Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam i po godina. Utvrđeno je da je prvostepeni sud odgovoran za značajna kašnjenja, naročito u periodu od 14 meseci neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 3824/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. D . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7814/16 od 22. juna 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Beograda po dneo je Ustavnom sudu, 2. avgusta 2017. godine, ustavnu žalbu , koju je u više navrata dopunio, protiv presude navedene u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaš titu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58 . Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke. Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čiju povredu Ustavni sud razmatra u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava. Podnosilac je 21. avgusta 2017. godine podneo i predlog za odlaganje izvršenja osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7814/16 od 22. juna 2017. godine, ukazujući da je drugostepeni sud osporenom presudom propustio da oceni sve relevantne navode iz žalbe i da o njima iznese svoj stav , kao i da su nadležni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda ili da mu se nadoknadi šteta u iznosu od 83 .000 evra. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz zahteva ustavne žalbe proizlazi da podnosilac traženu naknadu štete ne vezuje za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da se naknada odnosi na materijalnu štetu u vrednosti predmetne nepokretnosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 –dr. zakon, 103/15 i 10/23 ) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 3824/14 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B.I. podneo je 18. decembra 2009 . godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog N.M. i drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe , radi utvrđenja ništavosti ugovora. Podnosilac ustavne žalbe je 28. juna 2011. godine podneo protivtužbu.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 13 održano , na kojima je sproveden doka zni postupak saslušanjem stranaka i tri svedoka tužioca. Jedno ročište nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u Osnovnom javnom tužilaštvu.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9376/09 od 29. decembra 2009. godine određena je privremena mera i zabranjeno drugotuženom da otuđi i optereti predmetnu nepokretnost.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61871/10 od 28. aprila 2010. godine određeno je da se tužba tužioca smatra povučenom. Rešenjem tog suda od 1. juna 2010. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, pa je ukinuto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61871/10 od 28. aprila 2010. godine.

Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74562/10 od 13. marta 2012. godine je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5216/12 od 20. marta 2014. godine.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1811/14 od 1. avgusta 2014. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u osporenom postupku, koje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8702/14 od 6. novembra 2014. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak. Nakon toga prvo ročište je održano 24. juna 2015. godine.

U ponovnom postupku doneta je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 3824/14 od 8. juna 2016. godine, čijim stavom prvim izreke, je usvojena tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti zaključen između drugotuženog kao kupca i prvotuženog kao prodavca; stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužioca protivtuženog u delu kojim je tražio da se naloži RGZ – Službi za katastar nepokretnosti Čukarica da se na osnovu presude izvrši brisanje upisa prava vlasništva na osnovu ništavog ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti zaključen og između drugotuženog i prvotuženog; stavom trećim izreke, odbija se kao neosnovan protivtužbeni zahtev drugotuženog kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti zaključen između tužioca kao kupca i prvotuženog kao prodavca; stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7814/16 od 22. juna 2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe drugotuženog i potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 3824/14 od 8. juna 2016. godine, u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke. Osporena presuda je punomoćniku drugotuženog dostavljena 17. jula 2017. godine.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe -18. decembra 2009. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7814/16 od 22. juna 2017. godine, kojom je pravosnažno okončan predmetni postupak , proteklo sedam i po godina .

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, a što potvrđuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka i tri svedo ka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustav ni sud utvrdio da u periodu nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5216/12 od 20. marta 2014. godine, kojim je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74562/10 od 13. marta 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, prvo ročište za glavnu raspravu održano tek 24. juna 2015. godine, dakle nakon 14 meseci, budući da se rešenjem najpre Drugi osnovni sud u Beogradu oglasio mesno nenadležnim, koje rešenje je ukinuto, a zatim je posle dužeg vremenskog intervala zakazano i održano navedeno ročište.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

5. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7814/16 od 22. juna 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argume ntuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog ak ta. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, a što ne predstavlja argumentovane ustavnopravne razloge koji bi vodili meritornom odlučivanju Suda.

U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud konstatuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava . Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, od 9. decembara 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke , predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , predstavke br. 134/1996/753/952, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije , predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, § 61.).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud pre svega primećuje da je u predmetnoj parnici Apelacioni sud u Beogradu za svoju odluku dao veoma iscrpno, sveobuhvatno, detaljno i logično obrazloženje. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, a da je prvostepeni sud dao detaljne razloge o tome koji od iskaza saslušanih svedoka prihvata. Stoga je Ustavni sud ocenio da je, u situaciji kada odluka drugostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno navođenje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, obrazloženje osporene presude u svemu u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosioca da drugostepena presuda nije obrazložena i da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su redovni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom.

Pošto podnosilac tvrdi da je Apelacioni sud u Beogradu povodom istog pravnog pitanja u osporenoj presudi zauzeo drugačije pravno stanovište od onog koje je zauzeo u prethodno donetom rešenju kojim je ukinuo prvostepenu presudu, Ustavni sud ukazuje da ne postoji nikakvo procesno ograničenje da drugostepeni sud u meritornoj odluci zauzme drugačije pravno stanovište u odnosu na pravno stanovište koje je zauzeo u ranijoj odluci kojom je prvostepena presuda ukinuta. U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi obrazložio koje novoutvrđene okolnosti su ga opredelile da donese tu presudu.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se dostavljena pre suda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 221/17 od 3. oktobra 2017. godine ne odnosi na istu pravnu i činjeničnu situaciju kao i ovde osporena presuda. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se ni u situaciji postojanja dve eventualno različite odluke donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da postojanje navedene odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe nesporno imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene presude. Ustavni sud, takođe ističe da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lica koja su izjavila pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje po stupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je, imajući u vidu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, predlog podnosioca za odlaganje izvršenja te presude bespredmetan.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti