Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene stambenih propisa

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava. Drugostepeni sud je pogrešno zaključio da podnosilac nema pravo korišćenja stana samo zato što je rođen nakon 1973. godine, ignorišući njegov stečeni status korisnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8188/13 od 18. juna 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8188/13 od 18. juna 2014. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14051/10 od 3. jula 2013. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14051/10 od 3. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 15. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8188/13 od 18. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno stavom drugostepenog suda da on nema pravo da zaključi ugovor o trajnom zakupu stana u svojini građana iz razloga što je rođen 1974. godine. Prema mišljenju podnosioca, ovakav stav - da se stanarska prava posle 1973. godine nisu mogla sticati, niti zasnivati na stanovima u svojini građana je posledica pogrešnog tumačenja i primene materijalnog prava, s obzirom na to da se ne radi o novonastalom pravu, već o pravu koje već postoji tj. pravu stanovanja pravnih prethodnika lica rođenih posle 1973. godine. Dodaje i da se na njegov slučaj ima primeniti institut zaštite prava nerođenog deteta, kao i to da je Ustavni sud posle 1973. godine doneo odluku da se unuci mogu smatrati članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava. Zbog činjenice da je postupak trajao šest godina, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14051/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. J . podnela je 26. marta 2008. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Z . K, radi iseljenja iz bliže opisanog stana koji je u njenom vlasništvu.

Prvo ročište koje je bilo zakazano za 3. jul 2008. godine nije održano zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, te je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom.

Ročište koje je povodom tužiljinog predloga za vraćanje u pređašnje stanje bilo zakazano za 14. novembar 2008. godine, nije održano zbog sprečenosti sudije i dojave o postavljenoj bombi u zgradi suda.

Na sledećem ročištu, koje je održano 21. januara 2009. godine, sud je usvojio pomenuti predlog i stavio je van snage rešenje da se tužba smatra povučenom.

Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu koja je odbačena kao nedozvoljena rešenjem prvostepenog suda P. 345/09 od 4. marta 2009. godine.

Kako je tuženi izjavio žalbu i protiv rešenja od 4. marta 2009. godine, ročište koje je bilo zakazano za 3. april nije održano zbog dostavljanja spisa predmeta drugostepenom sudu koji je žalbu odbio kao neosnovanu rešenjem Gž. 3594/10 od 3. novembra 2010. godine.

Zbog smrti tužilje M . J . u julu 2010. godine, o čemu je sud obavešten u septembru iste godine, te smrti tuženog Z . K . u oktobru 2009. godine, o čemu je sud obavešten 1. juna 2011. godine, postupak nije prekidan jer su njihovi pravni sledbenici D . J . i M . K, ovde podnosilac ustavne žalbe, odmah stupili u parnicu po dostavljanju obaveštenja o ovim činjenicama.

Nakon donošenja pomenutog rešenja drugostepenog suda od 3. novembra 2010. godine, prvo ročište koje je bilo zakazano za 11. oktobar 2011. godine nije održano na predlog tužiljinog punomoćnika sa čime se punomoćnik tuženog saglasio.

U daljem toku postupka, od još ukupno šest ročišta, jedno nije održano, s tim što razlozi za to nisu navedeni i osim pismenih dokaza koji su pribavljeni od nadležnih državnih organa i komunalnih preduzeća, izveden je i dokaz saslušanjem stranaka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14051/10 od 3. jula 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik spornog stana na kome je, po osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu R. 147/78 od 7. marta 1978. godine, nosilac stanarskog prava bila S. S . (tetka oca tuženog), za koju je utvrđeno da se u stan uselila 1962. godine. Pomenutim rešenjem odbijen je predlog S . S . da se kao članovi njenog porodičnog domaćinstva u rešenje unesu Z . K . (otac tuženog), D . K, M . K . (tuženi), B . K . (baka tuženog) i R . K, sa obrazloženjem da čl. 7, 17. i 37. Zakona o stambenim odnosima predviđaju da nije potrebno unošenje članova porodičnog domaćinstva u ugovor o korišćenju stana jer pomenuti zakon svim korisnicima, koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava, garantuje trajno i nesmetano korišćenje stana, pa stoga predlagač S . S . ima pravo da stan koristi sa članovima svog porodičnog domaćinstva bez obzira na to da li su upisani u ugovor o korišćenju stana ili ne. S . S . je 1982 . godine napustila stan, pa je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 145/83 od 8. juna 1983. godine odbijen tužbeni zahtev M . J . za iseljenje B . K . iz spornog stana sa svim licima i stvarima, a usvojen protivtužebni zahtev i utvrđeno da je nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu B . K, dok je protivtužba odbačena u delu u kome je traženo da se utvrdi da će B . K . stan koristiti sa članovima svog porodičnog domaćinstva – sinom Z, snahom i dvoje unučadi iz razloga što u smislu člana 20. Zakona o stambenim odnosima nosilac stanarskog prava ima pravo da odluči sa kim će da živi. B . K . je preminula 1994. godine, a u stanu je ostao da živi njen sin Z . koji je tek 2007. godine pokrenuo postupak za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana , koji je prekinut do okončanja ovog parničnog postupka. Z . K . je preminuo 2009. godine, a u stanu je posle njegove smrti ostao da živi tuženi sa svojom porodicom. Tuženi je rođen 1974. godine, a na adresi spornog stana je prijavljen od 30. januara 1984. godine. Prvostepeni sud je zaključio da tuženi, kao član porodičnog domaćinstva svog pok. oca Z . K . i svoje pok. bake B . K, ima pravo da, posle njihove smrti, nastavi da koristi sporni stan jer da je bio unet u sudske odluke i određen kao član domaćinstva pre 1973. godine, imao bi status preostalog člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava. Iz navedenog, ali i iz razloga što se propust člana porodičnog domaćinstva da u zakonom propisanom roku od 60 dana obavesti vlasnika o smrti nosioca stanarskog prava, ne može tumačiti tako da član porodičnog domaćinstva gubi pravo korišćenja stana, sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 9, 34. i 35. Zakona o stanovanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8188/13 od 18. juna 2014. godine preinačena je ožalbena nižestepena odluka, tako što je usvojen tužbeni zahtev za iseljenje tuženog. Polazeći od toga da je tuženi rođen 1974. godine, nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima 29. jula 1973. godine („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73), kada se stanarsko pravo više nije moglo steći na stanu u svojini građana, sud je zaključio da tuženi ni kao korisnik stana, ni kao član porodičnog domaćinstva na njemu nije mogao steći stanarsko pravo. Drugostepeni sud je zaključio da ni otac tuženog, pok. Z. K, nije mogao steći svojstvo nosioca stanarskog prava jer sa vlasnikom stana nije imao zaključen ugovor o zakupu stana, kao i zbog toga što ni tužilja, ni njena pok. majka M . J . nisu dale saglasnost za korišćenje stana, pa stoga faktičko korišćenje stana od strane tuženog od njegovog rođenja 1974. godine ne može voditi sticanju stanarskog prava, te da je stoga, tužiljin zahtev osnovan u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.1232/15 Rž. 247/15 od 26. juna 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene presude i žalba koju je izjavio protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 2/15 od 28. januara 2015. godine kojim Vrhovnom sudu nije predloženo odlučivanje o reviziji kao iuzuzetno dozvoljenoj.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br oj 29/73) , koji je bio na snazi u vreme rođenja podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona (član 17. stav 1.).

Članom 9. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 8/81 - prečišćeni tekst, 18/81 i 38/84) , koji je bio na snazi u vreme donošenja sudske odluke o tome da je nosilac stanarskog prava na spornom stanu podnosiočeva baka, bilo je propisano : da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (stav 1.); da se članovima porodičnog domaćinstva, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, deca rođena u braku, van braka, ili usvojena, pastorčad i unučad bez roditelja, roditelji (otac, majka, očuh, maćeha i usvojilac), braća i sestre i lica koja je nosilac stanarskog prava dužan po zakonu da izdržava ili su ta lica dužna po zakonu da izdržavaju nosioca stanarskog prava, a koja zajedno sa njim stanuju (stav 2.).

Ustavni sud Jugoslavije je, na sednici održanoj 9. aprila 1987. godine , doneo Odluku U. 167/85 i U. 336785 ("Službeni list SFRJ" broj 84/87) kojom je utvrđeno da odredba člana 9. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 9/85) , u delu kojim je utvrđeno da svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava imaju unučad bez roditelja nije saglasna sa Ustavom SFRJ, te da je Skupština Socijalističke Republike Srbije dužna da, u skladu sa odredbama člana 384. stav 2. Ustava SFRJ, u roku od šest meseci od dana dostavljanja odve odluke, odredbe člana 9. stav 2. Zakona o stambenim odnosima uskladi sa Ustavom SFRJ.

Ustavni sud Jugoslavije je, na sednici održanoj 17. februara 1988. godine, doneo Odluku U. 167/85, 336/85, 68/86, 366/85, 49/86, 266/87 i 263/87, kojom je utvrđeno da je 8. februara 1988. godine prestao da važi deo odredbe člana 9. stav 2. Zakona o stambenim odnosima koji glasi "bez roditelja", imajući u vidu da Skupština Socijalističke Republike Srbije nije u roku utvrđenom odredbom člana 384. stav 2. Ustava SFRJ uskladila osporenu odredbu Zakona sa Ustavom SFRJ, a u skladu sa Odlukom Ustavnog suda Jugoslavije U. 167/85 i U. 336/85 od 9. aprila 1987. godine.

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), koje su bile na snazi u vreme smrti B. K, propisano je: da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje (član 5. stav 2.); da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede, da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava i da ako lice iz st. 2. i 3. ovog člana ne zaključi ugovor o zakupu u roku od 60 dana od smrti zakupca, ugovor o zakupu prestaje (član 9. st. 2, 4. i 5. ); da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu - bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, a ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.); da članovi porodičnog domaćinstva zakupca društvenog stana imaju pravo da trajno koriste taj stan, pod uslovima iz ovog zakona (član 36. stav 1.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana, od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40. stav 1.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, posebno činjenicu da podnosilac osporava primenu i tumačenje merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud podseća na svoj stav da garancija pravičnog suđenja ima za cilj da obezbedi da se u sudskom postupku poštuju ljudska prava i slobode zajemčene Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), koja je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje (videti Odluku Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine na : www.ustavni.sud.rs), iz čega proizlazi i obaveza redovnih sudova da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Konvencije (identično stanovište u pogledu primene i tumačenja domaćeg prava u skladu sa obavezama iz Konvencije izneo je i ESLjP u presudi Stankova protiv Slovačke , od 9. oktobra 2007. godine (broj predstavke 7205/02, stav 24.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da je predmet konkretnog parničnog postupka bila tužba za iseljenje podnosioca ustavne žalbe iz stana čiji je vlasnik tužilja D. J, te da je osporena drugostepena presuda zasnovana na stanovištu suda da podnosilac, s obzirom na činjenicu da je rođen 1974. godine, nije mogao steći svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava i korisnika spornog stana budući da je reč o stanu u svojini građana na kome se posle stupanja na snagu republičkog Zakona o stambenim odnosima 2 9. jula 1973. godine to pravo više nije moglo steći. Dodatni argument drugostepeni sud nalazi u tome da ni otac podnosioca ustavne žalbe nije mogao steći svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu iz razloga što sa vlasnikom nije zaključio ugovor o zakupu stana.

Imajući u vidu razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud podseća da je slično pitanje koje se postavlja i u ovom konkretnom slučaju razmatrao u prethodno pomenutoj Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine. U tom predmetu podnositeljka ustavne žalbe V.I. se u stan u svojini građana uselila 1982. godine zaključenjem braka sa licem koje je postalo nosilac stanarskog prava nakon smrti svoga oca (prethodnog titulara ovog prava) 1981. godine, a koje lice je to svojstvo steklo kao član porodičnog domaćinstva pok. oca , jer je u stanu živelo pre i posle 29. jula 1973. godine. I u ovom slučaju suprug podnositeljke ustavne žalbe, nakon smrti svoga oca, nije imao zaključen ugovor o korišćenju stana sa vlasnicima, a sudovi su usvojili zahtev za iseljenje podnositeljke. U pomenutoj Odluci Ustavni sud je istakao da smatra ustavnopravno prihvatljivim stav redovnih sudova da lice koje se u stan u privatnoj svojini uselilo posle 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu republičkog Zakona o stambenim odnosima, ne može da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, ali da se arbitrernost u primeni prava ogleda u izjednačavanju pojmova nosioca stanarskog prava i korisnika stana. Ustavni sud je tom prilikom, ukazujući na to da Zakon o stambenim odnosima nije onemogućio da se nakon stupanja na snagu tog zakona stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstava nosioca stanarskog prava, odnosno svojstvo korisnika stana, zaključio da je podnositeljka V.I. u režimu Zakona o stambenim odnosima stekla pravo da trajno koristi sporni stan u svojini građana jer se u njega zakonito uselila zaključenjem braka sa nosiocem stanarskog prava, čime je stekla svojstvo korisnika stana.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe u spornom stanu živi od svog rođenja 1974. godine, kao i to i da je svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu sudskim odlukama bilo utvrđeno prvo u korist tetke podnosiočevog oca, a potom u korist njene sestre tj. podnosiočeve bake, te da su u oba slučaja sudovi odbili/odbacili zahtev da se u svoje odluke podnosioca ustavne žalbe unesu kao člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava iz razloga što nije postoj ala zakonska obaveza da u ugovor o korišćenju stana un ose članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava . Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe se zakonito useli o u predmetni stan i na taj način je stek ao svojstvo člana porodičnog domaćinstva tadašnjeg nosioca stanarskog prava, odnosno svojstvo korisnika stana, imajući u vidu da je članom 9. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima bilo propisano da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju i da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona.

S obzirom na to da je predmet parnice bila samo tužba za iseljenje prvo podnosiočevog oca, a nakon njegove smrti – podnosioca, da je vanparnični postupak za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana koji je pokrenuo podnosiočev otac 2007. godine bio prekinut do okončanja konkretne parnice, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud, donoseći osporenu odluku, ni je ima o u vidu odredb e člana 5. stav 2. i člana 9. stav 2. važećeg Zakona o stanovanju, kao ni činjenicu da je rešavanje po pomenutom zahtevu podnosiočevog oca koji je u spornom stanu živeo i pre i posle 29. jula 1973. godine prekinuto, zbog čega je za Ustavni sud ustavnopravno neprihvatljivo stanovište da su ispunjeni zakonski uslovi za iseljenje podnosioca i da ni podnosiočev otac nije mogao steći svojstvo nosioca stanarskog prava jer sa vlasnikom stana nije imao zaključen ugovor o zakupu stana.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude zasnovane na arbitrernoj primeni materijalnog prava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom drugostepenom postupku nadležni sud odluči o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude prvostepenog suda , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, budući da je okončan procesnom odlukom revizijskog suda , trajao šest godina i dva i po meseca, što bi moglo da ukaže na povredu označenog prava. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud bio neaktivan u periodu od godinu dana kada je, nakon što su mu u decembru 2010. godine vraćeni spisi predmeta sa odlukom drugostepenog suda Gž. 3594/10, prvo ročište zakazao za 11. oktobar 2011. godine. Takođe, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, s tim što je kao razlog za neodržavanje ovog ročišta navedena i dojava o postavljenoj bombi u zgradi suda. Što se pak tiče postupanja drugostepenog suda, taj sud je odluku o žalbi protiv prvostepene presude doneo nakon nepunih osam meseci.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na jedno ročište bilo doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Dalje, Ustavni sud primećuje da je podnosilac ustavne žalbe protiv rešenja kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i stavljeno van snage prethodno pomenuto rešenje da se tužba smatra povučenom, izjavio žalbu koja je odbačena kao nedozvoljena, kao i to da je žalbu izjavio i protiv rešenja kojim je njegova žalba odbačena kao nedozvoljena, tako da se o ovim procesnim pitanjima pred prvostepenim i drugostepenim sudom odlučivalo u periodu od godinu dana i osam meseci. Ovim se ne želi reći da izjavljivanje pravnih lekova protiv procesnih odluka o vraćanju u pređašnje stanje nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu, ali svakako utiče na dužinu postupka. Takođe, jedno ročište nije održano na predlog tužiljinog punomoćnika, ali se sa ovim predlogom podnosiočev punomoćnik saglasio.

Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud je, odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnosioca ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos podnosioca onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku, te je, stoga, ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene stambenih propisa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti