Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši da su sudovi proizvoljnom primenom procesnog prava povredili pravo na pravično suđenje. Kod neosnovanog lišenja slobode, postojanje duševnih bolova je notorno, te je sud mogao dosuditi naknadu štete po slobodnoj oceni.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6687/2014
12.05.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ferenca Dimovića iz Višnjevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Ferenca Dimovića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Subotici P. 1473/13 od 30. januara 2014. godine i presudom Višeg suda u Subotici Gž. 181/14 od 11. jula 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Poništava se presuda Višeg suda u Subotici Gž. 181/14 od 11. jula 2014. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 1473/13 od 30. januara 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ferenc Dimović iz Višnjevca je, 14. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Viktora Juhas Đurića, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 1473/13 od 30. januara 2014. godine i presude Višeg suda u Subotici Gž. 181/14 od 11. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.
Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u predmetnom parničnom postupku podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete, zbog toga što je usled nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene proveo u zatvoru mesec dana nakon što je nastupila zastarelost izvršenja krivične sankcije, te da su postupajući sudovi proizvoljno zaključili da podnosilac nije dokazao da je pretrpeo štetu tokom neosnovanog boravka u zatvoru. Posebno naglašava da tužena u parnici nije osporavala postojanje pravnog osnova za naknadu štete i da u takvoj situaciji nije bilo neophodno da on bude saslušan kao stranka ili da se obavi psihijatrijsko veštačenje, pa su sudovi u konkretnom slučaju mogli da utvrde visinu štete po slobodnoj oceni, u smislu odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilac Ferenc Dimović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. oktobra 2010. godine Osnovnom sudu u Subotici tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da se tužilac od 7. maja 2003. godine nalazio u KPZ Sremska Mitrovica na izdržavanju kazne zatvora od šest godina i 10 meseci, koja mu je izrečena presudom Okružnog suda u Subotici Kv. 138/07 od 6. avgusta 2009. godine, te da je branilac ovde tužioca podneskom od 16. februara 2010. godine ukazao Osnovnom sudu u Subotici – Odeljenje za izvršenje krivičnih sankcija da nema uslova da se izvrši presuda Opštinskog suda u Senti K. 96/2002 od 27. avgusta 2002. godine (kojom je ovde tužilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci za izvršenje određenog krivičnog dela), jer je nastupila zastarelost izvršenja krivične sankcije, pa da tužioca treba pustiti na slobodu 17. februara 2010. godine, odnosno odmah po isteku izdržavanja kazne zatvora izrečene presudom Okružnog suda u Subotici; da je Osnovni sud u Subotici - Odeljenje za izvršenje krivičnih sankcija tek 17. marta 2010. godine dostavio KPZ Sremska Mitrovica nalog da puste ovde tužioca na slobodu, zbog čega je on neosnovano proveo u zatvoru mesec dana, pri čemu je pretrpeo duševne bolove.
Osnovni sud u Subotici je 16. jula 2013. godine doneo presudu P. 5720/2010, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezao tuženu da mu isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode od 18. februara do 19. marta 2010. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. oktobra 2010. godine.
Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Subotici je rešenjem Gž. 718/13 od 4. oktobra 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Subotici na ponovno postupanje i odlučivanje, ističući da je navedeni prvostepeni sud propustio da utvrdi niz subjektivnih i objektivnih okolnosti od kojih zavisi visina nematerijalne štete, s obzirom na to da se jačina i trajanje duševnih bolova mora zasnivati na individualizovanim okolnostima, te da duže zadržavanje u zatvoru predstavlja osnov za dosuđenje naknade nematerijalne štete, ali da visinu te štete sud treba da ceni od slučaja do slučaja utvrđivanjem jačine i dužine trajanja duševnih bolova koje je pretrpeo tužilac.
U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1473/13. Punomoćnik tužioca je na ročištu za glavnu raspravu održanom 19. novembra 2013. godine predložio da prvostepeni sud izvede dokaz veštačenjem putem veštaka psihijatra na okolnost inteziteta i dužine trajanja duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo dužim zadržavanjem u zatvoru, kao i da sud za veštaka odredi dr. S.S. i da će troškove veštačenja predujmiti tužilac. Osnovni sud u Subotici je tom prilikom doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem na navedene okolnosti.
Prvostepeni sud je 26. novembra 2013. godine doneo rešenje kojim je obavezao tužioca da u roku od 8 dana od dana dostavljanja tog rešenja uplati novčani iznos od 18.179,00 dinara radi predujmljivanja troškova veštačenja.
Imajući u vidu da tužilac nije uplatio odgovarajući novčani iznos na ime troškova veštačenja, niti da je tražio produženje roka ili obavestio sud o razlozima neplaćanja, Osnovni sud u Subotici je 18. decembra 2013. godine doneo rešenje kojim je odustao od izvođenja dokaza veštačenjem u ovoj pravnoj stvari.
Punomoćnik tužioca je na ročištu za glavnu raspravu održanom 30. januara 2014. godine istakao da odustaje od predloga da se izvede dokaz veštačenjem i da je moguće utvrditi visinu štete na osnovu slobodne ocene suda, što se i čini u velikom broju predmeta, pa da nema drugih predloga za izvođenje dokaza, nakon čega je prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu.
Osnovni sud u Subotici je 30. januara 2014. godine doneo osporenu presudu P. 1473/13, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da tužilac u sprovedenom dokaznom postupku nije dokazao jačinu i dužinu trajanja duševnih bolova koje je pretrpeo.
Viši sud u Subotici je 11. jula 2014. godine doneo osporenu presudu Gž. 181/14, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da se tužilac od 7. maja 2003. godine nalazio na izdržavanju kazne zatvora u KPZ Sremska Mitrovica na osnovu presude Okružnog suda u Subotici Kv. 138/07 od 6. avgusta 2009. godine, kojom mu je određena kazna u trajanju od šest godina i 10 meseci, kao i da je kazna, računajući i pritvor, trebalo da mu istekne 17. februara 2010. godine; da je tužilac nakon isteka ove kazne trebao da izdržava i kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, na koju je on osuđen presudom Opštinskog suda u Senti K. 96/2002 od 27. avgusta 2002. godine, pa da je tužilac preko svog branioca 16. februara 2010. godine urgirao kod Osnovnog suda u Subotici da donese rešenje kojim će utvrdi zastarelost izvršenja te krivične sankcije; da je navedeni organ tužene 16. marta 2010. godine doneo rešenje K. 96/2002, kojim je konstatovao da je došlo do zastarelosti izvršenja krivične sankcije izrečene u tom krivičnom postupku i da se tužilac, tamo osuđeni, ima pustiti odmah na slobodu, te da je tužilac neosnovano proveo u zatvoru 28 dana; da se tužilac neosnovano poziva u žalbi na to da mu samim zadržavanjem u zatvoru bez pravnog osnova pripada naknada štete, nezavisno od toga da li je on trpeo duševni bol ili ne, kao i da je postojala obaveza suda da primenom odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku dosudi naknadu štete, zbog toga što je opštepoznata stvar da je boravak u zatvoru neprijatan; da iz odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da naknada nematerijalne štete pripada onom licu kome je povređeno kakvo neimovinsko pravo (u konkretnom slučaju sloboda) i koje usled te povrede trpi duševne bolove takve jačine i takvog trajanja koje opravdava dosuđivanje naknade štete, te da se kod određivanja visine naknade vodi računa o objektivnim i subjektivnim kriterijumima kao što su dužina trajanja neosnovanog lišenja slobode, uslovi boravka u zatvoru, gubitak ugleda koji je oštećeni uživao u sredini u kojoj živi i radi, ranija osuđivanost itd; da je odredbom člana 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku predviđeno da će sud razmotriti i utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano, dok je članom 232. istog zakona propisano da će sud, u slučaju ako utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, a visina iznosa se ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, utvrditi visinu novčanog iznosa štete po slobodnoj oceni; da je imajući u vidu sve navedeno, drugostepeni sud našao da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, jer tužilac tokom postupka nije uspeo da dokaže da je pretrpeo nematerijalnu štetu takvog inteziteta i dužine trajanja koja bi opravdavala dosudu novčanog iznosa, niti to da je sud visinu pretrpljene štete mogao da utvrdi sa nesrazmernim teškoćama, što bi bio uslov da istu dosudi po slobodnoj oceni.
Iz odgovora na tužbu i žalbe izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 5720/2010 od 16. jula 2013. godine proizlazi da tužena u predmetnom parničnom postupku nije osporavala osnov tužbenog zahteva, već samo njegovu visinu.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo, ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st. 1. i st. 2.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak nakon donošenja rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 718/13 od 4. oktobra 2013. godine i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima (član 3. stav 3.); da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, te da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano, kao i da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3.) (član 7.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila (član 230. stav 1.); da će sud, ako na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniti pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. st. 1. i 2.); da će sud, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, odrediti visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari po slobodnoj oceni (član 232.); da će sud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 259.).
Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.
Odredbom člana 560. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i “Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05-dr. zakon, 115/05, 49/07, 20/09-dr. zakon, 72/09 i 76/10), koji se primenjivao u vreme boravka podnosioca ustavne žalbe u zatvoru, bilo je propisano da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je usled greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode, ili je zadržano duže u pritvoru ili ustanovi za izdržavanje kazne ili mere.
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su Osnovni sud u Subotici i Viši sud u Subotici proizvoljno primenili procesno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da podnosilac nije dokazao da je pretrpeo nematerijalnu štetu zbog neosnovano dužeg boravka u zatvoru. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, postupajući prvostepeni i drugostepeni sud su u konkretnom slučaju morali da primene odredbu člana 232. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine i utvrde visinu nematerijalne štete po slobodnoj oceni, jer tužena u parnici nije osporavala da postoji pravni osnov za naknadu štete.
Ispitujući da li su navedeni sudovi proizvoljno primenili procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, afirmisao načelo raspravnosti u toj vrsti građanskosudskog postupka a koje odgovara na pitanje načina na koji parnični sud saznaje činjenice potrebne za donošenje odluke i na osnovu čijih dokaznih predloga utvrđuje njihovo postojanje. U tom smislu, Ustavni sud ističe da je odredbama člana 7. navedenog procesnog zakona predviđeno da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, te da će sud razmotriti i utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano. To znači da sud utvrđuje činjenice nezavisno od navoda stranaka i izvodi dokaze po službenoj dužnosti samo u parnicama u kojima rešava sporne građanskopravne odnose koji su regulisani imperativnim pravnim propisima i čije rešavanje zbog toga ne može biti prepušteno dispoziciji stranaka. Dakle, parnični sud će primeniti istražno načelo samo kada ga neki poseban zakon na to ovlašćuje (npr. Porodični zakon) ili kada postoje raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.
Sa druge strane, Ustavni sud primećuje da načelo raspravnosti korespondira sa pravilima o teretu dokazivanja koja sadrži član 231. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine i koja nalažu da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i da će stranka snositi štetne posledice u pogledu ishoda spora ako ne dokaže činjenice koje joj idu u prilog. Takođe, treba istaći da je odredbom člana 232. tog zakona data mogućnost parničnom sudu da pruži pravnu zaštitu stranci čiji je osnov potraživanja pravno utemeljen i odmeri visinu potraživanja po slobodnoj oceni. Ovo pravilo se može objasniti time da pravičnost nalaže da stranka kojoj pripada neko pravo ne bude odbijena sa svojim zahtevom samo zbog teškoće u određivanju obima predmeta obaveze suprotne strane, u ovom slučaju visine štete. Ustavni sud dalje ukazuje da je postojanje tog prava moralo biti nesporno ili u postupku utvrđeno, kako bi se parnični sud uopšte mogao upustiti u ocenu njegovog obima, odnosno visine, dok, sa druge strane, određivanje visine iznosa po slobodnoj oceni, nije otklanjalo dužnost parničnog suda da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su bile od uticaja na određivanje tog iznosa.
Ustavni sud nalazi da je u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i to da parnični sud ne može po automatizmu izvući štetne posledice iz pasivnog držanja stranke i neinicijative u pogledu predlaganja izvođenja određenog dokaza tačno određenim dokaznim sredstvom. U tom smislu, Ustavni sud napominje da iz odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine ne proizlazi da se istinitost činjenica bitnih za donošenje sudske odluke utvrđuje samo određenom vrstom dokaznog sredstva. Ustavni sud posebno naglašava da je odredbom člana 259. tog zakona predviđeno da parnični sud određuje izvođenje dokaza veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Takođe, sud po slobodnom uverenju ocenjuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, pri čemu takva ocena ne sme biti arbitrarna, već zasnovana na savesnoj i brižljivoj analizi svih dokaza pojedinačno i zajedno, kao i celokupnog postupka. Ovo ovlašćenje parničnog suda je istovremeno predstavljalo i dužnost suda da, pored ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, uzme u obzir i rezultate celokupnog postupka.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku podneo tužbu protiv Republike Srbije radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovano dužeg boravka u zatvoru, u smislu odredbe člana 560. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, te da je pružio pismenu dokumentaciju kao dokaze za osnovanost svojih tvrdnji, koje je sud usvojio i izveo tokom prvostepenog postupka. Ustavni sud dalje primećuje da tužena tokom parničnog postupka nije sporila da je podnosilac ustavne žalbe bez pravnog osnova proveo 28 dana u KPZ Sremska Mitrovica, te da je ona samo osporila visinu tužbenog zahteva na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova. Uprkos tome, postupajući sudovi su primenom pravila o teretu dokazivanja odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, zbog toga što je on odustao od izvođenja dokaza veštačenjem na okolnost visine pretrpljene štete i nalazeći da podnosilac nije dokazao kako visinu štete, tako i samo njeno postojanje.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su Osnovni sud u Subotici i Viši sud u Subotici u konkretnom slučaju cenili strogo formalno neinicijativu podnosioca ustavne žalbe u predlaganju izvođenja tačno određenog dokaza, te da su po automatizmu primenili odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine koje se odnose na teret dokazivanja, što je, po mišljenju ovog suda, dovelo do nepravičnog rezultata po podnosioca. Ovakva ocena Ustavnog suda se zasniva na tome što je navedeni prvostepeni sud, s jedne strane zaključio da je podnosilac ustavne žalbe neosnovano duže boravio u zatvoru (a što je predstavljalo pravni osnov za naknadu štete u skladu sa odredbom člana 560. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine), dok je, s druge strane, visinu tražene štete uslovio dokazivanjem samo jednim dokaznim sredstvom tj. veštačenjem, pri čemu iz obrazloženja osporene prvostepene presude ne proizlazi da je sud pokušao da opredeljenu visinu tražene naknade štete dovede u vezu sa ocenom ostalih izvedenih dokaza, niti sa rezultatima celokupnog postupka. Uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražio naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, opravdano se postavlja pitanje da li je u konkretnom slučaju bilo mesta određivanju veštačenja, odnosno da li je radi utvrđivanja bitnih činjenica zaista bilo neophodno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, u smislu odredbe člana 259. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, ili je sud to mogao učiniti po slobodnoj oceni vodeći računa o subjektivnim i objektivnim kriterijumima (dužina trajanja neosnovanog lišenja slobode, odvojenost oštećenog od porodice, ugled koji oštećeni eventualno uživa u sredini u kojoj živi, ranija osuđivanost itd.). Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je presudom Osnovnog suda u Subotici P. 1473/13 od 30. januara 2014. godine i presudom Višeg suda u Subotici Gž. 181/14 od 11. jula 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Subotici Gž. 181/14 od 11. jula 2014. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 1473/13 od 30. januara 2014. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Subotici, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na naknadu štete iz člana 35. Ustava u predmetnom parničnom postupku.
7. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Uzimajući u obzir da je ova parnica prošla dve sudske instance i da je okončana za tri godine i osam meseci, Ustavni sud nalazi da se toliko dugo trajanje ovog spora radi naknade nematerijalne štete ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovoga suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava. Iz tih razloga, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić