Odluka Ustavnog suda o (ne)povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da trajanje postupka od preko osam godina nije nerazumno s obzirom na njegovu složenost. Deo žalbe protiv presude odbacuje kao očigledno neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-67/2020
27.06.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Somboru u predmetu K. 12/14.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Novog Sada je podneo Ustavnom sudu, 3. januara 2020. godine, preko punomoćnika Ž. G, advokata iz Sombora, ustavnu žalbu protiv presude označene u tački 2. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, garantovanih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda kojom je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, kao i trajanje krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom.

U ustavnoj žalbi je, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine stavljeno na teret da je u periodu od 23. februara 2009. godine do 5. februara 2010. godine izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) Krivičnog zakonika, a da je osporenom presudom pravnosnažno oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika koje u vreme izvršenja zakonom nije bilo normirano kao krivično delo, već je prvi put uvedeno u krivično zakonodavstvo 2013. godine. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u žalbi protiv prvostepene presude naveo da u nije bilo mesta primeni blažeg zakona iz člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika, jer delo za koje je oglašen krivim u vreme izvršenja nije postojalo, ali da se sud u osporenoj presudi o tome nije izjasnio.

Obrazlažući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na suđenje bez odugovlačenja, garantovanih odredbama 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava podnosilac je naveo da je predmetni postupak očigledno odugovlačen jer je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe sprovedena u toku 2011. godine i optužnica podignuta 8. jula 2011. godine, a suđenje je trajalo potpuno nerazumno dugo, tako da je postupak vođen više od 9 godina.

Podnosilac je istakao zahtev da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava i da poništi osporenu presudu.

2. Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije kojom je ustanovljena ustavna žalba kao izuzetno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda sledi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet na štetu lica koje podnosi ustavnu žalbu, jer samo takvim aktom može doći do povrede ustavnih prava. Takođe, navodi ustavne žalbe se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi označenog prava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Višeg suda u Somboru K. 12/14, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Somboru Ki. 38/11 od 14. aprila 2011. godine otvorena je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i još šestoro osumnjičenih lica zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 3. u vezi stava 1. tačka 4) Krivičnog zakonika i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Ki. 38/11 od 14. aprila 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe i još petoro osumnjičenih lica je određen pritvor, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, koji se podnosiocu ustavne žalbe računa od 14. aprila 2011. godine, kao dana lišenja slobode.

Podnosilac ustavne žalbe se u predmetnom krivičnom postupku nalazio u pritvoru u periodu od 14. aprila 2011. godine do 25. novembra 2011. godine.

Optužnicom Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) i člana 33. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika. Istom optužnicom, pored podnosioca ustavne žalbe optuženo je još dva lica zbog krivičnog dela iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 220/11 od 5. septembra 2011. godine odbijeni su prigovori branilaca okrivljenih, među njima i podnosioca ustavne žalbe izjavljeni protiv navedene optužnice, dok je prema jednom od okrivljenih odlučeno da nema mesta optužbe.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 305/11 od 25. novembra 2011. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je ukinut pritvor.

Optužnicu Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine preuzelo je Tužilaštvo za organizovani kriminal pod brojem Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine, pri čemu je optužni akt preciziran pa je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) i člana 33. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, a okrivljenima R.C. i Z.R. stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1. 94/11, Kv.Po1. 179/12 od 26. marta 2012. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po optužnici Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine prihvaćenom od strane Tužilaštvo za organizovani kriminal aktom Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine i predmet je, nakon pravnosnažnosti (24. aprila 2012. godine) navedenog rešenja dostavljen Višem sudu u Somboru kao stvarno i mesno nadležnom.

U toku 2012. godine izmenjena optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine dostavljena je okrivljenima i njihovim braniocima.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 129/13 od 3. juna 2013. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po optužnici Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine prihvaćenom od strane Tužilaštvo za organizovani kriminal aktom Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine i predmet je, nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja (20. juna 2013. godine) dostavljen Osnovnom sudu u Somboru.

Rešenjem Osnovnog suda u Somboru Kv. 25/14 od 22. januara 2014. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po optužnici Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine prihvaćenom od strane Tužilaštvo za organizovani kriminal aktom Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine i predmet je nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja dostavljen Višem sudu u Somboru kao stvarno i mesno nadležnom, jer iz činjeničnog opisa optužnice proizlazi da se okrivljenima, među njima i podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. Krivičnog zakonika, za koje je prema izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova koje su počele da se primenjuju 1. januara 2014. godine, nadležan viši sud, bez obzira na visinu zaprećene sankcije.

Dana 28. februara 2014. godine primljen je u Višem sud u u Somboru predmet K-12/2014 i dodeljen je sudiji u rad.

Viši sud u Somboru je 28. marta 2014. godine inicirao sukob nadležnosti pred Vrhovnim kasacionim sudom, koji nije bio nadležan za rešavanje sukoba nadležnosti, o čemu je taj sud obavestio Viši sud u Somboru, vrativši mu spise predmeta K. 12/14 dana 17. aprila 2014. godine. Međutim, iz spisa predmeta proizlazi da Viši sud u Somboru nije inicirao potom sukob nadležnosti pred zajedničkim neposredno višim sudom, što bi u konkretnom slučaju bio Apelacioni sud u Novom Sadu, već je sprovodio predmetni krivični postupak.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Kv. 233/14 od 9. oktobra 2014. godine određeno je da će se jednom od okrivljenih Z.Ć. suditi u odsustvu.

Pripremno ročište je u predmetu Višeg suda u Somboru K. 12/14 zakazano prvi put 29. januara 2015. godine.

Pred Višim sudom u Somboru u predmetu K. 12/14 pripremno ročište bilo zakazano četiri puta i tri puta, nije bilo održano (29. januara-istaknut zahtev za izuzeće predsednika sudećeg veća, 3. aprila- sud odložio bez obrazloženja, i 11. maja 2015. godine- odloženo radi prethodnog odlučivanje o odgovoru na optužnicu branioca okrivljenog Z.G.). U tom periodu sud je raspisao poternicu za jednim od okrivljenih 30. marta 2015. godine, te su se uslovi za održavanje pripremnog ročišta stekli 18. juna 2015. godine, a da je glavni pretres započeo 28. septembra 2015. godine.

Na pripremnom ročištu održanom pred Višim sudom u Somboru K. 12/14 od 18. juna 2015. godine zamenik Višeg javnog tužioca u Somboru izložio je optužnicu Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine Tužilaštva za organizovani kriminal, koju je prihvatilo Više javno tužilaštvo u Somboru, te je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe i još troje okrivljenih promenjena pravna kvalifikacija krivičnih dela, pa je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, dok je u odnosu na okrivljene R.C i Z.R. optužnica ostala ista.

Predmetni krivični postupak pred Višim sudom u Somboru u predmetu K. 12/14 vodio se protiv ukupno šest okrivljenih lica. Glavni pretres je započeo 28. septembra 2015. godine, nastavci su bili zakazani 12 puta, pri čemu tri puta nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njegovo održavanje, koje se ne mogu pripisati podnosiocu ustavne žalbe na teret.

Viši javni tužilac u Somboru je svojim aktom Kto. 18/14 od 5. novembra 2018. godine izmenio činjenični opis optužnice i pravnu kvalifikaciju, tako što je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a okrivljenima R.C. i Z.R. stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika.

Presudom Višeg suda u Somboru K. 12/14 od 27. marta 2019. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim da je kao saizvršilac sa Z.P. izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Istom presudom okrivljeni Z.P je oglašen krivim zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, okrivljeni P.Č, D.P, R.C. i Z.R. oglašeni su krivima da su izvršili krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih, među njima i branioca podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Višeg suda u Somboru K. 12/14 od 27. marta 2019. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da nisu osnovani žalbeni navodi okrivljenog da je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. Krivičnog zakonika dekriminalizovano izmenama Krivičnog zakonika od 1. marta 2018. godine, s obzirom da navedeno krivično delo, iako po navedenom nazivu i numeraciji nije predviđeno izmenjenim Krivičnim zakonikom, ono ima kontinuitet u drugim krivičnim delima, i to u krivičnom delu zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. izmenjenog Krivičnog zakonika i u krivičnom delu prevare u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. izmenjenog Krivičnog zakonika, a imajući u vidu obavezu suda da u smislu odredbe člana 5. Krivičnog zakonika primeni najblaži zakon za učinioca, to sud nalazi da je za okrivljenog u konkretnom slučaju blaža odredba člana 238. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, jer njome nije propisana namera učinioca da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, što se izmenjenim zakonikom traži, te je stoga pravilno primenio zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 13/2020 od 25. februara 2020. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, među njima i podnosioca ustavne žalbe, podneti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Somboru K. 12/14 od 27. marta 2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine, sa detaljnim obrazloženjem o razlozima zbog kojih sud vanrednog pravnog leka ocenjuje da su neosnovane tvrdnje okrivljenih da je izmenama Krivičnog zakonika uneto potpuno novo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika, koje nije bilo predviđeno kao krivično delo u vreme kada su preduzimane inkriminisane radnje koje se okrivljenima stavljaju na teret.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ističe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca. Krivična dela i krivične sankcije određuju se zakonom (član 34. stav 2.).

Odredba člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ , br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09), koja je bila na snazi do 15. aprila 2013. godine, glasila je: službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili ne vršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 2.); ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.).

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje su objavljene u „Službenom glasniku RS", broj 121/12, od 24. decembra 2012. godine), koje su stupile na snagu 15. aprila 2013. godine, bilo je propisano da se naslov iznad člana 234. i član 234. menjaju i glase: „Zloupotreba položaja odgovornog lica“. Član 234. (1) odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili ne vršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine; (2) ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristo pedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina; (3) ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina (član 22.), kao i da se u članu 359. stav 1. reči: "ili odgovorno" brišu (član 35.).

U „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 94/16, od 24. novembra 2016. godine, objavljena je izmena člana 234. koja je stupila na snagu 1. marta 2018. godine, te ovaj član propisuje krivično delo „nedozvoljena proizvodnja“, dok je krivično delo „zloupotreba položaja odgovornog lica“ propisano odredbom člana 227, koji glasi: odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili ne vršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist koja prelazi iznos od četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.); ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji se vodio pred Višim sudom u Somboru u predmetu K. 12/14 Ustavni sud je utvrdio da se trajanje predmetnog krivičnog postupka prema podnosiocu ustavne žalbe ima računati od 14. aprila 2011. godine, kada je lišen slobode, a što se u konkretnom slučaju poklapa i sa datumom donošenja rešenja o sprovođenju istrage, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine, iz čega sledi da je osporeni krivični postupak, prema njemu, trajao duže od osam i po godina.

Navedeno trajanje krivičnog postupka može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući složenost osporenog sudskog postupka Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnih dela protiv službene dužnosti i krivičnih dela protiv privrede, u načelu, može smatrati složenim. Pri tome, polazeći od toga da je optužnicu Višeg javnog tužilaštva u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine preuzelo Tužilaštvo za organizovani kriminal aktom Kt. 3/12 od 10. februara 2012. godine, što samo po sebi nesumnjivo ukazuje na složenu činjeničnu građu na kojoj se optužni akt zasniva, što svakako podrazumeva i obiman dokazni postupak, koji je morao biti sproveden protiv šest optuženih lica. Ustavni sud dodatno konstatuje da je predmetna optužnica više puta precizirana i menjana, kako u delu činjeničnog opisa, tako i u pogledu pravne kvalifikacije krivičnih dela koja su okrivljenima stavljana na teret, te je usled izmena i dopuna Krivičnog zakonika menjana i stvarna nadležnost postupajućeg suda, što po oceni Suda ukazuje na značajnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su postavljena pred sud pokretanjem postupka i koja je trebalo razjasniti, te smatra da složenost predmetnog krivičnog postupka može da opravda njegovo višegodišnje trajanje.

Takođe, Ustavni sud ukazuje i na to da je od održavanja pripremnog ročišta od 18. juna 2015. godine prvostepena presuda doneta nakon tri godine i pet i po meseci, za koje vreme je glavni pretres bio zakazan 13 puta, a samo tri puta nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njegovo održavanje, dok je drugostepeni postupak trajao svega 6 meseci, što ukazuje na to da su Viši sud u Somboru i Apelacioni sud u Novom Sadu postupali ažurno u sprovođenju predmetnog krivičnog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud, najpre smatra da se četvorogodišnje postupanje nadležnih državnih organa, računajući od podizanja prvobitne optužnice Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine, do otpočinjanja glavnog pretresa pred Višim sudom u Somboru 28. septembra 2015. godine, ne može smatrati dovoljno efikasnim, naročitu pažnju usmeravajući na izvesne teškoće nadležnih javnih tužilaštva u preciznom formulisanju teksta optužnog akta, koje se ogledaju u višestrukim izmenama i preciziranjima podignutog optužnog akta, što je rezultiralo i višestrukim oglašavanjem stvarne i funkcionalne nenadležnosti suda za postupanje u predmetnom postupku. Međutim, u okolnostima konkretnog slučaja, kada je od otpočinjanja glavnog pretresa 28. septembra 2015. godine, do pravnosnažnog okončanja dvostepenog krivičnog postupka, 30. oktobra 2019. godine, proteklo četiri godine, Ustavni sud je ocenio da trajanje predmetnog krivičnog postupka, čija je složenost očigledna, ne izlazi iz okvira razumnog roka. S tim u vezi Ustavni sud, konstatuje da je sprovođenje detaljne, temeljne, sveobuhvatne i kvalitetne istrage važan preduslov da se sprovođenje dokaznog postupka pred sudom sprovede bez nepotrebnog odugovlačenja, čime je, u konkretnom slučaju, omogućeno sudu da u relativno kratkom roku od otvaranja glavnog pretresa pravnosnažno okonča predmetni krivični postupak. Stoga Ustavni sud konstatuje da se u postupanju nadležnih državnih organa, ne uočavaju propusti koji su ugrozili pravo podnosioca ustavne žalbe da se o optužbama protiv njega odluči u razumnom roku saglasno garancijama člana 32. stav 1. Ustava.

Uvidom u spise predmeta Višeg suda u Somboru K. 12/14 Ustavni sud je utvrdio da ni podnosilac ustavne žalbe nije svojim ponašanjem doprineo višegodišnjem trajanju predmetnog krivičnog postupka, a da složenost spornih činjeničnih i pravnih pitanja koja su pred nadležne državne organe postavljena pokretanjem krivičnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe opravdava njegovo osmogodišnje trajanje.

S obzirom na izloženo, a imajući u vidu da ni u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan konkretan razlog kojim bi se argumentovano ukazalo da su očigledni propusti nadležnih državnih organa doveli do trajanja postupka koje prevazilazi standarde razumnog trajanja, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca da mu je u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Somboru u predmetu K. 12/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, kao elementa prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine, koju podnosilac zasniva na povredi načela zakonitosti utvrđenog odredbom člana 34. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kom mu je izrečena zatvorska kazna, samo formalno poziva na povredu Ustavom zajemčenih prava, ponavljajući u ustavnoj žalbi navode prethodno iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da nisu osnovani žalbeni navodi okrivljenih, koje navode podnosilac ponovo iznosi u ustavnoj žalbi, da je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. Krivičnog zakonika dekriminalizovano izmenama Krivičnog zakonika od 1. marta 2018. godine, s obzirom da navedeno krivično delo ima kontinuitet u drugim krivičnim delima, i to u krivičnom delu zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. izmenjenog Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16 od 24. novembra 2016. godine), a koje krivično delo ima pravni kontinuitet inkriminacije sa krivičnim delom zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12 od 24. decembra 2012. godine), kao i u krivičnom delu prevare u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. izmenjenog Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16, od 24. novembra 2016. godine).

Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe optužnicom Višeg javnog tužioca u Somboru Kt. 42/11 od 8. jula 2011. godine pored izvršenja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) i člana 33. Krivičnog zakonika, bilo stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, a koje krivično delo izmenama i dopunama Krivičnog zakonika „Službeni glasnik RS“, broj 121/12, koji je stupio na snagu 15. aprila 2013. godine, podeljeno u dva krivična dela prema svojstvu učinioca i ovlašćenjima koja mu pripadaju i to na krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika, koje zadržava jasan pravni kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i 72/09), kao i da je zadržan jasan pravni kontinuitet inkriminacije krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz član 234. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12 od 24. decembra 2012. godine) sa inkriminacijom krivičnog dela pod identičnim zakonskim nazivom i sa istim bitnim elementima i propisanom kaznom iz člana 227. Krivičnog zakonika koje delo je u Krivični zakonik uneto izmenama koje se primenjuju počev od 1. marta 2018. godine („S lužbeni glasnik RS“, broj 94/16, od 24. novembra 2016. godine), što je i Vrhovni kasacioni sud u svojoj presudi Kzz. 13/2020 od 25. februara 2020. godine, detaljno analizirao i cenio, a na koje obrazloženje Ustavni sud dodatno upućuje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 234. Krivičnog zakonika koje nije bilo propisano u vreme izvršenja krivičnog dela, a da je krivično delo iz člana 238. Krivičnog zakonika dekriminalizovano.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 755/19 od 30. oktobra 2019. godine kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 2. izreke

7. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o (ne)povredi prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti