Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da nije povređena pretpostavka nevinosti, pravo na slobodu, pravično suđenje niti pravo na odbranu, s obzirom na složenost krivičnog postupka za organizovani kriminal.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kljajevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. oktobra 2010. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Kljajevića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije - Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž. II o.k. 86/08 od 14. maja 2008. godine i protiv „radnji zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova nakon proteka zakonskog roka u kome je vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu bilo dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Goran Kljajević iz Beograda, preko punomoćnika Danice B. Kljajević, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 14. juna 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije - Posebno odeljenje Kž. II o.k. 86/08 od 14. maja 2008. godine, kao i protiv „radnji zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova nakon proteka zakonskog roka u kome je vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu bilo dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora“, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije i načela utvrđenog odredbama člana 21. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je 4. decembra 2008. godine Ustavnom sudu dostavio podnesak uz koji je priložio rešenje Vrhovnog suda Srbije - Posebno odeljenje Kž. II o.k. 146/08 od 30. jula 2008. godine kojim je prema njemu ukinut pritvor.
U ustavnoj žalbi je navedeno:
- da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 12. aprila 2006. godine, da mu je pritvor više puta produžavan i da su njegovi branioci protiv rešenja o određivanju pritvora i svakog rešenja o produženju pritvora izjavljivali žalbe;
- da je konstatacijom: „da je optuženi Goran Kljajević, zajedno sa optuženom D.Đ, radnjama iz glave II tačka 13) optužnice, optuženom S.P. pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 25.965.012,00 dinara, „Fondu Ineks intereksport“ radnjama iz glave II tačka 15 optužnice, protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 7.200.000,00 dinara; optuženi Goran Kljajević radnjama iz glave I optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu - Specijalnog tužilaštva Kt.S. 6/06 od 28. decembra 2007. godine, zajedno sa ostalim okrivljenima u ovoj glavi, sada pokojnom M.B, kao faktičkom vlasniku preduzeća „Tobako“ pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 2.259.497,00 evra“, datom u rešenju Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine, sa kojim razlozima se složio i Vrhovni sud Srbije rešenjem Kž. II o.k. 86/08 od 14. maja 2008. godine, povređena pretpostavka nevinosti podnosioca ustavne žalbe;
- da u osporenom rešenju o produženju pritvora Kv. P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine nije navedeno od kog trenutka tj. datuma se pritvor produžava niti do kog trenutka po ovom rešenju pritvor može da traje, već da je samo paušalno navedeno da se pritvor produžava za najviše dva meseca, zatim da je predmetna optužnica stupila na pravnu snagu 15. novembra 2006. godine, da je zakonski rok za preispitivanje postojanja razloga za pritvor vezan za dan stupanja optužnice na pravnu snagu i pada uvek istog datuma, svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu, u skladu sa odredbom člana 146. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, te da je stoga veće bilo dužno da po službenoj dužnosti ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da o tome donese odgovarajuće rešenje do 15. marta 2008. godine, a ne 24. aprila 2008. godine, te da je posledica ovakvog nepostupanja da se podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru bez pravnog osnova, bez ikakve sudske odluke, s obzirom da mu pritvor nije produžen, a samim tim ni određen u skladu sa navedenom odredbom Zakonika o krivičnom postupku, kao i da nije traženo, niti je dobijeno odobrenje za pritvaranje podnosioca ustavne žalbe po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.S. 6/06 od 28. decembra 2007. godine, čiji se navodi koriste kao razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu;
- da pritvaranje podnosioca ustavne žalbe nema za cilj nesmetano vođenje krivičnog postupka i da se ni jednom rečju u osporenim rešenjima ne navodi zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postupka, kao i da odredba člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku nije u skladu sa odredbom člana 30. stav 1. Ustava, kao i da se njegovo zadržavanje u pritvoru pretvorilo u svojevrsno kažnjavanje pre donošenja pravnosnažne presude i da se u javnosti stvara utisak da je kriv i da mu je mesto u pritvoru;
- da sud nije trajanje pritvora sveo na najkraće neophodno vreme imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor prema njemu traje već dve godine i dva meseca, kao i da razloge za dalje produženje pritvora sud obrazlaže profesionalnim svojstvom u kome se nalazio i njegovim službenim dužnostima, kao i navodnim pribavljanjem protivpravne imovinske koristi trećim licima, a koji su razlozi sadržani u činjeničnom opisu krivičnih dela koja mu se optužnicom stavljaju na teret i, pored ostalih, predstavljaju elemente tih krivičnih dela;
- da mu je u pritvorskim uslovima sasvim nemoguće da priprema odbranu, imajući u vidu prostorne uslove, opremljenost pritvorske ćelije, prisustvo u maloj prostoriji više ljudi, uz spise predmeta čija analiza iziskuje brojnu pravnu i ekonomsku literaturu, a koji zajedno sa prikupljenim dokazima imaju više od 70.000 strana, kao i da je odbijen zahtev njegovih branilaca da mu se u ćeliju dostave fotokopije spisa predmeta i računar, te da se fotokopiranje spisa protivzakonito uslovljava plaćanjem sudske takse za te kopije:
- da postupak protiv njega neopravdano dugo traje usled spajanja postupaka u predmetima Okružnog suda u Beogradu Kp. 11/06 i Kp. 27/07, da se glavni pretres, po pravilu, ne zakazuje u zakonom propisanim imperativnim rokovima (najduži je u trajanju od 20 dana) i da je glavni pretres prekidan devet puta.
Predložio je da Ustavni sud odloži izvršenje pojedinačnog akta - rešenja o produženju pritvora i radnje „sprovođenja trajanja pritvora“ i da nakon sprovedenog postupka utvrdi da su mu navedenim aktima i radnjama povređena i uskraćena ljudska prava, da poništi pojedinačne akte kojima su povrede izvršene i naredi njegovo puštanje na slobodu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u odgovor Višeg suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv podnosioca ustavne žalbe u toku je krivični postupak pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu u predmetu K.Po. 1-63/2010 (ranije Kp. 11/06). Krivični postupak se vodi protiv ukupno 33 optuženih lica po optužnicama Specijalnog tužilaštva Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine (24 tačke), Kt.S. 21/06 od 21. juna 2007. godine (devet tačaka), Kt.S. 20/06 od 7. juna 2007. godine (jedna tačka), Kt.S. 6/06 od 12. novembra 2007. godine - ispravljene 28. decembra 2007. godine (dve tačke), Kt.S. 20/06 od 1. jula 2008. godine (sedam tačaka), Kt.S. 19/06 od 8. septembra 2008. godine (pet tačaka) i Kt.S. 20/06 od 20. februara 2009. godine (jedna tačka), zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivična dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. stav 1. Krivičnog zakonika i druga krivičnih dela.
Krivični postupak je u fazi glavnog pretresa koji je zakazivan 197 puta.
Podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.P. 14/08 od 15. aprila 2006. godine, koji mu se računa od 12. aprila 2006. godine kada je lišen slobode, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.
Pritvor mu je produžavan tokom trajanja istražnog postupka.
Nakon podizanja optužnice 11. oktobra 2006. godine, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 142. stav. 2. tač. 1), 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku rešenjima Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje: Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine; Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine; Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine; Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine; Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine; Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine; Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine; Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine.
Na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe je produžen pritvor rešenjima Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje: Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine i Kv.P. 380/07 od 26. decembra 2007. godine.
Na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjima Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje: Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine; Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine; Kv.P. 191/08 od 24. juna 2008. godine i Kv.P. 228/08 od 16. jula 2008. godine.
Vrhovni sud Srbije je ukinuo pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Kž. II o.k. 146/08 od 30. jula 2008. godine.
Okružni sud u Beogradu, obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe u osporenom rešenju Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine, je, između ostalog, naveo: „da način izvršenja krivičnih dela koji opravdava dalje zadržavanje u pritvoru optuženog Gorana Kljajevića i optužene D.Đ, krivično veće nalazi u tome što je optuženi Goran Kljajević osnovano sumnjiv da je pomenuta krivična dela izvršio kao organizator kriminalne grupe, a pre svega kao nosilac visoke pravosudne funkcije, odnosno predsednik Trgovinskog suda u Beogradu ... te da su ovo dvoje optuženih osnovano sumnjivi i da su izvršili krivična dela primanja mita iz koristoljublja“. Dalje se navodi „da na postojanje posebno teških okolnosti izvršenja navedenih krivičnih dela, po nalaženju veća, ukazuje postojanje osnovane sumnje da su pomenuti optuženi, prema navodima optužnice, radnjama koje su bliže opisane u dispozitivu optužnice, pribavili sebi ili drugom veliku imovinsku korist, koji iznos višestruko premašuje imovinski cenzus ili donji limit za postojanje kvalifikovanog oblika kod krivičnog dela zloupotrebe krivičnog položaja, pa su tako: optuženi Goran Kljajević, zajedno sa optuženom D.Đ, radnjama iz glave II, tačka 13 optužnice, optuženom S.P. pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 25.965.012,00 dinara, „Fondu Ineks Intereksport“ radnjama iz glave II tačke 15 optužnice, protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 7.200.000,00 dinara; optuženi Goran Kljajević radnjama iz glave I optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu - Specijalnog tužilaštva Kt.S. 6/06 od 28. decembra 2007. godine, zajedno sa ostalim okrivljenima u ovoj glavi, sada pokojnom M.B, kao faktičkom vlasniku preduzeća „Tobako“ pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 2.259.497,00 evra.“. Vrhovni sud Srbije je navedene razloge za produženje pritvora ocenio osnovanim i u osporenom rešenju ocenio da „prvostepeni sud pravilno zaključuje u pobijanom rešenju i daje detaljne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud“.
4. Odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.) i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).
Članom 27. stav 1. Ustava zajemčeno je svakome pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Članom 31. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.) i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema članu 33. stav 2. Ustava jemči se svakom ko je okrivljen za krivično delo pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane.
Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda (član 3. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 2. istog Zakonika bilo je propisano da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti, pored ostalog - ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).
Ostalim relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku bilo je propisano: da posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kada se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).
Odredbom člana 367. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se presuda može pobijati zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, a odredbom člana 368. stav 1. tačka 5) istog Zakonika da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je sud povredio propise krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
U krivičnom postupku koji se protiv podnosioca ustavne žalbe vodi pred Višim sudom Beogradu – Posebno odeljenje, u predmetu K-Po 1-63/2010 (ranije KP. 11/06), podnosilac ustavne žalbe nalazio se u pritvoru od 12. aprila 2006. godine do 30. jula 2008. godine. Pritvor mu je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 14/06 od 15. aprila 2006. godine, a ukinut rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II o.k. 146/08 od 30. jula 2008. godine. Tokom trajanja mere pritvora, podnosiocu ustavne žalbe je pritvor kontrolisan i produžavan rešenjima krivičnog vanpretresnog veća Okružnog suda u Beogradu. Protiv svih rešenja o produženju pritvora podnosilac ustavne žalbe je izjavljivao žalbe Vrhovnom sudu Srbije, koji je o istima odlučivao tako što je izjavljene žalbe odbijao kao neosnovane, a u tri navrata (14. marta 2007. godine, 13. avgusta 2007. godine i 14. jula 2008. godine) uvažavao žalbe, ukidao rešenja i vraćao predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Činjenica da je prvostepeno rešenje o produženju pritvora u tri navrata bilo ukinuto po žalbi, ne znači da je dalje trajanje pritvora bilo nezakonito, jer vremensko trajanje pritvora od stupanja optužnice na pravnu snagu do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, a nadležni sud je osnovanost daljeg pritvora ispitivao u Zakonikom propisanom roku od dva meseca.
Ustavni sud je u odluci Už - 314/07 od 23. aprila 2009. godine izneo stav da pritvor nastaje donošenjem rešenja o određivanju pritvora i okončava se donošenjem rešenja o ukidanju pritvora, dok se rešenjem o produženju pritvora kontroliše da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru; da je rok od dva meseca rok u kome je sud po službenoj dužnosti u obavezi da kontroliše pritvor i to od dana pravnosnažnosti poslednjeg rešenja koje je doneto o pritvoru, a ne i rok maksimalnog trajanja pritvora po rešenju o produženju pritvora; da sud koji je ovlašćen da produži pritvor, može ga produžavati u granicama određenim Zakonikom, kao i da se, nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, do završetka glavnog pretresa, pritvor rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, jer se potreba daljeg trajanja pritvora ne zna nikad unapred.
U skladu sa iznetim, ceneći citirane odredbe Ustava i Zakonika o krivičnom postupku, kao i navode podnosioca ustavne žalbe koji smatra da njegovo lišenje slobode nije određeno u postupku koji je predviđen zakonom, niti je trajanje pritvora bilo u skladu sa zakonom jer „zakonski rok od dva meseca za preispitivanje postojanja razloga za pritvor je vezan za dan stupanja optužnice na pravnu snagu i pada uvek istog datuma, svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu, te da je stoga veće bilo dužno da donese odgovarajuće rešenje do 15. marta 2008. godine, a ne 24. aprila 2008. godine“, kao i da rešenje mora da sadrži vremensko određenje od kada je pritvor produžen i do kada najduže može da traje, Ustavni sud je mišljenja da je postupak u kome su doneta osporena rešenja kojima je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju krivičnog procesnog prava, kao i da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe sprovedeno iz razloga i u postupku predviđenim Zakonikom. Ovo iz razloga što je rok od dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, rok u kome je sud po službenoj dužnosti u obavezi da kontroliše pritvor i to od dana pravnosnažnosti poslednjeg rešenja koje je doneto o pritvoru, a ne i rok maksimalnog trajanja pritvora. Sud koji je ovlašćen da produži pritvor, može ga produžavati u granicama određenim Zakonikom, u konkretnom slučaju do završetka glavnog pretresa. Pritvor se u ovoj fazi krivičnog postupka rešenjem ne produžava na unapred određeno vreme, već samo do dalje odluke suda o ovoj procesnoj meri.
Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe da „niti je traženo, niti je dobijeno odobrenje pritvaranja podnosioca ustavne žalbe po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.S. 6/06 od 28. decembra 2007. godine, čiji se navodi koriste kao razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu“, ali o ovim navodima nije odlučivao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije iscrpeo sva pravna sredstva pre izjavljivanja ustavne žalbe, jer će imati mogućnost da u eventualnoj žalbi na presudu ove razloge istakne kao bitne povrede odredaba krivičnog postupka.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da su podnosiocu povređena prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava.
6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. i člana 31. st. 2. i 3. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.
Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika, utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.
Ustavni sud je u odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.
Sledom navedenog, Sud smatra da su za ocenu navoda ustavne žalbe relevantne samo odredbe člana 31. st. 2. i 3. Ustava, kojima se jemči da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen. Ustavni sud konstatuje da je period koji je od značaja za postupanje Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je Ustav Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, stupio na snagu. Međutim, kako se „trajanje lišavanja slobode računa od dana hapšenja - početka pritvora, sve do donošenja prvostepene presude“ (stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi B. protiv Austrije, od 28. marta 1999. godine, tačka 39.), Sud je ocenio da se za opravdanost dužine trajanja pritvora mora uzeti u obzir i trajanje pritvora na dan 8. novembra 2006. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe bio u pritvoru skoro šest meseci.
Nadležni sud je dužan da, ne samo u razumnom roku, već i sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (obezbeđenje prisustva okrivljenog, odnosno nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Sud pri tome mora imati u vidu obavezu da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme. Nema sumnje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Ustavni sud je ocenio da je predmet po kome se u konkretnom slučaju vodi postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor i dati su razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Ustavni sud se prilikom zauzimanja ovog stava rukovodio i praksom Evropskog suda za ljudska prava da se državama u slučajevima organizovanog kriminala moraju obezbediti i odgovarajući pravni instituti, uključujući i produženo trajanje pritvora kada je to neophodno, kako bi one tu svoju obavezu mogle ispuniti na odgovarajući način (Shabani protiv Švajcarske od 5. novembra 2009. godine, tačka 63.). Najzad, Sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine, pritvor podnosiocu produžen na osnovu člana 142. stav 2. tač. 1) i 5) Zakonika, a da je prestao osnov za dalje zadržavanje podnosioca u smislu člana 142. stav 2. tačka 2.) Zakonika i da je rešenjem Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine pritvor produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika, jer je sud našao da više ne postoje ni razlozi propisani tačkom 1) navedenog člana Zakonika. Kada je nadležni sud utvrdio da su prestali svi zakonski osnovi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, pritvor je ukinut i on je pušten na slobodu, iako je postupak protiv njega još uvek u fazi glavnog pretresa.
7. Ustavni sud ocenjuje da se navodima podnosioca ustavne žalbe da je diskriminisan, jer „nije jednak pred Ustavom i zakonom sa ostalim građanima samo zato što je obavljao funkciju predsednika Trgovinskog suda u Beogradu i da se iz obrazloženja rešenja zaključuje da je za predsednike sudova pritvor obavezan“, ne dovodi u pitanje opravdanost zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Naime, pored osnovane sumnje da je neko učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, što je conditio sine qua non za inicijalno pritvaranje, mora uvek postojati razlog zašto se određeno lice lišava slobode na izvestan vremenski period. To može biti i način izvršenja krivičnog dela ili druge posebno teške okolnosti krivičnog dela, koje razloge treba uzeti u obzir, jer Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda dozvoljava da se povisi prag mogućnosti „mešanja“ u pravo na slobodu u ovom smislu (videti, među mnogim drugim, presudu Evropskog suda za ljudska prava Kemmache broj 3 protiv Francuske od 24. novembra 1994, tačka 42.). Razume se, sud će uvek u ovakvim slučajevima vagati interese društva, odnosno države sa interesima pojedinca. To, drugim rečima, znači da će sud procenjivati u svakom konkretnom slučaju sve okolnosti koje govore u prilog zaštite istinskih društvenih vrednosti i interesa države, sa jedne strane, sa interesima pojedinca u smislu njegove lične slobode, sa druge strane. Po mišljenju Ustavnog suda, učinjena prevaga u korist društvenih interesa nije ni u jednom trenutku bila neopravdana ili proizvoljna, za sve vreme trajanja lišavanja slobode podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju. Sud je podnosiocu produžio pritvor na osnovu člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, kumulativno utvrđujući postojanje pritvorskih razloga. Ustavni sud nalazi da je nadležni sud u svojoj, na zakonu zasnovanoj odluci, obrazložio izneseno stanovište koje nije posledica proizvoljnog tumačenja i samovoljne primene merodavnog prava. Sledom navedenog, Ustavni sud nije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju diskriminisan u ostvarenju nekog ustavnog ili zakonskog prava, zbog bilo kog ličnog svojstva.
8. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe „da su razlozi za produženje pritvora vanprocesni i da se članom 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku krši odredba člana 30. Ustava“, Ustavni sud ističe da je u Odluci Už - 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, u tački 9, detaljno obrazložio svoje stanovište o saglasnosti te odredbe Zakonika sa odredbom Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
9. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je nakon ustavnopravne ocene sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovanoj na praksi Suda, kao i na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, utvrdio da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede navedenih prava.
Naime, razumna dužina trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi ne samo od vremenskog trajanja postupka, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti predmeta, ponašanja podnosioca ustavne žalbe i ostalih učesnika u postupku, ponašanja nadležnih organa vlasti, kao i od važnosti predmeta za podnosioca ustavne žalbe. Pravilna ocena da li je dužina jednog postupka razumna ili ne, može se doneti samo ako se u svakom konkretnom slučaju trajanje postupka sagleda i u odnosu na navedene činioce.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe zahtev za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu - Posebnom odeljenju, nadležni javni tužilac podneo u aprilu 2006. godine i da je krivični postupak pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, koje je doneto takođe aprila 2006. godine. Nakon šestomesečne istrage, 11. oktobra 2006. godine, podignuta je optužnica. Krivični postupak se sada vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K.Po. 1-63/10 protiv ukupno 33 optuženih lica, po sedam spojenih optužnica Specijalnog tužilaštva koje zajedno imaju 49 tačaka, zbog postojanja osnovane sumnje da su optuženi izvršili veći broj krivičnih dela. Do trenutka odlučivanja Ustavnog suda, krivični postupak u ovom predmetu traje više od četiri godine i u fazi je glavnog pretresa.
Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe „da se glavni pretres ne zakazuje u zakonom propisanim imperativnim rokovima“, kao i „da je pretres prekidan devet puta“, Ustavni sud konstatuje da se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu i da se suđenja odvijaju u centralnoj sudnici Posebnog odeljenja, koja jedina može da primi toliki broj okrivljenih, branilaca i drugih učesnika u postupku. Istovremeno, ova sudnica se koristi i za suđenja u drugim postupcima Posebnog odeljenja i Veća za ratne zločine Višeg suda u Beogradu koja se odvijaju i u prepodnevnim i poslepodnevnim časovima. Polazeći od iznetog, te činjenice da se krivični postupak u predmetu K.Po. 1-63/2010 (ranije KP. 11/06) vodi protiv 33 lica, po sedam optužnica, zbog osnovane sumnje da su izvršili više krivičnih dela, kao i da sud redovno zakazuje glavni pretres, Ustavni sud ocenjuje da je nadležni sud pokazao očiglednu nameru da postupa efikasno.
Imajući u vidu da krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe traje nešto više od četiri godine, da se radi o izuzetno složenom postupku kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku, da se glavni pretres drži u kontinuitetu, odnosno da je zakazivan 197 puta, Ustavni sud je našao da se, uz uvažavanje značaja koji za podnosioca ustavne žalbe ima okončanje ovog krivičnog postupka u što kraćem roku, dosadašnje postupanje suda, u okolnostima ovog konkretnog slučaja, ne može oceniti kao neažurno, te da nisu povređena njegova prava garantovana odredbama člana 32. stav 1. Ustava.
10. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava, jer „u pritvorskim uslovima uz boravak u maloj prostoriji sa još četiri odnosno pet lica, nema praktično nikakvih, a pogotovu ne odgovarajućih uslova za pripremu odbrane u predmetu koji ima za sada sigurno više od 70.000 strana, koje ni fizički ne mogu stati u pritvorsku ćeliju, a za koji predmet, da bi odbrana bila pripremljena na kvalitetan način, je neophodna strukturalno-komparativna te pravna analiza, koje nije moguće vršiti u pritvorskim uslovima“. Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je pre svega pošao od činjenice da je pravo okrivljenog da dobije primereno vreme i adekvatne uslove za pripremu odbrane samo jedan od više segmenata prava na odbranu i da se ovo pravo ne može posmatrati izolovano, već uzimanjem u obzir prava kao celine. Sa druge strane, nesporno je da kada se okrivljeni nalazi u pritvoru, mora mu biti obezbeđeno adekvatno vreme za odbranu i mogućnost za sastajanje i poverljivo komuniciranje sa braniocem lično ili telefonom ili pismenim putem, s tim što je dopušteno da ta komunikacija bude nadgledana od strane službenih lica. Međutim, vreme i uslovi za pripremu odbrane se ne iscrpljuju samo direktnim kontaktima okrivljenog i njegovog branioca u pritvorskim uslovima, već ih treba posmatrati šire.
Krivični postupak koji se protiv podnosioca ustavne žalbe vodi pred Posebnim odeljenjem za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu je svakako veoma složen i iziskuje značajno vreme za pripremu odbrane. U vreme podnošenja ustavne žalbe podnosilac se nalazio u pritvoru i njegovo opštenje sa braniocem se, pored ostalog, odvijalo u pritvorskim uslovima koji bez sumnje ne prate u potpunosti standarde razvijenih evropskih zemalja. Međutim, kako podnosilac ustavne žalbe u ovom postupku ima branioca koga je sam izabrao, sa kojim pristupa suđenjima i uz njegovu pomoć se brani, te kako se priprema odbrane ne vrši samo u direktnim kontaktima okrivljenog i njegovog branioca, koji podnosiocu nisu ni bili uskraćeni, već se uloga branioca sastoji i u tome da prikupi i sredi materijal koji je neophodan za odbranu, stvori i razradi plan odbrane i prouči propise, to po stavu Ustavnog suda, sve ove radnje koje se odnose na pravnu stranu odbrane i u velikoj meri i na utvrđivanje činjenica, branilac okrivljenog priprema i bez direktnog kontakta sa branjenikom, a sve u cilju pružanja najbolje moguće pravne pomoći branjeniku u ostvarivanju njegovih prava i zakonom zaštićenih interesa. Dakle, osnovna dužnost branioca jeste da pomogne okrivljenom u njegovoj odbrani, da pronađe, izloži i protumači one dokaze, činjenice i okolnosti koje idu u korist okrivljenom, te da iznese sve što smatra celishodnim da bi postigao cilj odbrane u svrhu zaštite prava okrivljenog, koje se sve radnje preduzimaju ne samo u ličnim kontaktima, već u velikoj meri u samostalnom radu branioca i to bez obzira na činjenicu da li je okrivljeni u pritvoru ili nije.
Sledom navedenog, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao da su mu kontakti sa braniocem, dok je bio u pritvoru, eventualno bili uskraćeni ili onemogućeni, te da njihova komunikacija nije mogla biti poverljiva, već se pritužuje da u pritvoru nije mogao da priprema odbranu, jer u ćeliju u kojoj je bio smešten, zbog njene veličine, nije mogao da unese spise predmeta koji imaju više od 70.000 strana, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na odbranu zajemčeno odredbom člana 33. stav 2. Ustava.
Ustavni sud je cenio i ostale navode podnosioca u vezi sa istaknutom povredom prava na odbranu, ali smatra da nisu od značaja za drugačiju odluku Suda.
11. Ustavni sud je ocenjujući sadržinu osporenih rešenja Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije - Posebno odeljenje Kž. II o.k. 86/08 od 14. maja 2008. godine, utvrdio da iz sadržine osporenih rešenja ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao optuženi protiv koga se vodi krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu, izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret.
Ovakav stav Sud temelji na tome što Okružni sud u Beogradu u osporenom rešenju o produženju pritvora, obrazlažući svoju odluku da se okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor, navodi „da način izvršenja krivičnih dela koji opravdava dalje zadržavanje u pritvoru optuženog Gorana Kljajevića i optužene D.Đ, krivično veće nalazi u tome što je optuženi Goran Kljajević osnovano sumnjiv da je pomenuta krivična dela izvršio kao organizator kriminalne grupe, a pre svega kao nosilac visoke pravosudne funkcije, odnosno predsednik Trgovinskog suda u Beogradu ... te da su ovo dvoje optuženih osnovano sumnjivi i da su izvršili i krivična dela primanja mita iz koristoljublja“, i „da na postojanje posebno teških okolnosti izvršenja navedenih krivičnih dela, po nalaženju veća, ukazuje postojanje osnovane sumnje da su pomenuti optuženi, prema navodima optužnice, radnjama koje su bliže opisane u dispozitivu optužnice, pribavili sebi ili drugom veliku imovinsku korist, koji iznos višestruko premašuje imovinski cenzus ili donji limit za postojanje kvalifikovanog oblika kod krivičnog dela zloupotrebe krivičnog položaja, pa su tako: optuženi Goran Kljajević, zajedno sa optuženom D.Đ, radnjama iz glave II tačka 13 optužnice, optuženom S.P. pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 25.965.012,00 dinara, „Fondu Ineks Intereksport“ radnjama iz glave II tačke 15 optužnice, protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 7.200.000,00 dinara; optuženi Goran Kljajević radnjama iz glave I optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu - Specijalnog tužilaštva Kt.S. 6/06 od 28. decembra 2007. godine, zajedno sa ostalim okrivljenima u ovoj glavi, sada pokojnom M.B, kao faktičkom vlasniku preduzeća „Tobako“ pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 2.259.497,00 evra.“. Vrhovni sud Srbije je navedene razloge za produženje pritvora ocenio osnovanim i u osporenom rešenju ocenio da „prvostepeni sud pravilno zaključuje u pobijanom rešenju i daje detaljne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud“.
Na ovaj način, po nalaženju Ustavnog suda, Okružni sud u Beogradu nije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pretpostavku nevinosti, jer je nedvosmisleno naveo da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela, a ne da su ih izvesno izvršili. Naime, kako uvodni deo rečenice u rešenju Okružnog suda u Beogradu jasno govori o podnosiocu ustavne žalbe kao „osnovano sumnjivom“, te o „postojanju osnovane sumnje“ da su pomenuti optuženi izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, onda je i jasno i nedvosmisleno u jezičkom smislu da se taj uvodni deo rečenice odnosi i na sve ostale rečenice, u kojima se prenose konkretni navodi optužbe, pa i ona da je podnosilac ustavne žalbe „pribavio protivpravnu imovinsku korist“. Rečenica o kojoj je reč je veoma duga i složena, ali se njen uvodni deo nesumnjivo odnosi i na sve ostale delove te iste rečenice, koja se mora posmatrati kao celina.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u osporenim rešenjima nisu prekoračili granice osnovane sumnje u okviru kojih se odlučivanje o postojanju razloga za produženje pritvora može kretati i ujedno nisu izveli zaključak da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv pre nego što je o navodima optužbe odlučivano nakon okončanja glavnog pretresa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjima nisu odražavali mišljenje da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, kriv pre nego što je njegova krivica dokazana po zakonu, te da mu nije povređeno pravo na pretpostavku nevinosti zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.
12. Iz navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju radnje državnih organa koje se sastoje u „zadržavanju u pritvoru bez pravnog osnova nakon proteka zakonskog roka u kome je vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu bilo dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora“, proizlazi da se navedene radnje osporavaju kao posledica osporenih pojedinačnih akata. S obzirom na to da je Sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom zajemčena prava osporenim aktima, to ni osporenim radnjama nije došlo do povrede ili uskraćivanja navedenih Ustavom zajemčenih prava.
13. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, broj 109/07).
14. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić