Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda. Preostali deo žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6672/2012
30.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T. iz Š. kod L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba G. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 8754/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 62/05), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T. iz Š. kod L. podnela je 13. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika P. P, advokata iz L, Ustavnom sudu usta vnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 742/12 od 14. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 8754/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je, u svojstvu tužilje, zajedno sa S. S, podnela 3. maja 1995. godine Opštinskom sudu u Lebanu tužbu protiv M. S, radi utvrđenja, kao i predlog za određivanje privremene mere; da je postupak pravnosnažno okončan tek nakon 17 godina, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 742/12 od 14. juna 2012. godine; da je drugostepeni sud suprotno članu 159. stav 2. Zakona o parničnom postupku preinačio prvostepenu presudu i dosudio tuženom troškove postupka, iako tuženi „nije imao precizirani tužbeni zahtev za troškove postupka“. Nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 8754/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i S. S. podnele su, u svojstvu tužilja, 3. maja 1995. godine, tužbu, Opštinskom sudu u Lebanu (u daljem tekstu: Opštinski sud), protiv tuženog M. S, radi utvrđenja prava svojine na katastarskim parcelama br. 1771 i 1766/1 u KO Š. Takođe su predložile i određivanje privremene mere kojom se nalaže tuženom da ne izvodi građevinske radove na katastarskoj parceli 1766/1, kao i da ukloni drveni stub koji je postavio na delu katastarske parcele broj 1771. Po tužbi je foriran predmet P. 773/95.

Rešenjima predsednika Okružnog suda u Leskovcu i predsednika Opštinskog suda od 30. juna 1995. godine, odnosno 14. februara 1996. godine odbijeni su zahtevi tuženog za izuzeće predsednika Opštinskog suda, odnosno postupajućeg sudije.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 17. juna 1996. godine, kada je tužilja S. S. povukla tužbu. U toku 1996. godine održana su tri ročišta i izveden dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka geometra. U toku 1997. godine nijedno od četiri zakazana ročišta nije održano (jedno jer nisu dostavljeni nalaz i mišljenje veštaka, jedno zbog toga što tužilja nije uredno pozvana, jedno zbog toga što tuženi nije uredno pozvan i jedno na predlog tuženog).

Rešenjem Opštinskog suda P. 773/95 od 8. maja 1998. godine delimično je usvojena predložena privremena mera, dok je rešenjem Opštinskog suda P. 773/95 od 19. maja iste godine odbijen prigovor tužilje, izjavljen protiv rešenja tog suda P. 773/95 od 8. maja 1998. godine. Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1355/98 od 24. septembra 1998. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda P. 773/95 od 19. maja 1998. godine.

Četiri ročišta su održana u toku 1998. godine. U periodu od 2. marta 1999. do 11. marta 2002. godine zakazana su samo dva ročišta koja nisu održana (3. decembra 2001. i 6. marta 2002. godine, zbog toga što je tuženi zahtevao izuzeće sudije, odnosno zbog toga što tuženom nije dostavljeno rešenje predsednika Opštinskog suda kojim se njegov zahtev odbija). U toku 2003. godine održana su četiri ročišta i izvedeni dokazi ponovnim veštačenjem preko veštaka geometra i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda P. 773/95 od 27. avgusta 2003. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1722/03 od 8. decembra 2003. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 773/95 od 27. avgusta 2003. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Opštinski sud je presudom P. 1051/03 od 5. avgusta 2004. godine ponovo delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1953/04 od 23. decembra 2004. godine, u postupku po žalbi, ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 1051/03 od 5. avgusta 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 62/05, a prvo ročište je održano 10. oktobra 2005. godine, kada je određeno veštačenje preko veštaka geodetske struke. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 17. januara 2006. godine. Ročište je nakon toga održano 30. maja 2006. godine, a sledeće 30. oktobra 2007. godine. Na ročištu održanom 14. novembra 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, a rešenjem je ponovo određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka geometra. Naredno ročište je održano 12. decembra 2007. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 62/05 od 15. januara 2008. godine konstatovano je da je tužba u ovom predmetu povučena, jer tužilja nije pristupila na ročište.

Opštinski sud je rešenjem P. 62/05 od 21. januara 2008. godine odbio predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje. Protiv navedenog rešenja tužilja je 25. januara iste godine izjavila žalbu. Predmet je tek u julu 2008. godine dostavljen Okružnom sudu u Leskovcu radi odlučivanja o žalbi. Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 97/10 od 1. juna 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje Opštinskog suda P. 62/05 od 15. januara 2008. godine.

Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu je rešenjem P. 62/05 od 21. septembra 2010. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 62/05 od 15. januara 2008. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 8754/10 od 11. januara 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana je da tuženom isplati iznos od 6.250,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Navedena presuda je ispravljena rešenjem tog suda P. 8754/10 od 9. februara 2012. godine. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 742/12 od 14. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 8754/10 od 11. januara 2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 8754/10 od 9. februara 2012. godine, dok je u stavu drugom izreke preinačena navedena prvostepena presuda u pogledu odluke o troškovima, te je obavezana tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 130.400,00 dinara. U obrazloženju ove drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da prvostepeni sud nije pravilno odlučio o troškovima postupka, s obzirom na to da je tuženi na ročištu održanom 11. januara 2012. godine opredelio troškove postupka u smislu člana 159. Zakona o parničnom postupku. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 17. jula 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao e lement prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 3. maja 1995. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 742/12 od 14. juna 2012. godine, trajao preko 17 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila naročito složena niti su zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosi teljku ustavne žalbe, kao tužilju, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo da se utvrdi njeno pravo svojine na predmetnim nepokretnostima. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona nije u značajnoj meri doprinela trajanju postupka, iako je rešenjem Opštinskog suda P. 62/05 od 15. januara 2008. godine konstatovano da je tužba u ovom predmetu povučena, jer tužilja nije pristupila na ročište.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je neefikasno postupanje Opštinskog suda prvenstveno doprinelo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Naime, taj sud u periodu od 2. marta 1999. do 11. marta 2002. godine, kao i u periodu od 30. maja 2006. do 30. oktobra 2007. godine nije održao nijedno ročište. Takođe, taj sud je žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja P. 62/05 od 21. januara 2008. godine, kojim je odbijen predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, dostavio drugostepenom sudu tek nakon pet meseci. U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da je u predmetnom postupku i Okružni sud u Leskovcu postupao izuzetno neefikasno, imajući u vidu da su spisi predmeta, radi donošenja odluke po žalbi protiv rešenja kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, dostavljeni tom sudu u julu 2008. godine, ali da je odluku o žalbi doneo tek Viši sud u Leskovcu u junu 2010. godine, odnosno dve i po godine nakon izjavljivanja žalbe.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 8754/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 62/05), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke, krećući se u granicama postavljenog zahteva.

5. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 742/12 od 14. juna 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz 32. stav 1. Ustava, zbog toga što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i dosudio tuženom troškove postupka, iako tuženi „nije imao precizirani tužbeni zahtev za troškove postupka“, Ustavni sud je ocenio da podnosi teljka ustavne žalbe nije nave la ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da joj osporenom presudom povređeno navedeno ustavno pravo.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti