Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se odnosio na raspoređivanje i zvanje policijskog službenika. Postupak je trajao preko četiri godine, uz višestruko poništavanje prvostepenih rešenja. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6692/2014
29.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i N. J. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. J . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 112-787/12-4 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. J. iz Kragujevca podneo je Ustavnom sudu, 15. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 112-787.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi detaljno opisao tok upravnog postupka u kome se odlučuje o njegovom raspoređivanju i utvrđivanju zvanja. Istakao je da je prvostepeni organ četiri puta donosio identično rešenje, ne poštujući obavezujuće stavove i naloge drugostepenog organa.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 112-787/12-4 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem prvostepenog organa broj 112-587 od 3. marta 2010. godine podnosilac ustavne žalbe, kao policijski službenik u MUP - Policijska uprava za grad Beograd, raspoređen na radnom mestu šef smene Dežurne službe Odseka za dežurstvo, obezbeđenje i opremanje Uprave saobraćajne policije, utvrđeno tada važećim Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u MUP, u zvanju policijski narednik, stekao je zvanje samostalni policijski narednik, počev od 3. marta 2010. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je podnosilac ispunio uslove za sticanje tog zvanja propisane odredbama člana 17. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje MUP ( "Službeni glasnik RS", broj 8/2006 ) i člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o policiji ( "Službeni glasnik RS", broj 101/2005 ), jer je stekao visoku stručnu spremu na Fakultetu za menadžment u Zaječaru "M." Univerziteta.

Rešenjem prvostepenog organa broj 112-787 od 29. juna 2012. godine podnosilac ustavne žalbe, u zvanju samostalni policijski narednik, raspoređen je na radno mesto šef smene Dežurne službe Odseka za dežurstvo, obezbeđenje i opremanje Uprave saobraćajne policije, utvrđeno novim Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u MUP, i stekao je zvanje policijski narednik 1. klase, počev od 1. juna 2012. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 9. avgusta 2012. godine, Žalbena komisija Vlade je 27. septembra 2012. godine donela rešenje broj 112-01-00479/2012-01 kojim je istu usvojila i poništila navedeno prvostepeno rešenje. Drugostepeni organ je ukazao prvostepenom organ u da je dužan da u ponovnom postupku utvrdi: 1) da li su novim u odnosu na stari Pravilnik promenjeni poslovi radnog mesta na koje je podnosilac bio raspoređen i uslovi za njihovo obavljanje; 2) po kom osnovu i iz kog razloga je odlučeno da podnosilac ne može da zadrži zvanje koje je imao do donošenja ožalbenog rešenja; 3) da li je za raspoređivanje podnosioca na novo radno mesto na kome se poslovi obavljaju u nižem zvanju, potrebna njegova saglasnost; 4) zašto podnosilac ne može da se rasporedi na radno mesto na kome se poslovi obavljaju u istom zvanju koje je imao u momentu raspoređivanja, odnosno na odgovarajuće radno mesto.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 112-787/12-1 od 21. februara 2013. godine, kojim je o raspoređivanju podnosioca odlučio kao i u svom prethodnom rešenju. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je u vreme donošenja novog Pravilnika postojala određena kategorija zaposlenih koji su do 1. juna 2012. godine na osnovu odredaba člana 17. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje MUP i člana 118. stav 1. Zakona policiji, nakon što su u toku rada stekli višu, odnosno visoku stručnu spremu, stekli i zvanje koje je kao najviše sistematizovano u okviru radnog mesta na kome su se nalazili; da je podnosiocu, na osnovu navedenih propisa, nakon sticanja visoke stručne spreme i dostavljanja diplome, dana 3. marta 2010. godine utvrđeno zvanje samostalni policijski narednik; da se podnosiocu ne može odrediti to zvanje, koje mu je bilo utvrđeno pre oglašavanja člana 15. navedene uredbe neustavnim; da mu je stoga utvrđeno zvanje opredeljeno za radno mesto na koje je podnosilac raspoređen i za koje ispunjava uslove; da je za sticanje zvanja samostalni policijski narednik potrebno da ima 25 godina i devet meseci radnog staža, uz ostale uslove, koje podnosilac nije ispunjavao na dan 1. juna 2012. godine; da se u konkretnom slučaju ne može primeniti Zakon o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/2005, 81/2005, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/ 09), jer se sticanje i napredovanje u zvanju policijskih službenika uređuje na osnovu Zakona o policiji i pomenute uredbe, koji predstavljaju lex specialis, pa se zvanje utvrđeno tokom trajanja radnog odnosa u MUP ne može smatrati stečenim pravom, već se utvrđuje u svakoj pojedinačnoj situaciji.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 112-01-00134/2013-01 od 22. maja 2013. godine usvojio žalbu podnosioca, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak. Taj organ je našao da nije jasno zašto se prvostepeni organ pozvao na pravne posledice utvrđivanja neustavnosti člana 15. navedene Uredbe, kada taj član nije primenjen prilikom utvrđivanja zvanja podnosioca.

Prvostepeni organ je 11. oktobra 2013. godine doneo treće po redu rešenje broj 112-787/12-2 sa istim dispozitivom kao i u prethodnim rešenjima, ponavljajući ranije date razloge. Drugostepeni organ je rešenjem broj 112-01-119/2014-01 od 28. marta 2014. godine ponovo usvojio žalbu podnosioca i poništio navedeno prvostepeno rešenje. U tom rešenju je ukazano da je prvostepeni organ propustio da utvrdi koje su pravne posledice konačnog rešenja od 3. marta 2010. godine, kojim je podnosilac unapređen u zvanje samostalnog policijskog narednika.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 112-787/12-3 od 30. aprila 2014. godine po četvrti put odlučio na isti način, ne menjajući razloge iz obrazloženja. Za razliku od prethodna tri puta, drugostepeni organ je rešenjem broj 112-01-280/2014-01 od 14. jula 2014. godine odbio žalbu podnosioca. Međutim, Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 10693/14 od 18. decembra 2015. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što nije jasno zašto je tuženi organ odustao od ranije datih razloga u obrazloženju rešenja od 28. marta 2014. godine.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je rešenjem broj 112-01-51/2016-01 od 28. januara 2016. godine usvojio žalbu podnosioca, poništio prvostepeno rešenje od 30. aprila 2014. godine i vratio predmet na ponovni postupak, dajući iste primedbe kao i u rešenju od 28. marta 2014. godine.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 112-787/12-4 od 22. aprila 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe ponovo utvrdio isto zvanje, kao i kada je prvi put rešavao o njegovom raspoređivanju. Drugostepeni organ je rešenjem broj 112-01-00648/2016-01 od 13. jula 2016. godine poništio i navedeno prvostepeno rešenje, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnosilac upravnim organima podnosio urgencije zbog nedonošenja rešenja u zakonskom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, te da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje (stav 2 .).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi tog prava u konkretnom slučaju počeo da teče 9. avgusta 2012. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu u upravnom postupku, te da još nije pravnosnažno okončan. Dakle, traje nešto duže od četiri godine.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postup ka nije složen, jer nadležni organi i sud u upravnom sporu treba da utvrde da li policijski službenik koji se, u skladu sa novim Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, raspoređuje na isto radno mesto na kome je prethodno bio raspoređen, zadržava i zvanje koje mu je bilo određeno na ranijem radnom mestu. Sa stanovišta značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ima materijalni interes da mu se odredi isto zvanje koje stekao pre navedenog raspoređivanja, kao i legitiman interes da se o tom pitanju njegovog radnopravnog statusa odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa i nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni organ poništio pet prvostepenih rešenja, nalažući da se u ponovnom postupku razreši pomenuto pitanje koje je suštinski pravne prirode. Imajući to u vidu, Ustavni sud smatra da je drugostepeni organ propustio da korišćenjem procesnih ovlašćenja propisanih citiranim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku spreči uzastopno vraćanje predmeta na ponovni postupak i da sam reši upravnu stvar. Ustavni sud je, takođe, našao da je Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu u presudi od 18. decembra 2015. godine propustio da iznese svoje pravno shvatanje o spornom pitanju, zadržavajući se samo na primedbama u pogledu postupka, koje nisu doprinele da se on okonča.

Kad je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je primetio da je on, kako i sam navodi, podnosio jedino urgencije zbog kašnjenja sa donošenjem rešenja, ali ne i zakonom propisana pravna sredstva namenjena za ubrzanje upravnog postupka u tim situacijama. Ipak, u ovom postupku nije se radilo o dužim periodima kašnjenja upravnih organa , te propuštanje podnosioca da koristi navedena pravna sredstva nije moglo značajnije uticati na neprimereno trajanje upravnog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da dugom trajanju osporenog postupka doprinosi nedelotvorno postupanje upravnih organa, ali i nadležnog suda u upravnom sporu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 112-787/12-4 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da se svi navodi i razlozi ustavne žalbe odnose isključivo na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemečnog istim članom Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nemat erijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i propuštanje podnosioca da u određenim periodima koristi pravna sredstva za njegovo ubrzanje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti