Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog ništavosti ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima su poništeni ugovori o adaptaciji i kupoprodaji nepokretnosti. Sudovi su utvrdili da je promet nepokretnosti u društvenoj svojini izvršen suprotno imperativnim propisima, zbog čega su ugovori ništavi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-67/2008
01.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Milošević iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vere Milošević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1863/04 od 21. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 435/07 od 16. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2144/07 od 7. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Milošević iz Valjeva je, preko punomoćnika Radomira Rake Spasojevića, advokata iz Valjeva, podnela Ustavnom sudu 9. januara 2008. godine blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1863/04 od 21. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 435/07 od 16. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2144/07 od 7. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se osporenim presudama negira sticanje prava svojine po osnovu zajedničke gradnje, kao dozvoljenog teretnog pravnog posla. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je pogrešan pravni stav sudova u predmetnom postupku da je zaključenjem ugovora o adaptaciji i dogradnji nepokretnosti izvršeno bilo kakvo otuđenje imovine, jer se tim ugovorom ne vrši prenos svojine na investitora, već investitor na osnovu izvršenog ulaganja u adaptaciju i dogradnju postaje suvlasnik na objektu. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe ističe da su sudovi pogrešno utvrdili da je predmetna nepokretnost u društvenoj svojini, jer je ona bila u svojini preduzeća "Divčibare turist" D.O.O. koje nikad nije bilo društveno preduzeće, već društvo sa ograničenom odgovornošću, te ni predmetna imovina o kojoj je reč nije mogla biti u društvenoj svojini. Iz tih razloga, smatra da joj je osporenim presudama povređeno Ustavom garantovano pravo na imovinu, jer je ona suvlasništvo na predmetnoj nepokretnosti stekla izvršenjem ugovora koji je dozvoljen u pravnom sistemu Republike Srbije.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Republika Srbija, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, podnela je Opštinskom sudu u Valjevu tužbu radi poništaja ugovora protiv J.P. "Valjevo Turist" iz Valjeva i Vere Milošević iz Valjeva, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Postupajući po navedenoj tužbi, Opštinski sud u Valjevu doneo je osporenu presudu P. 1863/04 od 21. novembra 2006. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio sledeće: da je ništav ugovor o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji zaključen između pravnog prethodnika prvotuženog Preduzeća za turizam i ugostiteljstvo "Divčibare-Turist" D.O.O. iz Valjeva i podnositeljke ustavne žalbe, overen pred Opštinskim sudom u Valjevu, Ov. broj 1471/98 od 22. maja 1998. godine; da je ništav aneks ugovora o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji zaključen između navedenog preduzeća i podnositeljke ustavne žalbe, overen pred Opštinskim sudom u Valjevu, Ov. broj II 236/98 od 27. septembra 1998. godine; da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između navedenog preduzeća i podnositeljke ustavne žalbe, overen pred Opštinskim sudom u Valjevu, Ov. broj II 214/00 20. juna 2000. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je preduzeće "Divčibare-Turist" D.O.O. iz Valjeva osnovano kao preduzeće u društvenoj svojini 1991. godine, da je osnivač tog preduzeća Turistički savez opštine Valjevo, kao društvena organizacija, te da je ugovorom od 17. februara 1992. godine Turistički savez opštine Valjevo na navedeno preduzeće izvršio prenos osnovnih sredstava bez naknade u društvenoj svojini, a među kojima je i predmetna vikend kuća broj 4 koja se nalazi na katastarskoj parceli 590/6 KO Divčibare. Navedeno je da je ugovorom o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji i ankesom tog ugovora, koje su zaključili pravni prethodnik prvotuženog i podnositeljka ustavne žalbe, prvotuženi raspolagao navedenom vikend kućom. Prema mišljenju suda, iako je navedeni ugovor označen kao ugovor o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji, reč je o ugovoru o prometu nepokretnosti, jer je ugovoreno da podnositeljka ustavne žalbe po osnovu svog uloga u adaptaciju i dogradnju stiče pravo svojine sa udelom 6/7 na predmetnoj vikend kući, sa pravom korišćenja na katastarskoj parceli 590/6 KO Divčibare. U prilog tome, kako sud dalje navodi u obrazloženju, ide i činjenica da je između istih stranaka kasnije zaključen i sudski overen ugovor o kupoprodaji preostalog udela od 1/7 na predmetnoj vikend kući, te je sud našao da je prava volja ugovornih strana i u trenutku zaključenja ugovora o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji bila takva da podnositeljka ustavne žalbe stekne pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti. Kako je predmetna nepokretnost u društvenoj svojini, sud je utvrdio da su osporeni ugovori ništavi, jer su zaključeni suprotno članu 14. Zakona o prometu nepokretnosti. Protiv navedene presude podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu.

Okružni sud u Valjevu, rešavajući o žalbi podnositeljke, doneo je osporenu presudu Gž. 435/07 od 16. marta 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke i potvrdio presudu Opštinskog suda u Valjevu P. 1863/04 od 21. novembra 2006. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je u prvostepenom postupku pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, kao i da je pravilno primenjeno materijalno pravo. Dalje je navedeno da pobijani ugovor o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji iz 1998. godine nije imao za cilj da zaštiti od propadanja i da uveća vrednost predmetne nepokretnosti i kao takvu da je očuva u društvenoj svojini, već je pravi cilj bio da se predmetna vikend kuća otuđi iz društvene svojine. Prema shvatanju suda, to proizlazi ne samo iz sadržine navedenog ugovora prema kome podnositeljka ustavne žalbe po osnovu sredstava uloženih u adaptaciju stiče pravo svojine sa udelom od 6/7 na predmetnoj nepokretnosti, već i na osnovu ugovora o prodaji preostalih 1/7 dela nepokretnosti iz 2002. godine, pri čemu oba ugovora treba posmatrati u međusobnoj vezi, kao ugovore zaključene u istom cilju, a protivno uslovima sadržanim u članu 14. Zakona o prometu nepokretnosti. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je utvrdio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su primenom navedenih zakonskih propisa i člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predmetni ugovori apsolutno ništavi. Protiv navedene presude podnositeljka ustavne žalbe je izjavila reviziju.

Odlučujući o reviziji podnositeljke, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev. 2144/07 od 7. novembra 2007. godine kojom je odbio reviziju podnositeljke izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 435/07 od 16. marta 2007. godine. U obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije je navedeno da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 9) i 12) i člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Prema oceni Vrhovnog suda Srbije, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da ugovor o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji iz 1998. godine nije imao za cilj da zaštiti od propadanja i da uveća vrednost predmetne nepokretnosti, već da je cilj ugovora bio da se predmetna vikendica, sa pravom korišćenja na zemljištu, otuđi iz društvene svojine. Revizijski sud takođe smatra da se oba predmetna ugovora moraju posmatrati u međusobnoj vezi, te da je prodaja nepokretnosti samo finalizirana ugovorom o kupoprodaji iz 2002. godine. Kako je promet predmetne nepokretnosti obavljen suprotno uslovima iz člana 14. Zakona o prometu nepokretnosti, navedeni ugovori su apsolutno ništavi u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, navedeno je da novčana sredstva koje je podnositeljka ustavne žalbe uložila i isplatila povodom predmetnih ugovora, čija je ništavost utvrđena, nisu predmet ove parnice.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.)

Odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 2/89, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", broj 31/93) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (stav 1.); ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2.).

Odredbama člana 15. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik SRS", br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i "Službeni glasnik RS", br. 53/93, 67/93, 48/94 i 53/95), koji je važio u vreme zaključenja predmetnog ugovora o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji, bilo je propisano: da se otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine prodajom, vrši javnim nadmetanjem, odnosno pribavljanjem pismenih ponuda, a da se otuđenje nepokretnosti vrši neposrednom pogodbom samo kada se otuđenje nije moglo postići putem javnog nadmetanja, odnosno kada je putem stavljanja pismenih ponuda ostalo bezuspešno (stav 1.); ugovor o otuđenju nepokretnosti iz društvene svojine zaključen protivno odredbi stava 1. ovog člana, ništav je (stav 2.).

Odredbama člana 14. važećeg Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09) propisano je: da se otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine vrši javnim nadmetanjem ili prikupljanjem pismenih ponuda (stav 1.); da se otuđenje nepokretnosti iz stava 1. ovog člana vrši neposrednom pogodbom samo kada se otuđenje nije moglo postići javnim nadmetanjem, odnosno kad je putem pribavljanja pismenih ponuda ostalo bezuspešno, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno (stav 2.); da je ugovor o otuđenju nepokretnosti iz državne i društvene svojine zaključen protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana ništav (stav 3.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.).

Zakonom o preduzećima ("Službeni list SFRJ", br. 77/88, 40/89 i 46/90), koji je važio u vreme osnivanja preduzeća "Divčibare-Turist" D.O.O. iz Valjeva sa kojim je podnositeljka ustavne žalbe zaključila predmetne ugovore, bilo je propisano: da su u društvenoj svojini društveno preduzeće, javno preduzeće kao deoničko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću kada posluju sredstvima u društvenoj svojini (član 2. stav 1.); da jedno ili više društvenih pravnih lica mogu osnovati deoničko društvo sa ograničenom odgovornošću kao preduzeće u društvenoj svojini (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude zasnivaju se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. U osporenim presudama sudovi su obrazložili svoja pravna stanovišta zauzeta u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da su ta stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na imovinu zbog toga što je utvrđena ništavost ugovora o zajedničkoj adaptaciji i dogradnji koji je zaključila sa Preduzećem za turizam i ugostiteljstvo "Divčibare-Turist", te da predmet tog ugovora nije sticanje svojine, već povećavanje vrednosti predmeta dogradnje i adaptacije, nisu prihvatljivi za Ustavni sud. Upravo obrnuto, predmetni ugovor zaista predstavlja pravni osnov za otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine i sticanje prava svojine sa udelom od 6/7 za podnositeljku ustavne žalbe. Razlog zbog koga podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije stekala pravo svojine na nepokretnosti koja je bila predmet dogradnje i adaptacije, jeste u tome što je osporenim sudskim odlukama takvo sticanje ocenjeno kao protivpravno, odnosno kao suprotno imperativnoj odredbi člana 14. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti. Ustavni sud smatra da je u osporenim presudama pravilno utvrđeno da je predmetna vikend kuća nepokretnost u društvenoj svojini, te da su bez osnova tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o tome da navedeno preduzeće s kojim je zaključila predmetne ugovore nije bilo preduzeće u društvenoj svojini i da predmetna nepokretnost nije u društvenoj svojini.

Imajući sve izneto u vidu, Ustavni sud je zaključio da pravo na imovinu podnositeljke ustavne žalbe nije moglo biti povređeno, budući da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. Evropski sud za ljudska prava je, takođe, u više navrata izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i "ne garantuje pravo na sticanje imovine" (videti, pored mnogih drugih, presudu u predmetu Marckx v. Belgium, od 13. juna 1979. godine, tačka 63.) te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu u predmetu Agrotexim and Others v. Greece, od 26. septembra 1995. godine, tačka 59.).

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu i činjenicu da je podnositeljka uložila određena novčana sredstva u predmetnu nepokretnost, te da je u tom smislu došlo do umanjenja njene imovine. Međutim, navedena okolnost u konkretnom slučaju ne sprečava podnositeljku da u posebnoj parnici od druge ugovorne strane, po osnovu instituta neosnovanog obogaćenja, a kao posledicu utvrđene ništavosti ugovora, zahteva povraćaj uloženih sredstava.

S obzirom na izneto, polazeći od sadržine prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, a imajući u vidu način sticanja svojine u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i utvrđenu ništavost ugovora u smislu čl. 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je ocenio da nije došlo do povrede navedenog ustavnog prava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Ustavni sud je u svojoj Odluci Už–1073/2008 od 5. novembra 2009. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog ništavosti ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti