedenu ustavnu odredbu.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je predmetna parnica vođena po tužbi podnosilaca, najpre radi zaštite od evikcije i naknade štete, a kasnije radi duga; da je tužba podneta 1. jula 2009. godine Opštinskom sudu u Čajetini; da je Odlukom Ustavnog suda Už-6907/11 od 3. aprila 2014. godine usvojena ustavna žalba ovih podnosilaca i utvrđeno da je u istom parničnom postupku podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo Osnovnom sudu u Užicu da preduzme neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku; da je ovaj parnični postupak nakon odluke Ustavnog suda trajao još punih sedam godina, a u kome je čak dva puta odlučivano o reviziji, s tim da je odlučivanje o drugoj reviziji i dostavljanje presude trajalo „rekordno dugo“, te da je podnosiocima očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje podnosioci ukazuju da su osporene odluke zasnovane na arbitrernom tumačenju pozitivnih propisa, uz pogrešnu ocenu dokaza i nepravilan zaključak da je potraživanje tužilaca zastarelo. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, kao i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete u visini od po 1.500 evra svakom, te da se podnosiocima naknade troškova postupka pred Ustavnim sudom – sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000, dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) (u daljem tekstu: Zakon o Ustavnom sudu) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 1783/15 (inicijalno predmet P. 188/09 ranijeg Opštinskog suda u Čajetini), te dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 1. jula 2009. godine podneli Opštinskom sudu u Čajetini tužbu protiv tuženog V.Ž. iz Zlatibora, radi zaštite od evikcije i naknade štete. Predmet je pred Sudom dobio broj P. 188/09, a nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini, a zatim pred Osnovnim sudom u Užicu.

Podnosioci su 29. decembra 2011. godine, u toku trajanja ovog parničnog postupka, podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i Odlukom Ustavnog suda Už-6907/2011 od 3. aprila 2014. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba J. M. i I. M. i utvrđeno da im je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 882/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 188/09), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije; u tački 2. izreke, naloženo je Osnovnom sudu u Užicu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku; u tački 3. izreke, utvrđeno je pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave. U obrazloženju Odluke je, između ostalog, navedeno da je Ustavni sud cenio period od dana podnošenja tužbe do dana odlučivanja Ustavnog suda, te zaključio da to što predmetni parnični postupak nije okončan za četiri godine i osam meseci, imavši u vidu mali broj zakazanih i održanih ročišta, bez donete prvostepene presude, bez sumnje predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Nakon donošenja Odluke Ustavnog suda 3. aprila 2014. godine, i vraćanja spisa Osnovnom sudu u Užicu 7. aprila 2014. godine, prvo ročište zakazano je za 9. jul 2014. godine, te je posle sedam zakazanih ročišta Osnovni sud u Užicu doneo presudu P. 882/10 od 12. februara 2015. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, a veći deo tužbenog zahteva odbio kao neosnovan (stav prvi izreke), te tuženog obavezao da tužiocima naknade troškove parničnog postupka (drugi stav izreke).

U ovom delu postupka, od sedam zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održana su dva na kojima su suočene stranke (tužilac i tužilja sa tuženim), određena i sprovedena dva veštačenja: ekonomsko – finansijske struke i građevinske struke, dostavljeni nalazi veštaka, te saslušani, najpre veštak ekonomsko-finansijske struke, koji je po primedbama stranaka uradio i dopunu nalaza, a onda i oba veštaka. Pet ročišta nije održano iz sledećih razloga: jednom zbog izostanka uredno pozvanog tuženog radi suočenja sa tužiocem i tužiljom, a četiri puta zbog obustave rada advokata (period od 13. oktobra 2014. godine do 14. januara 2015. godine).

Protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 882/10 od 12. februara 2015. godine tuženi je izjavio žalbu, a tužioci su dostavili odgovor na žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 745/15 od 13. oktobra 2015. godine je ukinuta presuda Osnovnog suda u Užicu P. 882/10 od 12. februara 2015. godine u usvajajućem delu izreke u stavu prvom i u stavu drugom i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Između ostalog, u obrazloženju presude je navedeno da je sporna pasivna legitimacija tuženog, jer je novac za zemljište primio u ime svog pravnog prethodnika i predao mu ga, a i s obzirom na to da je on samo jedan od naslednika svog prethodnika. Predmet je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom dobio broj P. 1783/15.

Nakon dva održana ročišta, doneta je presuda Osnovnog suda u Užicu P. 1783/15 od 24. marta 2016. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Protiv navedene presude su obe stranke izjavile žalbe. U ovom delu postupka sprovedeno je dopunsko građevinsko veštačenje, pribavljeni podaci iz RGZ – Služba za katastar nepokretnosti Čajetina, te dozvoljeno preinačenje tužbe tužilaca. Između ostalog, tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1832/16 od 1. februara 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i navedena prvostepena presuda je potvrđena u odbijajućem delu (prvi stav izreke), a preinačena u usvajajućem delu i delu koji se odnosi na troškove postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a tužioci su, kao solidarni dužnici, obavezani da tuženom naknade troškove parničnog postupka (drugi stav izreke).

Na traženje tuženog od 21. marta 2017. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo dopunsko rešenje Gž. 1832/16 od 11. aprila 2017. godine u vezi sa troškovima postupka.

Protiv navedene drugostepene presude punomoćnik tužilaca je 7. aprila 2017. godine izjavio reviziju, a dopunio je 10. aprila 2017. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1410/17 od 13. septembra 2018. godine je ukinuta presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1832/16 od 1. februara 2017. godine u stavu drugom izreke i dopunsko rešenje istog suda Gž. 1832/16 od 11. aprila 2017. godine, pa je predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, ukazano na to da su tužioci tokom parnice više puta menjali pravni osnov, ali da stoji i to da je drugostepeni sud isključivo svoju odluku zasnovao na tumačenju pravila o teretu dokazivanja, a što ne prihvata ovaj sud iz razloga što naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđenog dela, pa je drugostepena presuda ukinuta u navedenom delu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 6792/18 od 6. decembra 2018. godine, u parnici radi duga, preinačena je presuda Osnovnog suda u Užicu P. 1783/15 od 24. marta 2016. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke i presuđeno: da se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca protiv tuženog V.Ž. kojim su tražili da se tuženi obaveže da tužiocima na ime duga solidarno isplati iznos od 345.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. marta 2016. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, te da se tužioci obavezuju da tuženom na ime troškova parničnog postupka naknade iznos od 339.044,50 dinara. U obrazloženju presude se navodi, između ostalog, da se kod ocene prigovora zastarelosti potraživanja ne može prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da nema zastarelosti obligaciono pravnog potraživanja tužilaca, jer prethodno pokrenuti spor o svojini na nepokretnosti kao stvarnopravni zahtev iz koga proističe novčano potraživanje nije isključivao mogućnost vođenja postupka za odgovornost naslednika za dugove ostavioca, što je nakon prvobitnog podnošenja tužbe zbog zaštite od evikcije i traženo. Punomoćnik tužilaca je reviziju protiv drugostepene presude izjavio 14. februara 2019. godine, koja je dostavljena na odgovor tuženom 21. februara 2019. godine, pa su protekom roka za odgovor spisi dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1646/2019 od 21. maja 2020. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 6792/18 od 6. decembra 2018. godine. Apelacioni sudu Kragujevcu je 6. aprila 2021. godine vratio predmet P. 1783/15 sa tri primerka presude Vrhovnog kasacionog suda, a Osnovni sud u Užicu je primio spise 12. aprila 2021. godine. Punomoćnik tužilaca je 15. aprila 2021. godine primio revizijsku odluku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud pre svega napominje da je u ovom parničnom postupku već jednom utvrđena povreda ovog prava Odlukom Ustavnog suda Už-6907/2011 od 3. aprila 2014. godine, te da je, stoga, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od donošenja pomenute ustavnosudske odluke pa do okončanja navedenog parničnog postupka 21. maja 2020. godine, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1646/2019. Kako su spisi predmeta tek 12. aprila 2021. godine vraćeni Osnovnom sudu u Užicu, na čemu insistiraju i podnosioci, a osporena revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosilaca 15. aprila 2021. godine, postupak je za podnosioce od donošenja ustavnosudske odluke do uručenja navedene revizijske presude trajao sedam godina i 12 dana.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u značajnoj meri složen, jer su radi rasvetljavanja činjeničnog stanja, sprovedena dva veštačenja preko veštaka raznih struka, sa dopunama nalaza, a shodno tome kako su podnosioci postavljali tužbene zahteva i menjali pravni osnov. Međutim, u ovoj parnici su i četiri ročišta bila odložena zbog obustave rada advokata, što se ne može staviti na teret sudu.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, ali i da su ipak i oni svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njihovog punomoćnika, koji je menjao pravni osnov tužbe, nakon sporne pasivne legitimacije tuženog, na koju je ukazano u toku postupka, u izvesnoj meri uticali na tok i dužinu trajanja postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sud nije preduzimao blagovremeno sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka, računajući od dana donošenja ustavnosudske odluke do okončanja postupka i uručenja revizijske presude podnosiocima, od preko sedam godina, leži prevashodno na tom sudu, mada ima doprinosa dužini trajanja postupka i u druge dve sudske instance. Naime, prva po redu prvostepena presuda doneta je, posle deset meseci od usvajajuće ustavnosudske odluke, ali, zapravo tek posle pet godina i sedam meseci od podnošenja tužbe. Ipak, ta odluka je ukinuta u usvajajućem delu, te povodom rešenja o troškovima postupka, posle osam meseci i predmet vraćen na ponovno suđenje. Druga po redu prvostepena presuda doneta je pet meseci nakon ukidanja prethodne prvostepene presude. Međutim, ova prvostepena presuda je u usvajajućem delu preinačena od strane drugostepenog suda posle nešto preko deset meseci, s tim da je taj sud dopunio svoju presudu nakon dva meseca. Po izjavljenoj reviziji je, posle više od godinu i pet meseci, revizijski sud ukinuo tu drugostepenu presudu i dopunsko rešenje i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je u sledeća tri meseca, sada u parnici radi duga, doneo novu preinačujuću presudu u usvajajućem delu. Međutim u ovoj parnici, rešavanoj u tri instance, čak dva puta, po drugoj reviziji po redu, Vrhovni kasacioni sud je za godinu dana i nepuna dva meseca doneo, ustavnom žalbom osporenu presudu, s tim da je izrada otpravka presude i vraćanje spisa prvostepenom sudu, preko drugostepenog suda, i uručenje presude punomoćniku tužilaca, a na šta on ukazuje u ustavnoj žalbi, trajalo skoro čitavih godinu dana, što se ne može smatrati prihvatljivim i govori o doprinosu ne samo drugostepenog suda, nego i Vrhovnog kasacionog suda, ovom sedmogodišnjem trajanju postupka.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1783/15, u delu postupka nakon prethodno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku pred Ustavnim sudom u istoj parnici, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 600 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja postupka, njegovu složenost i ponašanje podnosilaca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli u toku trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da su apelacioni i revizijski sud na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenili merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložili osporene odluke. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi iz revizije izjavljene protiv drugostepene presude, a o kojima se revizijski sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 6792/18 od 6. decembra 2018. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1646/19 od 21. maja 2020. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu istaknutog zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, osim ako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Hronično kašnjenje pravosuđa u imovinskom sporu iz 2009. godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti