Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu pritvorenog lica zbog neosnovanog produženja pritvora. Utvrđena je povreda prava na ograničeno trajanje pritvora, jer sud nije pružio dovoljne razloge za produženje nakon što je okrivljenoj prestao radni odnos, čime je otpao osnov za ponavljanje dela.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-670/2011
18.07.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Srećković iz Kovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Srećković i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 23/11 od 11. januara 2011. godine, kojim je potvrđeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 139/10 od 22. decembra 2010. godine, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Srećković iz Kovina, preko punomoćnika Novaka Stanića, advokata iz Pančeva, podnela je 11. februara 2011. godine ustavnu žalbu, protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 139/10 od 22. decembra 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 23/11 od 11. januara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 3/11 od 21. januara 2011. godine, zbog povrede prava u pogledu trajanja pritvora i prava na pravično suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Pančevu Ki. 156/10 od 1. oktobra 2010. godine prema podnositeljki određen pritvor iz razloga predviđenim odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji je tokom istražnog postupka produžavan; da je u obrazloženju osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 139/10 od 22. decembra 2010. godine, između ostalog, istaknuto da je „okrivljena samo privremeno udaljena sa radnog mesta te da bi ukoliko bi bila puštena na slobodu mogla ponoviti krivično delo“ bez navođenja bilo kojeg konkretnog obrazloženja koje bi pojasnilo kako bi mogla ponoviti krivično delo kada je udaljena sa radnog mesta; da je protiv navedenog rešenja branilac okrivljene, ovde podnositeljke, 30. decembra 2010. godine izjavio žalbu u kojoj je naveo da je podnositeljki konačnim rešenjem Poreske uprave broj 118-940/2010-05 od 17. decembra 2010. godine prestao radni odnos sa danom 29. novembar 2010. godine, kao i da je to rešenje Poreska uprava – Filijala Kovin uz dopis od 24. decembra 2010. godine dostavila Višem javnom tužilaštvu, te da od tog momenta više ne postoji objektivna mogućnost da podnositeljka ponovi krivično delo; da je Apelacioni sud u Novom Sadu 11. januara 2011. godine, rešavajući o žalbi, doneo osporeno rešenje Kž II 23/11, kojim je žalbu odbio, navodeći da se „ne može isključiti mogućnost da će okrivljena, našavši se na slobodi zaključiti novi radni odnos, što predstavlja osobitu okolnost koja ukazuje da bi ukoliko bi se našla na slobodi mogla ponoviti krivično delo“. Podnositeljka ustavne žalbe iz navedenog zaključuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu bio dužan da u obrazloženjima osporenih rešenja oceni realnu mogućnost da ponovi krivično delo koje joj se stavlja na teret, odnosno da navede konkretne osobite okolnosti koje opravdavaju takvu bojazan, što nije učinio, te zaključuje da joj je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora.

Takođe, u ustavnoj žalbi se ističe i da nadležni sudovi, imajući u vidu da se podnositeljka nalazila u pritvoru, nisu postupali sa naročitom hitnošću u vođenju postupka, te da joj je povređeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, usled čega joj je onemogućeno da u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 3/11 od 21. januara 2011. godine izjavi žalbu i zaštiti svoja prava, „jer bi podnošenjem žalbe na rešenje Kr. 3/11 od 21. januara 2011. godine praktično samo stvorila dalje uslove za neosnovano produženje pritvora“.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja, naloži njeno puštanje na slobodu i javno objavi svoju odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Višeg suda u Pančevu Su. VIII 43-3/11 od 8. aprila 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Su. VIII 44-66/11 od 14. aprila 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

 

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

 

U vreme podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Pančevu vođen je krivični postupak u predmetu Ki. 156/11 protiv Snežane Srećković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila jedno produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.

Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 156/11 od 1. oktobra 2010. godine, tokom koje je saslušano 20 svedoka i obavljeno knjigovodstveno-finansijsko veštačenje.

Nakon sprovedene istrage, Više javno tužilaštvo u Pančevu je 24. februara 2011. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe podiglo optužnicu .

 

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnositeljka ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (11. februar 2011. godine) nalazila u pritvoru četiri meseca i jedanaest dana. Pritvor je prema podnositeljki ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Pančevu Ki. 156/10 od 1. oktobra 2010. godine i tokom istražnog postupka je produžavan.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 139/11 od 22. decembra 2010. godine, podnositeljki ustavne žalbe je produžen pritvor za jedan mesec, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je Veće Apelacionog suda u Novom Sadu razmotrilo spise predmeta i da je našlo da je predlog istražnog sudije Višeg suda u Pančevu da se pritvor produži osnovan; da iz spisa predmeta proizlazi da istraga nije dovršena iz objektivnih razloga, jer nije sprovedeno knjigovodstveno veštačenje, a „da postoji osnovana sumnja da je u dužem vremenskom periodu i to od 2002. godine do 7. septembra 2010. godine, kao i brojnost radnji od 381 poreskog obveznika preuzimala novac, kao i od 71 poreskog obveznika primila obveznice dečijeg dodatka, obećavajući da će za njihov račun izvršiti uplatu, koje okolnosti ukazuju na kontinuitet u vršenju radnji, te da je što proizilazi iz spisa, okrivljena samo privremeno udaljena sa radnog mesta, na postojanje osobitih okolnosti, da bi okrivljena ukoliko bi bila puštena na slobodu mogla ponoviti krivično delo, odnosno i dalje stoje razlozi za određivanje pritvora...“.

Branilac okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu 30. decembra 2010. godine, u kojoj je, pored ostalog, naveo da je podnositeljki konačnim rešenjem Poreske uprave broj 118-940/2010-05 od 17. decembra 2010. godine prestao radni odnos sa danom 29. novembar 2010. godine, te da je Poreska uprava ovo rešenje dostavila Višem javnom tužilaštvu u Pančevu 24. decembra 2011. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 23/11 od 11. januara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljene protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je: „činjenica da je okrivljenoj prestao radni odnos, kako to proizilazi iz sadržine podneska dostavljenom sudu od strane branioca okrivljene, međutim ne može se isključiti mogućnost da će okrivljeni našavši se na slobodi zaključiti novi radni odnos, a s obzirom da je okrivljena navedeno krivično delo izvršila u periodu od osam godina, preduzimanjem velikog broja radnji i sa velikim brojem poreskih obveznika i da imajući u vidu navedeno, pravilno veće Apelacionog suda koje je produžilo pritvor okrivljenoj zaključuje da pomenute okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljena ukoliko bi se našla na slobodi mogla ponoviti krivično delo“.

Pritvor je podnositeljki ustavne žalbe produžen potom osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 3/11 od 21. januara 2011. godine za još mesec dana, protiv kog rešenja žalba nije izjavljena.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, a da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 144. ZKP propisano je: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode i da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.); da ako se do isteka rokova iz st. 2. i 3. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 4.).

5. Polazeći od činjenice da se ustavnom žalbom osporavaju rešenja o produženju pritvora doneta u istrazi, kao i sadržine ustavnih prava utvrđenih odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava, kojima se, u stavu 1, jemči da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme i određuje koliko pritvor u istrazi može da traje, te da se, u stavu 2. jemči da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, Ustavni sud nalazi da za ocenu navoda ustavne žalbe može biti relevantna samo odredba člana 31. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je pravo na ličnu slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, kao i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Pritvor, kao zakonska mera kojom se uskraćuje navedeno pravo, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, još uvek u potpunosti važi Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku utvrđena pretpostavka nevinosti. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu.

U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da pritvor okrivljenog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazlože razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o pritvoru podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa pritvorom dati u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je ili nije u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora, imajući u vidu razloge pritvora, sveo na najkraće neophodno vreme u skladu za Ustavom i zakonom, odnosno i da li je vreme trajanja pritvora razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga, da li je razumno da okrivljeni ostane u pritvoru mora se procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje mere pritvora može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: „W. protiv Švajcarske”, 26. januar 1993, stav 30; „Kudla protiv Poljske”, 26. oktobar 2000, st. 110. i 111; „Solmaz protiv Turske”, 16. januar 2007, stav 38.).

Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje zakonitosti, kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už-1429/2008 od 16. jula 2009. godine, stav 7.). Međutim, postojanje osnovane sumnje, samo po sebi nije dovoljno. Stoga, kada se pritvor produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda „Kay protiv Velike Britanije”, od 1. marta 1994, stav 31.) ili ako sud daje stalno identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tome ne elaborira nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno (presuda „Mansur protiv Turske”, od 8. juna 1995, stav 55.).

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, stav 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih opštih principa i činjenica, kao i okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio da je pritvor prema podnositeljki ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja. Ostaje da se utvrdi da li su nadležni sudovi dali relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora i da li su pokazali posebnu hitnost u vođenju postupka.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe do podnošenja ustavne žalbe 11. februara 2011. godine nalazila u pritvoru četiri meseca.

Apelacioni sud u Novom Sadu se u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja oslonio, pored postojanja osnovane sumnje u pravcu izvršenja krivičnog dela protiv podnositeljke, na osobite okolnosti iz kojih je zaključio da će ponoviti krivično delo koje joj je stavljeno na teret i u tom smislu se pozvao na brojnost radnji izvršenja za koje je okrivljena, sa posebnim osvrtom na kontinuitet u vršenju radnji u periodu od 2002. do 7. septembra 2010. godine.

Uzimajući u obzir da je podnositeljka ustavne žalbe okrivljena da je izvršila produženo krivično delo zloupotrebe službenog položaja, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud osnovano smatrao da navedene okolnosti mogu biti osobite okolnosti koje ukazuju da će ponoviti delo i time opravdan razlog za produženje pritvora.

Međutim, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju treba imati u vidu i sledeće:

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je 30. decembra 2011. godine branilac podnositeljke izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora u kojoj je istakao da je podnositeljki prestao radni odnos u Poreskoj upravi – Filijala Kovin. Pored navedenog, Ustavni sud, takođe, konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da se u spisima predmeta Višeg suda u Pančevu u vreme donošenja odluke Apelacionog suda u Novom Sadu po žalbi na prvostepeno rešenje o produženju pritvora nalazilo rešenje Poreske uprave broj 118-940/2010-05 od 17. decembra 2010. godine kojim je podnositeljki prestao radni odnos sa danom 29. novembar 2010. godine. Imajući u vidu vrstu i prirodu krivičnog dela koje je podnositeljki ustavne žalbe stavljeno na teret (zloupotreba službenog položaja), te činjenicu da je prema podnositeljki pritvor produžen zbog osobitih okolnosti koje ukazuju da će ponoviti delo, a da joj je radni odnos prestao, po mišljenju Ustavnog suda, nadležni sud je ovu činjenicu morao posebno uzeti u obzir prilikom donošenja odluke o potvrđivanju rešenja o produženju pritvora, odnosno morao je posebno obrazložiti osobite okolnosti koje ukazuju da će ponoviti delo u situaciji kada više nije zaposlena u Poreskoj upravi. Zaključak Apelacionog suda iz osporenog drugostepenog rešenja „da se ne može isključiti mogućnost da će se okrivljena našavši se na slobodi zaključiti novi radni odnos“, po oceni Ustavnog suda, predstavlja buduću neizvesnu okolnost koja se ni u kom slučaju ne može smatrati dovoljnim razlogom za produženje pritvora.

Ustavni sud, stoga, smatra da je Apelacioni sud u osporenom drugostepenom rešenju, odlučujući o žalbi na rešenje o produženju pritvora, jasno potvrdio nedovoljno brižljiv odnos prema daljem trajanju pritvora podnositeljke ustavne žalbe, čiju žalbu je, bez konkretnih i dovoljnih činjenica, odnosno bez uvažavanja izmenjenih okolnosti koje su morale da se uzmu u obzir, odbio kao neosnovanu i održao na snazi meru pritvora. Nadležni sud nije uzeo u obzir činjenicu da je navedeni razlog za pritvor, iako u početku relevantan, postao nedovoljan u izmenjenim okolnostima konkretnog slučaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 23/11 od 11. januara 2011. godine povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava i ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučio kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. U odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 3/11 od 21. januara 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 144. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, imala pravo da protiv navedenog rešenja izjavi žalbu. Kako iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da podnositeljka pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristila Zakonikom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 

 

Slični dokumenti

• Už 4394/2024: Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog neosnovanosti
• Už 1522/2024: Odluka Ustavnog suda Srbije o odbijanju žalbe zbog trajanja pritvora
• Už 3180/2023: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe na produženje pritvora okrivljenom
• Už 13777/2023: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog produženja pritvora nakon podizanja optužnice
• Už 14360/2022: Određivanje pritvora okrivljenom za teško ubistvo i organizovani kriminal
• Už 9083/2023: Odluka Ustavnog suda o pritvoru okrivljenog Nj. K
• Už 14134/2022: Odbijanje žalbe S. D. na pritvor za teško krivično delo