Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6674/2011
05.03.2014.
Beograd

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 197/96, a zatim pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu 20P. 807/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz K. je 20. decembra 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu 20P. 807/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da se predmetni parnični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe vodi već 18 godina i da ni prvostepena odluka nije doneta; da je podnosila brojne urgencije za ubrzanje i okončanje postupka; da joj je zbog takvog neefikasnog postupanja nadležnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražila je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu 20P. 807/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja V. J. je 8. januara 1996. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv tuženih B. P, N. J. i M. M. ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na ¼ dela kuće u N, ul. Ž. J. Š. br. 17, po osnovu njenog ličnog ulaganja. Predmet je dobio broj P. 197/96. Zatim je B. P. podneo tužbu protiv tuženih V. J, M. M, ovde podnositeljke i N. J, radi utvrđenja njegovog svojinskog udela u predmetnoj kući po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici i taj predmet je dobio broj P. 980/96. Tužena M. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela protivtužbu u predmetu P. 197/96 protiv tuženih V. J, N. J. i B. P, kojom je tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na kući u udelu od ¼ po osnovu ličnog ulaganja. Tužena N. J. je takođe podnela protivtužbu protiv tuženih V. J, M. M. i B. P. i tražila je da se utvrdi njen udeo od ½ predmetne kuće, što u prirodi čini celokupan prvi sprat, a po osnovu ličnog ulaganja.

Pred Opštinskim sudom u Nišu ukupno je održano 21 ročište za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, uviđajem suda na licu mesta, veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, saslušanjem svedoka, dok devet ročišta nije bilo održano, i to: pet iz procesnih razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na zahtev punomoćnika jedne od stranaka i jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Rešenjem Opštinskog suda u Nišu P. 197/96 od 20. marta 1997. godine, na predlog punomoćnika tužilje V. J, a uz saglasnost tuženih, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari usled smrti tužilje i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog stranaka, kada se okonča sudski ostavinski postupak i proglase naslednici pok. tužilje.

Zakonski naslednici pok. tužilje V. J, suprug J. J, sin B. J. i ćerka B. B. su 23. novembra 2001. godine tražili nastavak prekinutog postupka jer je okončan ostavinski postupak iza pok. tužilje, a zatim su 28. juna 2002. godine povukli tužbu. Takođe, B. P. je 10. maja 2002. godine povukao svoju tužbu, a i M. M, ovde podnositeljka, je 28. juna 2002. godine povukla protivtužbu u parnici P. 197/96, tako da je u predmetnoj parnici ostala neraspravljena samo protivtužba njihove sestre N. J.

Rešenjem Opštinskog suda u Nišu P. 5815/01 od 22. septembra 2003. godine, ponovo je prekinut postupak, sada zbog smrti protivtužilje N. J. Za zakonskog naslednika iza pok. N. J. je naknadno oglašena R. J, po čijem zahtevu je nastavljen parnični postupak 19. maja 2009. godine, i tada je predmet dobio broj P. 3610/09.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Nišu, gde se vodio pod brojem 20P. 807/10. 12. aprila 2010. godine B. P, B. J. i B. B. su podneli tužbu protiv tuženih M. M. i R. J, kojom su tražili utvrđenje prava svojine na kući i novčanu naknadu zbog korišćenja tuđe stvari. Navedeni predmet je dobio broj P. 7636/10 i spisi tog predmeta su spojeni sa spisima predmeta 20P. 807/10, radi jedinstvenog raspravljanja i odlučivanja. Dana 14. marta 2011. godine tužena M. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela tužbu protiv R. J. kojom je potraživala isplatu iznosa od 3.000 evra zbog sticanja bez osnova, nastalog korišćenjem prvog sprata zajedničke kuće od strane tužene R. J. Spisi tog predmeta pod brojem P. 1489/11 su takođe spojeni sa spisima osnovnog predmeta, radi istovremenog raspravljanja i odlučivanja.

Pred Osnovnim sudom u Nišu je održano sedam ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, dok devet ročišta nije bilo održano, i to sedam iz procesnih razloga, a dva zbog nedolaska podnositeljke ustavne žalbe.

Presudom Osnovnog suda u Nišu 20P. 807/10 od 7. juna 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev protivtužene R. J, kojim je tražila da joj tuženi B. P, J. J, B. J, B. B. i M. M. priznaju pravo svojine na prvom spratu kuće u N. u ul. Ž. J. Š. br. 17, po osnovu ulaganja i doprinosa u izgradnji prvog sprata sporne kuće od strane protivtužilje i na osnovu održaja; stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev protivtužene R. J, pa su tuženi B. P, J. J, B. J, B. B. i M. M. obavezani da joj po osnovu ulaganja i učešća u privođenju nameni i adaptaciji prvog sprata kuće u ul. Ž. J. Š. br. 17, solidarno isplate iznos od 93.941,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. septembra 2010. godine pa do isplate, a za iznos preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 461.580,00 dinara tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene R. J, kojim je tražila da joj tuženi B. P, J. J, B. J, B. B. i M. M. solidarno isplate iznos od po 80 evra mesečno, počev od marta 2001. godine do 7. juna 2012. godine, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom četvrtim izreke usvojen je tužbeni zahtev protivtužilaca B. P, B. J, B. B. i M. M, te je utvrđeno da su B. P. i M. M. suvlasnici sa udelom od po 1/4 idealnog dela, a protivtužioci B. J. i B. B. suvlasnici sa udelom od po 1/8 idealnog dela na kući br. 17 u ul. Ž. J. Š. u N, spratnosti - suteren, prizemlje i prvi sprat, površine u osnovi od 80 m2, što je protivtužena R. J. dužna da im prizna; stavom petim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca B. P., B. J, B. B. i M. M, pa je obavezana tužilja-protivtužena R. J. da im na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja tuđe stvari isplati i to: B. P. i M. M. iznos od po 1.800 evra, a B. J. i B. B. iznos od po 900 evra, sa pripadajućom kamatom, dok je za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa, i to B. P. i M. M. do iznosa od po 3.000 evra, a B. J. i B. B. do iznosa od po 1.500 evra, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; stavom šestim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tužilje-protivtužene R. J, Apelacioni sud u Nišu je presudom 14Gž. 2368/12 od 21. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu 20P 807/10 od 7. juna 2012. godine u stavu jedan, tri, četiri i šest izreke; u stavu drugom izreke preinačio presudu Osnovnog suda u Nišu 20P. 807/10 od 7. juna 2012. godine u stavu dva izreke i presudio tako što je obavezao tužene B. P, M. M, B. J. i B. B. da tužilji R. J. po osnovu ulaganja i učešća u privođenju nameni i adaptaciji prvog sprata kuće u ul. Ž. J. Š. br. 17, isplate, i to: tuženi B. P. i M. M. po 46.973,00 dinara, a tuženi B. J. i B. B. po 23.487,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. juna 2012. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa a do traženog iznosa od 461.580,00 dinara i tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose za period od 20. septembra 2010. godine do 7. juna 2012. godine, kao i da se tuženi solidarno obavežu na isplatu dosuđenih iznosa, te tužbeni zahtev tužilje prema tuženom J. J. odbijen kao neosnovan; stavom trećim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu 20P. 807/2010 od 7. juna 2012. godine u usvajajućem delu stava pet izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev protivtužilaca B. P, B. J, B. B. i M. M. kojim su tražili da se obaveže protivtužena R. J. da protivtužiocima na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja tuđe stvari isplati, i to: B. P. i M. M. iznos od po 1.800 evra, a B. J. i B. B. iznos od po 900 evra, sa pripadajućom kamatom.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 8. januara 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući ukupno sprovedeni sudski postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od sopstvene prakse, kao i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda je doneta posle više od 16 godina, u kom periodu je bilo zakazano čak 40 ročišta, od kojih je 28 održano, dok je drugostepeni sud efikasno postupao i odlučio o žalbi posle svega nekoliko meseci. Postupak je bio dva puta prekidan zbog smrti nekog od učesnika u postupku, u skladu sa pocesnim zakonom, pri čemu je prvi put prekid trajao više od četiri i po godine, a drugi put nepunih šest godina, ali se ti periodi ne mogu staviti na teret sudu u pogledu trajanja parnice.

Dakle, parnični postupak je ukupno trajao 17 godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je u određenoj meri doprinela trajanju postupka zbog njenog neopravdanog izostanka sa dva ročišta, dok je predmet spora je za nju nesumnjivo bio od velikog značaja, kako bi se raspravila i konačno utvrdila njena nasledna prava na zaostavštini roditelja u odnosu na ostale sanaslednike.

Ustavni sud nalazi da iako je predmetni postupak bio činjenično i procesno relativno složen jer je u njemu učestvovao veći broj stranaka, podnošene su različite tužbe i protivtužbe, dolazilo je do stupanja naslednika stranaka u parnicu, spajano je više postupaka, izvođeni su dokazi, pored ostalih i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, sve to ne može da bude valjano opravdanje za trajanje predmetne parnice od 17 godina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred ranijim Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 197/96, a zatim pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu 20P. 807/10, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, u koju se ne računa vreme kada je postupak bio u prekidu, kao i određeni doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu (kompenzaciju) za povredu prava koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom licu treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti