Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o ponavljanju postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbijena žalba na rešenje o odbacivanju zahteva za ponavljanje krivičnog postupka. Ovakvi akti se, po pravilu, ne smatraju aktima kojima se odlučuje o optužbama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Papića, Matije Laćarka, Slavice Šugić, Boška Bogunovića, Radomirke Kralj, Miodraga Savića, Milana Papića, Đuke Karočonji i Miloša Radulovića, svih iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Rajka Papića, Matije Laćarka, Slavice Šugić, Boška Bogunovića, Radomirke Kralj, Miodraga Savića, Milana Papića, Đuke Karočonji i Miloša Radulovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 799/08 od 15. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Papić, Matija Laćarak, Slavica Šugić, Boško Bogunović, Radomirka Kralj, Miodrag Savić, Milan Papić, Đuka Karočonji i Miloš Radulović, svi iz Bačke Palanke, podneli su Ustavnom sudu 13. juna 2008. godine, preko punomoćnika Slavka D. Aničića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 799/08 od 15. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, poništi rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. II 799/08 od 15. aprila 2008. godine i rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 544/06 od 11. marta 2008. godine i naredi Okružnom sudu u Novom Sadu da dozvoli ponavljanje postupka i donese rešenje da se sprovede istraga protiv osumnjičenih S.S, N.P, M.T, D.Ž, Đ.M, M.K, B.P. i B.Z, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe podneli su u svojstvu oštećenih kao tužilaca Okružnom sudu u Novom Sadu 19. oktobra 2005. godine zahtev za sprovođenje istrage protiv S.S, N.P, M.T, D.Ž, Đ.M, M.K, B.P. i B.Z, zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 1. i 4. Krivičnog zakona Republike Srbije. Okružni sud u Novom Sadu je 7. juna 2006. godine doneo rešenje Kv. 544/06 kojim je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenih zbog navedenog krivičnog dela. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž. II 1212/06 od 8. februara 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika oštećenih kao tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja, navodeći „da je prvostepeni sud pravilno ocenio na osnovu dokaza sadržanih u spisima predmeta da njihov kvalitet i kvantitet ne upućuje na osnovanu sumnju da su osumnjičeni izvršili krivično delo koje im se stavlja na teret“.

Podnosioci ustavne žalbe su potom 28. maja 2007. godine podneli Okružnom sudu u Novom Sadu zahtev za ponavljanje krivičnog postupka koji je odbačen kao nedozvoljen rešenjem Kv. 544/06 od 11. marta 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je odlučujući o žalbi podnosilaca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja 15. aprila 2008. godine doneo osporeno rešenje Kž. II 799/08 kojim je njihova žalba odbijena kao neosnovana i u obrazloženju, pored ostalog, naveo „da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje krivičnog postupka, jer se ne navode novi dokazi, niti iznose nove činjenice, koji bi sami za sebe i u vezi sa ranijim dokazima bili podobni da se na osnovu istih dozvoli ponavljanje krivičnog postupka u smislu člana 406. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja takođe garantuje pravo na pravično suđenje, ima istu sadržinu kao odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01, 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/2008), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. tačka 1)); da ako je pravnosnažnom odlukom suda povodom zahteva ovlašćenog tužioca za sprovođenje istrage utvrđeno da nema mesta sprovođenju istrage zato što nije bilo osnovane sumnje da je osumnjičeni izvršio krivično delo, može se po zahtevu ovlašćenog tužioca krivični postupak povesti ako se podnesu novi dokazi, koji u vreme podnošenja ranijeg zahteva nisu postojali ili za koje ovlašćeni tužilac tada nije znao, na osnovu kojih veće (član 24. stav 6.) utvrdi da su ispunjeni uslovi za vođenje krivičnog postupka (član 406. stav 3.); da će sud, pored ostalog, rešenjem zahtev odbaciti ako na osnovu samog zahteva i spisa ranijeg postupka utvrdi da nema zakonskih uslova za ponavljanje postupka, ili da su činjenice i dokazi na kojima se zahtev zasniva već bili izneseni u ranijem zahtevu za ponavljanje postupka koji je odbijen pravnosnažnim rešenjem suda, ili da činjenice i dokazi očigledno nisu podobni da se na osnovu njih dozvoli ponavljanje, ili da podnosilac zahteva nije postupio po članu 409. stav 2. ovog zakonika (član 410. stav 1.).

5. Iz citiranih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen. S druge strane, Ustavni sud je stanovišta da se odluke nadležnih sudova donesene u postupcima pokrenutim zahtevom za ponavljanje pravnosnažno okončanog krivičnog postupka, po pravilu, ne smatraju pojedinačnim aktima protiv kojih je Ustavni sud nadležan da pruži ustavnosudsku zaštitu, jer se u tim postupcima ne donosi odluka o optužbama protiv tog lica. O osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv stranaka prethodno je već pravnosnažno odlučeno u postupku čije se ponavljanje traži, a protiv tih odluka, kao i protiv eventualnih povreda učinjenih u postupcima u kojima su one donesene, stranke su imale pravo podnošenja ustavne žalbe Ustavnom sudu radi zaštite Ustavom zajemčenih prava.

Sledom navedenog, pojedinačnim aktima protiv kojih je Ustavni sud nadležan da pruži ustavnosudsku zaštitu, u principu, imaju se smatrati samo odluke koje su donete u prethodno sprovedenom i pravnosnažno okončanom postupku, kojima se odlučilo o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama, ali ne i odluke donesene u postupku u kojem se rešavalo o njegovom ponavljanju. Ovakvo stanovište Ustavnog suda saglasno je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kojoj se član 6. Konvencije ne primenjuje na postupak po zahtevu za ponavljanje postupka koji je odbačen. Samo novi postupci, nakon što je dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, mogu se smatrati od uticaja za utvrđivanje osnovanosti krivične optužbe (presuda u predmetu Loflerov protiv Austrije, broj 30546/96 od 3. septembra 2000. godine, § 18-19). Međutim, odluke po zahtevu za ponavljanje postupka kojima su izmenjene pravnosnažne odluke podpadaju pod krivični aspekt člana 6 (presuda u predmetu Vanyan protiv Rusije, broj 53203/99 od 15. decembra 2005. godine, § 58).

Stoga je Sud ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o ponavljanju postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti