Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo dužini postupka izbegavanjem pojavljivanja pred sudom, čime je sam isključio pravo na zaštitu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. A . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. A . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7979/13 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 145/08).

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. A . iz Beograda je , 26. avgusta 201 6. godine, preko punomoćnika V. V , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7979/13 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 145/08).

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je „tokom 2007. godine“ protiv njega (i još jednog lica) pokrenut krivični postupak optužnicom Prvog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu i da je „ tek posle više godina vođenja krivičnog postupka Prvi osnovni sud u Beogradu 6. juna 2016. godine doneo rešenje kojim se obustavlja postupak“. Podnosilac ističe da njegovo ponašanje „ni na koji način nije doprinelo dužini trajanja postupka“, već da je „potpuno nerazumno trajanje postupka u vremenskom periodu od punih devet godina učinjeno samo i isključivo krivice vlasti, a sve iz razloga bezbrojnog odlaganja glavnih pretresa i to iz potpuno neopravdanih razloga“ i zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 7979/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica) je vođen krivični postupak pred Prvim osnovnim (ranije Prvim opštinskim) sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je 31. decembra 2007. godine podiglo neposredn u optužnic u Kt. 806/07 , kojom je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Podnosilac ustavne žalbe je preko branioca izjavio prigovor protiv navedene optužnice koji je odbijen kao neosnovan 22. oktobra 2008. godine, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu Kv. 712/08.

Postupajući predsednik sudećeg veća je 27. oktobra 2008. godine zakazao glavni pretres za 6. februar 2009. godine. Iz spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu proizlazi da je drugookrivljeni imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Crne Gore, te mu je poziv slat preko Odeljenja međunarodne pravne pomoći Ministarstva pravde Republike Srbije.

Tokom 2009. godine glavni pretres je zakazan ukupno četiri puta, ali nijednom nije održan, od čega: po dva puta jer nisu prisupili drugookrivljeni (jedanput nije uredno primio poziv, a jedanput jeste) i branilac podnosioca ustavne žalbe (koji je obavestio sud da je sprečen da pristupi); jedanput jer je drugookrivljeni zakasnio na glavni pretres; jedanput jer je u istom terminu zakazan glavni pretres u drugom, pritvorskom, predmetu.

Nakon reforme pravosuđa, krivični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1704/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je tokom trajanja krivičnog postupka glavni pretres zakazao ukupno 30 puta, i to:

- tokom 2010. godine tri puta – dva puta održan, a jedanput nije (jer je podnosilac ustavne žalbe tražio spajanje tri druga postupka koja su se protiv njega vodila pred istim sudom sa postupkom u predmetu K. 1704/10, koji predlog je odbijen 13. jula 2010. godine);

- tokom 2011. godine pet puta – nijedanput nije održan, i to dva puta zbog nedolaska novog branioca podnosioca ustavne žalbe (zbog štrajka advokata i zbog saobraćajne nezgode koju je imao) i tri puta zbog nedolaska podnosioca (jedanput je obavestio sud da je na službenom putu, a dva puta nije primio poziv, s tim da je sud obavešten da je prema podnosiocu u drugom predmetu raspisna poternica).

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Kv. 5294/11 je prema podnosiocu ustavne žalbe raspisana poternica, te tokom 2012. i 2013. godine glavni pretres nije zakazivan, budući da podnosilac ustavne žalbe nije bio dostupan sudu. Podnosilac ustavne žalbe je 28. juna 2013. godine lišen slobode u Republici Makedoniji, te je 27. oktobra 2013. godine ekstradiran Republici Srbiji i sproveden na izdržavanje kazne po pravnosnažnoj presudi drugog suda.

Nakon što je podnosilac postao dostupan sudu, glavni pretres je zakazan, i to:

- tokom 2014. godine osam puta – jedanput održan i sedam puta neodržan (po jedanput nije održan zbog sprečenosti postupajućeg sudije i štrajka advokata, a pet puta zbog neprivođenja podnosioca iz zatvora i nedolaska branioca podnosioca zbog štrajka advokata);

- tokom 2015. godine deset puta – tri puta održan i sedam puta neodržan (po jedanput zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jer je podnosilac ustavne žalbe otkazao punomoćje svom braniocu, a p et puta jer zbog nedostatka službenih vozila podnosilac nije iz zatvora sproveden u sud);

- tokom 2016. godine četiri puta – tri puta održan i jedanput neodržan (zbog bolesti branioca podnosioca ustavne žalbe).

Prvo osnovno javno tužilaštvo je svojim dopisom Kt. 806/07 od 25. maja 2016. godine obavestilo Prvi osnovni sud u Beogradu da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja podnosioca ustavne žalbe.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 6. juna 2016. godine doneo rešenje kojim je, pored ostalog, obustavio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe za krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, zbog odustanka javnog tužilaštva od daljeg krivičnog gonjenja.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak čije se trajanje osporava pokrenut 22. oktobra 200 8. godine (potvrđivanjem neposredne optužnice Prvog osnovnog javnog tužilaštva protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica), a da je pravnosnažno okončan 6. juna 2016. godine (donošenjem rešenja Prv og osnovn og sud a u Beogradu K. 7979/13) .

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao sedam godin a i nešto više od sedam meseci , što može ukazivati da postupak nije okončan u razumnom roku.

Međutim, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije bio dostupan sudu dve godine i jedan mesec, računajući od 26. septembra 2011. godine (kada glavni pretres nije održan jer se poziv za podnosioca vratio sa naznakom „odselio se“ zbog čega je prema njemu naređeno izdavanje poternice) do 27. oktobra 2013. godine (kada je podnosilac ekstradiran Republici Srbiji i sproveden na izdržavanje zatvorske kazne po pravnosnažnoj presudi iz drugog krivičnog postupka ).

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da glavni pretres 16 puta nije održan zbog podnosioca ustavne žalbe i/ili njegovih branilaca (koje je više puta menjao u toku postupka) od ukupno 26 neodržanih ročišta za glavni pretres.

Konačno, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi osnovni (ranije Prvi opštinski) sud u Beogradu glavni pretres redovno zakazivao u primerenim rokovima, te da je svega dva puta pretres odložen zbog (opravdane) sprečenosti postupajućeg predsednika veća.

Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, odluke Už- 2857/2010 od 16. januara 2014. godine i Už-3874/2011 od 21. maja 2014. godine), stao na stanovište da se podnosilac ustavne žalbe, da bi se pozvao na povredu prava na suđenje u razumnom roku, mora i sam ponašati u skladu s pravilima postupka koji osporava. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo prihvatajući praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je, pre svega „obaveza pojavljivanja pred sudom suštinski element krivičnog postupka, osim u slučajevima više sile ili tamo gde postoji legitimno opravdanje“ i prema kojoj je „nezamislivo, odnosno ne dolazi u obzir da podnosilac ima koristi od svoje odluke, odnosno izbora da pobegne od pravde“ (videti, između ostalih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sari protiv Turske i Danske, broj 21889/93, od 8. novembra 2001. godine).

Kako se, u konkretnom slučaju , podnosilac ustavne žalbe uglavnom nije ponašao u skladu s pravilima postupka, odnosno da je izbegavao da se pojavi pred sudom, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac značajno doprine o dužini trajanja krivičnog postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju, u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7979/13 ( ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 145/08), nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti