Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja stana. Utvrđeno je da je mera zasnovana na zakonu i da su sudovi dali dovoljne razloge. Propuštanje roka za periodično preispitivanje mere ne dovodi do njenog automatskog prestanka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6680/2017
15.07.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S . iz Kikinde , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. S . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 16. juna 2017. godine i rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 230/17 od 27. juna 2017. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . iz Kikinde podneo je Ustavnom sudu, 31. jula 2017. godine, preko punomoćnika D. T , advokata iz Kikinde, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 16. juna 2017. godine i rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 230/17 od 27. juna 2017. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i čl. 27, 36. i 39. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno:

- da su rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 24. februara 2017. godine prema osumnjičenom, ovde podnosiocu, bile izrečene mere zabrane napuštanja stana i zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J;

- da su ove mere određene radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka;

- da je shodno odredbama ZKP, sudija za prethodni postupak istekom roka od tri meseca od dana određivanja mera morao da ispita opravdanost daljeg trajanja mera i da o tome odluči rešenjem;

- da su propuštanjem roka do kojeg je sudija za prethodni postupak morao da odluči rešenjem o opravdanosti daljeg trajanja mera, mere prestale da važe po osnovu samog zakona;

- da je, u konkretnom slučaju, propuštanjem preispitivanja opravdanosti mera, prestalo da važi rešenje od 24. februara 2017. godine, jer je dalje trajanje mere moralo biti određeno novim rešenjem na koje stranke imaju pravo žalbe;

- da propuštanjem suda da odluči o meri, ta mera prestaje da traje;

- da je pobijano rešenje nezakonito i zbog toga što je njime ostavljeno na snazi rešenje istog suda Kpp. 13/17 od 24. februara 2017. godine, čije važenje je zakonom ograničeno na rok od tri meseca, kada sud mora ispitati opravdanost izrečenih mera i rešenjem odlučiti o osnovanosti dalje primene, pa se stoga ne može ostaviti na snazi prethodno rešenje;

- da se nezakonitost rešenja pored svega ogleda i u tome što sud nije naveo razloge za produženje trajanje mera, odnosno, nije naveo niti obrazložio zbog čega je opravdano da mere i dalje traju;

- da je sud propustio da odluči o zahtevu okrivljenog za korišćenje dva sata slobodne šetnje;

- da je istekom tri meseca od određivanja mera bez donošenja odluke – rešenja o produžavanju mera, okrivljeni zadržan u svom stanu, odnosno lišen slobode bez postojanja valjane sudske odluke gotovo 20 dana;

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporena rešenja i da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Kpp. 13/17 Višeg suda u Zrenjaninu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 112/16 od 29. decembra 2016. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe , određen je pritvor zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio jedno krivično delo oštećenje poverioca u saizvršilaštvu iz člana 237. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, tri krivična dela poreska utaja u saizvršilaštvu iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i jedno krivično delo poreska utaja u podstrekavanju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 34. stav 1. Krivičnog zakonika, a na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku (kako je to navedeno u aktu Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kti. 76/16 od 24. februara 2017. godine) .

Pritvor je protiv okrivljenog produžen rešenjem istog suda Kpp. 6/17 od 27. januara 2017. godine.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 24. februara 2017. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu, ukinut je pritvor određen rešenjem tog suda Kpp. 112/16 od 29. decembra 2016. godine i prema okrivljenom je umesto mere pritvora izrečena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, tako što je okrivljenom zabranjeno da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta i mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licima i to sa okrivljenima B.M. i D.J.

Osporenom rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 16. juna 2017. godine ostavljeno je na snazi rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 24. februara 2017. godine, kojim su prema okrivljenom umestom pritvora, izrečene mere zabrane napuštanja stana i zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je i dalje osnovano trajanje izrečenih mera zabrane; da je okrivljeni prema izvodu iz kaznene evidencije do sada krivično osuđivan presudom Osnovnog suda u Kikindi K. 406/13 od 8. septembra 2016. godine, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, uslovno na četiri godine i novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara, dakle, za istovrsno krivično delo i za koju kaznu nije istekao rok proveravanja; takođe, da je prema sopstvenom iskazu, okrivljenom poverena briga o poslovima knjigovodstveno – finansijske prirode u privrednom društvu „Konditori Malenčić“ d.o.o. iz Kikinde, a čija su odgovorna lica upravo B.M. i D.J; da stoga, sudija za prethodni postupak nalazi da činjenica da je obustavljen stečajni postupak nad privrednim društvom „Banini“ a.d. u stečaju usled prodaje istog, nije od značaja za da lje trajanje izrečenih mera zabrane, te da i dalje stoje razlozi zbog kojih su mere izrečene.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 230/17 od 27. juna 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje, a u obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da po mišljenju veća ovog suda postoji osnovana sumnja da je okrivljeni učinio predmetna krivična dela, te da pravilno sudija za prethodni postupak nalazi da i dalje stoje razlozi za produženje mere zabrane napuštanja stana i prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa B.M. i D.J, a suprotno žalbenim isticanjem okrivljenog i njegovog branioca, obzirom da iz kaznene evidencije proizlazi da je okrivljeni R. S . presudom Osnovnog suda u Kikindi K. 406/13 od 8. septembra 2016. godine osuđen zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ i to na uslovnu osudu sa utvrđenom kaznom zatvora u trajanju od šest meseci i sa rokom proveravanja od četiri godine i na novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara, te činjenicu da je okrivljenom poverena briga o poslovima knjigovodstveno-finansijske prirode u privrednom društvu „K. “ d.o.o. iz Kikinde, a čija su odgovorna lica B.M. i D.J, što i po mišljenju veća tog suda opravdava da lje produženje navedenih mera, i pored činjenice da je obustavljen stečajni postupak nad privrednim društvom „B. “ a.d. u stačaju, usled prodaje istog.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 8. septembra 2017. godine prema okrivljenom su produžene mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora i zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J, izrečene rešenjem tog suda Kpp. 13/17 od 24. februara 2017. godine i ostavljene na snazi rešenjem tog suda Kpp. 13/17 od 16. juna 2017. godine, te je navedeno da se mere produžavaju radi obezbeđenja nesmetanog vođenja krivičnog postupka i da mogu trajati najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno, upućivanja okrivljenog na izdržavanje kazne zatvora, s tim što će sud svaka tri meseca ispitivati opravdanost daljeg trajanja mera.

Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 343/17 od 21. septembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje.

Aktom Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 13. septembra 2017. godine okrivljenom je odobreno kretanje na svežem vazduhu, i to svakog dana u trajanju od dva časa u vremenu od 11:00 do 13:00.

Mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora i zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J. produžene su još jednom prema okrivljenom, nakon čega je mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora ukinuta rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 13/17 od 30. marta 2018. godine

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati; da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije; da se ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuje zakonom, da stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom (član 39). Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanje određenih mesta i zabrana napuštanja stana (član 188. st . 3. i 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Uslovi za određivanje mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta propisani su članom 197. ZKP, i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao ometati postupak uticanjem na oštećenog, svedoke, saučesnike ili prikrivače ili bi mogao ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti, sud može zabraniti okrivljenom prilaženje, sastajanje ili komuniciranje sa određenim licem ili zabraniti posećivanje određenih mesta (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana sud može okrivljenom naložiti da se povremeno javlja policiji, povereniku iz organa državne uprave nadležnog za ivršenje krivičnih sankcija ili drugom državnom organu određenom zakonom (stav 2.).

Odredbama člana 198. ZKP propisano je: da o određivanju mere iz člana 197. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice predsednik veća, a na glavnom pretresu veće i da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, pre donošenja odluke će se zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se prema njemu može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu i da se rešenje dostavlja i licu u odnosu na koje je okrivljenom određena mera (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere, te da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da kontrolu primene mere iz stava 1. ovog člana vrši policija (stav 6.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP, i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje – odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 17a. stav 1. Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera („Službeni glasnik RS“, br. 55/14 i 87/18) propisano je da okrivljeni prema kome se primenjuje mera kućnog pritvora ima pravo na boravak van prostorija u kojima se primenjuje mera u trajanju od najviše jedan čas dnevno u periodu od 7 do 17 časova.

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima su prema njemu pravnosnažno produžen e mer e zabrane napuštanja stana i zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J , u odnosu na koja ističe povredu prava na slobodu i bezbednost, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na pravično suđenje i prav a na slobodu kretanja .

5.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav navedenim članom svakom licu garantuje, pored ostalog, pravo na ličnu slobodu.

Sud naglašava da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ličnih prava koje jemči Ustav i da se pod pravom na slobodu podrazumeva fizička sloboda pojedinca i podrazumeva zaštitu u pogledu svih vrsta lišenja slobode. Klasičan primer lišenja slobode u smislu člana 27. stav 1. Ustava predstavlja slučaj kada se neko lice nalazi u pritvoru ili zatvoru, odnosno kada se drži u ustanovi zatvorenog tipa. Međutim, pojam lišenja slobode ne treba ograničiti samo na ovu situaciju. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi zauzeo stanovište da lišenje slobode može da ima i brojne druge oblike (videti, pored ostalih, presudu u predmetu protiv Guzzardi protiv Italije, broj 7367/76, od 6. novembra 1980. godine, st. 92-95.).

U smislu navedenog, Ustavni sud ukazuje da između fizičke slobode pojedinca (prava na slobodu) i njegovog prava na slobodu kretanja, koje se jemči odredbom člana 39. Ustava, treba praviti razliku (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lavents protiv Letonije, broj 58442/00, od 28. novembra 2003. godine, stav 62.). Prilikom utvrđivanja da li je pojedinac lišen slobode, treba uzeti u obzir niz kriterijuma, kao što su vrsta, trajanje, efekti i način sprovođenja mere. Između lišenja slobode i ograničenja slobode (kretanja), saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji samo razlika u stepenu ili intenzitetu, a ne i u prirodi i suštini mere (videti presudu Guzzardi protiv Italije, serija A, broj 39, strana 33, stav 92. i Amuur protiv Francuske, od 25. juna 1996. godine, Izveštaj o presudama i odlukama 1996-III, strana 848, stav 42.).

Upravo je i Zakonik o krivičnom postupku, odredbom člana 2. stav 1. tačka 23), propisao da lišenje slobode obuhvata hapšenje, zadržavanje, zabranu napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi.

Sledom prethodno iznetog, Ustavni sud zaključuje da je nesporno da je produženjem mere zabrane napuštanja stana podnosilac ustavne žalbe bio lišen slobode, te da se odredba člana 27. stav 1. Ustava ima primeniti u konkretnom slučaju.

Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na slobodu nije apsolutno, budući da Ustav u nastavku citirane odredbe člana 27. stav 1. dopušta mogućnost ograničenja prava na ličnu slobodu utvrđujući da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, koja garancija ima za cilj da osigura da niko ne bude proizvoljno lišen slobode. Iz navedene odredbe Ustava proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom.

Imajući u vidu da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe, produženjem mere zabrane napuštanja stana bilo zasnovano na razlogu koji je predviđen zakonom - Zakonikom o krivičnom postupku (zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio jedno krivično delo oštećenje poverioca u saizvršilaštvu iz člana 237. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, tri krivična dela poreska utaja u saizvršilaštvu iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i jedno krivično delo poreska utaja u podstrekavanju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 34. stav 1. Krivičnog zakonika i zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom pe riodu ponoviti krivično delo – član 211. stav 1 tačka 3) ZKP) i da je bilo skladu sa postupkom koji je predviđen Zakonikom (čl. 208. i 209. ZKP), Ustavni sud je ocenio da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe bilo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

Ustavni sud je imao u vidu navode podnosioca ustavne žalbe „da su propuštanjem roka do kojeg je sudija za prethodni postupak morao da odluči rešenjem o opravdanosti daljeg trajanja mera, mere prestale da važe po osnovu samog zakona“, te „da je istekom tri meseca od određivanja mera bez donošenja odluke – rešenja o produžavanju mera, okrivljeni zadržan u svom stanu, odnosno lišen slobode bez postojanja valjane sudske odluke gotovo 20 dana“, ali je ove navode ocenio kao neosnovane. Naime, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, mera zabrane napuštanja stana može odrediti i ukinuti samo rešenjem nadležnog suda, iz čega proizlazi da je odluka o određivanju navedene mere konstitutivna, te da zabrana napuštanja stana kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka traje sve do donošenja odluke suda o njenom ukidanju. Dakle, prema zakonskim rešenjima, mera zabrane napuštanja stana nastaje donošenjem rešenja o određivanju mere i prestaje donošenjem rešenja o ukidanju mere, dok se rešenjem o produženju ove mere kontroliše da li i dalje postoje razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi. Mera zabrane napuštanja stana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a nadležni sud je, saglasno odredbi člana 209. stav 4. ZKP, dužan da, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u „kućnom pritvoru“ ili ne, te ukoliko razlozi i dalje postoje, mera zabrane napuštanja stana se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Rok za ispitivanje opravdanosti daljeg trajanja mere jeste tri meseca, ali Ustavni sud ukazuje da navedeno ne znači da je protekom roka istekla i mera, jer ovo nije rok maksimalnog trajanja mere. Sud koji je ovlašćen da produži meru zabrane napuštanja stana je može produžavati u granicama određenim Zakonikom, u konkretnom slučaju do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, jer se ova mera rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, već je ograničena samo označavanjem maksimalnog mogućeg trajanja u skladu sa zakonskim rokovima, budući da se trajanje mere ne može nikada predvideti unapred. Prethodni stav je Ustavni sud zauzeo u odnosu na meru pritvora u Odluci Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, tačka 6. obrazloženja, a u istom kontekstu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mooren protiv Nemačke, broj 11364/03 od 9. jula 2009. godine, stav 80.).

5.2. U odnosu na istaknutu povred u prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, podnosilac navodi da se nezakonitost rešenja, pored svega , ogleda i u tome što sud nije naveo razloge za produženje trajanja mera, odnosno, nije naveo niti obrazložio zbog čega je opravdano da mere i dalje traju .

Osporenim rešenjima su prema podnosiocu ustavne žalbe produžen e mer e zabrane napuštanja stana i zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J, tokom krivičnog postupka koji je bio u fazi istrage . Viši sud u Zrenjaninu je u obrazloženju osporenih rešenja, pored ostalog, nave o: da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio jedno krivično delo oštećenje poverioca u saizvršilaštvu iz člana 237. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, tri krivična dela poreska utaja u saizvršilaštvu iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i jedno krivično delo poreska utaja u podstrekavanju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 34. stav 1. Krivičnog zakonika.

Dalje je navedeno: da je podnosilac prema izvodu iz kaznene evidencije do sada krivično osuđivan presudom Osnovnog suda u Kikindi K. 406/13 od 8. septembra 2016. godine, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, uslovno na četiri godine i novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara, dakle, za istovrsno krivično delo i za koju kaznu nije istekao rok proveravanja ; da je, prema sopstvenom iskazu, podnosiocu poverena briga o poslovima knjigovodstveno -finansijske prirode u privrednom društvu „K. “ d.o.o. iz Kikinde, a čija su odgovorna lica upravo okrivljeni B.M. i D.J; da stoga, sudija za prethodni postupak nalazi da činjenica da je obustavljen stečajni postupak nad privrednim društvom „B . “ a.d. u stečaju usled prodaje istog, nije od značaja za danje trajanje izrečenih mera zabrane, te da i dalje stoje razlozi zbog kojih su mere izrečene.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud prihvata da su nadležni sudovi osnovano smatrali da postoje okolnosti koje su takvog značaja da opravdavaju produženje mera zabrane napuštanja stana i zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa okrivljenima B.M. i D.J . Naime, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su postupali u skladu sa odredbama ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje navedenih mera. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Ustavni sud je prilikom donošenja odluke posebno imao u vidu i da je nadležni sud prema podnosiocu rešenjem Kpp. 13/17 od 30. marta 2018. godine ukinuo meru z abrane napuštanja stana, odnosno da je lišenje slobode podnosioca prestalo, što upravo ukazuje da je nadležni sud sa posebnom pažnjom pristupa o odlučivanju o lišenju slobode podnosioca, odnosno da je osnovanost njegovog daljeg zadržavanja u „kućnom pritvoru“ pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mera zabrane napuštanja stana i zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa okrivljenima prema podnosiocu ustavne žalbe bilo neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

5.3. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud ukazuje i da podnosilac opravdano ukazuje na propust nadležnog suda da osporenim rešenjima odluči o njegovom zahtevu za korišćenje dva sata slobodne šetnje, ali je ocenio da propust suda da odluči o pravu okrivljenog propisanom odredbom člana 1 7a stav 1. Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, u konkretnom slučaju , nema težinu povrede Ustavom zajemčenih prava, imajući u vidu da je Viši sud u Zrenjaninu o ovom zahtevu naknadno odlučio aktom Kpp. 13/17 od 13. septembra 2017. godine.

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti