Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja krivičnog postupka od preko osam godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, dok se žalba u ostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Odžaka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovni sudom u Subotici u predmetu K. 3023/10 (ranije pred Okružnim sudom u Subotici u predmetu K. 130/05) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Odžaka je , 13. septembra 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1991/12 od 14. juna 201 2. godine, zbog povrede prava na na suđenje u razumnom roku i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 33. st. 2, 5. i 6. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je osporenom presudom pravnosnažno okončan krivični postupak koji se protiv njega vodio pred Osnovnim (ranije Okružnim) sudom u Subotici preko osam godina, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odnosno posebn o prav o okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnosilac dalje ističe da su mu povređena posebna prava iz člana 33. st. 2. i 5. Ustava, koje povrede zasniva na sledećim tvrdnjama: da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda koja je zasnovana na iskazu svedoka M.M.Đ. i M.V; da je „izričito traženo“ da se izdvoji zapisnik sa iskazom M.V. jer je preminuo; da nije dao saglasnost da se čita iskaz M.M.Đ. i da mu „sud nije omogućio da ispita svedoka“; da „postoji i povreda subjektivnog identiteta optužbe“; da dva svedoka „direktno optužuju i navode činjenicu da je sudiji M.V. novac od 600 evra dao svedok V.M“ za koju „radnju kao za produženo delo je podnosilac osuđen“; da je izostala valjana ocena dokaza.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud poništi osporenu presudu, „izvrši brisanje osuđivanosti u kaznenoj evidenciji, postupak vrati na prvi stepen, odredi ponovno suđenje“ i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Subotici K. 3023/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Somboru i Okružnim sudom u Subotici, a potom pred Osnovnim sudom u Subotici, koji je pravnosnažno okončan 14. juna 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1991/12.

Krivični postupak je pokrenut 23. februara 2004. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog sud a u Somboru Ki. 18/04 da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , sprovede istraga zbog krivičnog dela davanje mita iz člana 255. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Istim rešenjem određeno je i proširenje istrage protiv okrivljenog M.V. zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. istog zakona.

U istražnom postupku je dva puta izvršeno spajanje postupaka, i to: prvi put, rešenjem Okružnog suda u Somboru Kv. 40/2004 od 1. marta 2004. godine (spojeni su istražni postupci u predmetima tog suda Ki. 16/04 - u kome je okrivljeni bio M.V, Ki. 18/04 - u kome su okrivljeni bili ovde podnosilac ustavne žalbe i M.V. i Ki. 21/04 - u kome su okrivljeni bili M.V. i M.K.), radi vođenja jedinstvenog postupka i određeno je da će se postupak voditi pod brojem Ki. 16/04; drugi put, rešenjem istog suda Ki. 16/04 od 26. maja 2004. godine, kojim su spojeni istražni postupci u predmetima Ki. 16/04 i Ki. 48/04 - u kome su okrivljeni bili M.V. i J.M. Tokom istražnog postupak je ispitan veći broj svedoka, te je, Okružni sud u Somboru nakon sprovedene istrage, spise predmeta dostavio Okružnom javnom tužilaštvu u Somboru na dalju nadležnost.

Okružno javno tužilaštvo u Somboru je 22. oktobra 2004. godine vratilo istražnom sudiji Okružnog suda u Somboru spise predmeta Ki. 16/04, sa predlogom da se sasluša okrivljeni J.M. Nakon što je Okružni sud u Somboru obavešten da je okrivljeni J.M. preminuo, pribavio je izvod iz Matične knjige umrlih i 28. januara 2005. godine doneo rešenje Ki. 18/04, kojim je u odnosu na tog okrivljenog obustavio istragu.

Okružno javno tužilaštvo u Somboru je 4. maja 200 5. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica podiglo optužnicu, koja je stupila na pravnu snagu donošenjem rešenja Okružnog suda u Somboru Kv. 116/05 od 19. avgusta 2005. godine, kojim su izjavljeni prigovori odbijeni.

Okružni sud u Somboru je 19. septembra 2005. godine stavio predlog za prenošenje mesne nadležnosti (budući da je jedan od okrivljenih bio sudija tog suda), koji je usvojen rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kr. 487/05 od 6. oktobra 2005. godine i za postupanje u ovom predmetu je određen Okružni sud u Subotici.

Okružni sud u Subotici je 22. decembra 2005. godine, na inicijativu okrivljenih lica, predložio da se za postupanje u ovom predmetu odredi Okružni sud u Novom Sadu, kao bliži sud prebivalištima okrivljenih, koji predlog je odbijen rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kr. 716/05 od 16. januara 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Subotici K. 130/05 od 14. marta 2006. godine obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog M.V, zbog smrti okrivljenog.

Spisi predmeta Okružnog suda u Subotici su se u periodu od 16. avgusta do 5. oktobra 2006. godine nalazili u Okružnom javnom tužilaštu, koje je svojim aktom Kt. 178/05 od 5. oktobra 2006. godine izmenilo činjenični opis i pravnu kvalifikaciju dela, tako što je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 1. Krivičnog zakonika u produženom trajanju, a okrivljenom M.K. krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. istog zakonika.

Krivični postupak je u odnosu na okrivljenog M.K. razdvojen rešenjem Okružnog suda u Subotici K. 130/05 od 3. novembra 2006. godine.

Tokom krivičnog postupka pred Okružnim sud om u Subotici glavni pretres je održan sedam puta (dva puta tokom 2006. i pet puta tokom 2007. godine). Glavni pretres je odlagan, jer je jedan od svedoka živeo i radio u inostranstvu. Na glavnom pretresu koji je održan 19. decembra 2007. godine, na saglasan predlog stranaka, pročitan je ranije dat iskaz pomenutog svedoka.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Okružni sud u Subotici je 19. decembra 2007. godine doneo presudu K. 130/05, kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za produženo krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 1. Krivičnog zakonika i izrekao mu uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Pismeni otpravak prvostepene presude je ekspedovan strankama 6. februara 2009. godine, te su spisi predmeta Okružnog suda u Subotici, nakon izjavljenih žalbi i odgovora na žalbe, dana 6. marta 2009. godine dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije, kao tada nadležnom sudu za odlučivanje o žalbama.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je zajedno sa izjavljenim žalbama dostavljen Apelacionom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu za odlučivanje nakon izvršene reforme pravosuđa.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 1. aprila 2010. godine doneo presudu Kž1. 433/10 kojom je uvažio izjavljene žalbe, ukinuo presudu Okružnog suda u Subotici K. 130/05 od 19. decembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje .

Viši sud u Subotici je 31. maja 2010. godine doneo rešenje Kv. 113/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i po pravnosnažnosti rešenja, dana 4. juna 2010. godine, spise predmeta dostavio Osnovnom sudu u Subotici kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Osnovni sud u Subitici je pomenuto rešenje Višeg suda u Subotici strankama ekspedovao 22. decembra 2010. godine i 24. marta 2011. godine zakazao glavni pretres za 4. april 2011. godine.

Glavni pretres je zatim zakazan ukupno šest puta (četiri puta tokom 2011. i dva puta tokom 2012. godine), a održan je četiri puta. Glavni pretres nije održan dva puta, i to: jedanput zbog nedolaska svedoka koji živi i radi u inostranstvu i jedanput zbog nedolaska branioca podnosioca ustavne žalbe.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Subotici je 27. aprila 2012. godine doneo presudu K. 3023/10, kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za produženo krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 1. Krivičnog zakonika i izrekao mu uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 14. juna 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1991/12 kojom su izjavljene žalbe odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da prvostepena presuda „sadrži detaljne razloge o svim odlučnim činjenicama od značaja za postojanje predmetnog krivičnog dela i krivice optuženog“; da „nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud načinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka time što je pročitao iskaz svedoka M.M.Đ, a istu nije neposredno saslušao na glavnom pretresu, jer je prvostepeni sud ... pročitao iskaz navedene svedokinje koja se nalazi u inostranstvu, na pozive se nije odazivala a prvostepeni sud nije imao mogućnost da obezbedi njeno prisustvo na glavnom pretresu i pored uloženog truda, a pri tome je bila iscrpno i detaljno saslušana u istrazi u prisustvu branioca optuženog, kako to pravilno utvrđuje i ceni prvostepeni sud na strani devet u stavu petom pobijene presude, kada je i optuženi sa istom bio suočen, pa stoga čitanjem njenog iskaza na glavnom pretresu u smislu citiranih odredaba ZKP nije načinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka“; da je „tačno da je u toku prvostepenog krivičnog postupka čitan iskaz M.V. koji je u ovom postupku bio optuženi, ali je u međuvremenu preminuo, međutim prvostepeni sud ovaj iskaz ne ceni i na njemu ne zasniva pobijenu presudu“; da su navodi iz žalbi „samo drugačija ocena izvedenih i od strane prvostepenog suda cenjenih dokaza i odbrane optuženog od ocene koju je dao prvostepeni sud u pobijenoj presudi a koja je prihvatljiva za ovo veće“; da „samo obećanje poklona, novca u konkretnom slučaju, predstavlja dovršeno krivično delo iz člana 255. stav 1. Krivičnog zakonika“ i da „za dovršeno krivično delo nije od značaja da li je službeno lice obećani mito prihvatilo odnosno primilo“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st . 2, 5. i 6.).

5. Imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6, na čije povrede podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima zasniva svoje tvrdnje, Ustavni sud je istaknutu povredu prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja cenio u okviru prava na suđenje u razumnom roku, jer podnosilac nije naveo argumente koji bi ukazivali na to da su sudovi ogugovlačili sa okončanjem predmetnog krivičnog postupka.

Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je u ovom slučaju sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 23. februara 200 4. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 14. juna 201 2. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž1. 1991/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao osam godina i četiri meseci, što , samo po sebi , izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored samog vremena trajanja , utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe, kao okrivljenom u krivičnom postupku, stavljeno na teret produženo krivično delo davanje mita, te da se u početku postupak vidio protiv još tri lica, Ustavni sud konstatuje da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja i izvede više dokaza od kojih je zavisila odluka o postojanju krivičnih dela . Međutim, imajući u vidu da je od 3. novembra 2006. godine osporeni krivični postupak vođen samo protiv podnosica, Ustavni sud smatra da složenost tih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za dalje trajanje krivičnog postupka od pet i po godina.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča, kao i da nije doprineo dužini njegovog trajanja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe razmatran dva puta pred dve sudske instance, kao i da je glavni pretres zakazivan i održavan u primerenim rokovima. Međutim, Okružnom sudu u Subotici je trebalo preko godinu dana da izradi pismeni otpravak prvostepene presude i da ga dostavi podnosiocu. Ustavni sud je na stanovištu da se ovakvo kašnjenje u izradi pismenog otpravka presude i dostavljanju strankama ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je Osnovnom sudu u Subotici trebalo skoro deset meseci da nakon prijema predmeta iz Apelacionog suda u Novom Sadu zakaže glavni pretres. Stoga je Ustavni sud ocenio da nijedan od činilaca, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od osam godina i četiri meseca.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno periode neaktivnosti kako Okružnog, tako i Osnovnog suda u Subotici. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. st. 2. i 5. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi prima facie ukazivali na to da su mu osporenom presudom povređena označen a ustavn a prav a. Naime, Ustavni sud je , sa jedne strane, ocenio da se Apelacioni sud u Novom Sadu na ustavnopravnoprihvatljiv način izjasnio na sve navode podnosioca koje ponavlja u ustavnoj žalbi. Sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe tokom postupka imao branioca po svom izboru sa kojim je nesmetano pripremao odbranu, te je njegove navode o povredi prava iz člana 33. stav 2. Ustava ocenio očigledno neosnovanim . Takođe, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 5. Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u osporenom krivičnom postupku iznosio dokazne predloge i ispitivao svedoke optužbe. Činjenica da svedok M.M.Đ. nije ispitana na glavnom pretresu nije od značaja za drugačiju odluku Suda, imajući u vidu da je njenom saslušanju u istražnom postupku prisustvovao branilac podnosioca ustavne žalbe, te da je izvršeno suočenje navedene svedokinje i podnosioca. Istovremeno, imajući u vidu da se prvostepena presuda ne zasniva na zapisniku o saslušanju okrivljenog M.V. koji je preminuo, odnosno da njegov iskaz nije cenjen prilikom presuđenja, Ustavni sud je i ovaj navod ocenio očigledno neosnovanim. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je podnosilac trebalo da bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti