Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse redovnih sudova. Različito odlučivanje o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji narušava princip pravne sigurnosti, pa je osporena presuda poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Maje Pfajfer iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Maje Pfajfer i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine i određuje da nadležni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi Maje Pfajfer izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2587/06 od 20. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maja Pfajfer iz Novog Sada je 6. maja 2009. godine, preko punomoćnika Milana Ivanovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2587/06 od 20. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. i prava na rad iz člana 60. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala i na povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ na radnom mestu „Starije STW/STD“ i da je sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu, a potom i aneks ugovora o radu 26. maja 2002. godine, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine, kojim aneksom je utvrđen ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca; da je, po mišljenju podnositeljke, bez ikakvog pravnog osnova, poslodavac u periodu od decembra 2004. godine do aprila 2006. godine prestao da joj isplaćuje nesporno ostvarene sate naleta, zbog čega je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu radi isplate Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu; da je prvostepeni sud 20. marta 2008. godine, nakon okončanog dokaznog postupka, doneo presudu P1. 2587/06 kojom je odbio u celini njen tužbeni zahtev; da je Okružni sud u Beogradu osporenom presudom Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine potvrdio prvostepenu presudu u celini.

Podnositeljka ustavne žalbe je dalje navela da su postupajući sudovi izveli pogrešan zaključak kada su odbili njen tužbeni zahtev, da osporene sudske odluke predstavljaju grubo kršenje navedenih Ustavom garantovanih prava, te predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da poništi presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine i odredi da se u najkraćem roku donese nova odluka o žalbi protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2587/06 od 20. marta 2008. godine, kao i da joj se utvrdi pravo na naknadu štete koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. 2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Starije STW/STD“ koje pripada „Letačkim poslovima“. Kao zaposlena, u navedenom svojstvu, sa poslodavcem je 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu 01-2520/12190 i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu 01-2520/12190/1, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine. Smatrajući da joj je od decembra 2004. godine do aprila 2006. godine, za svaki mesec pojedinačno, samo delimično isplaćen ugovoreni iznos zarade, podnela je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, radi isplate neisplaćenog dela zarade koji se odnosi na ostvarene sate naleta za navedeni period.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 20. marta 2008. godine doneo presudu P1. 2587/06 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se tuženi - Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ obaveže da joj isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kako je bliže navedeno u izreci ove presude.

U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno:

- da je članom 6. ugovora o radu od 24. marta 2002. godine, koji su zaključile parnične stranke, određeno da će se ugovoreni deo zarade, koji zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, regulisati aneksom tog ugovora, kao i da se ugovoreni deo zarade može odlukom poslodavca uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu;

- da je aneksom ugovora o radu od 26. maja 2002. godine određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca, a da se cena naleta utvrđuje odlukom generalnog direktora za svaki mesec;

- da je odlukom generalnog direktora tuženog broj 723/1 od 27. maja 2002. godine, a na osnovu odluke generalnog direktora tuženog broj 722/1 od 27. maja 2002. godine, utvrđena cena naleta za radno mesto tužioca;

- da je rešenjem Vlade Republike Srbije broj 343-941/2005-1 od 17. februara 2005. godine naloženo preduzimanje mera za nesmetano funkcionisanje tuženog koje se odnose na raspodelu sredstava za zarade;

- da su odlukom generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine stavljene van snage odluke broj 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Četvrti opštinski sud u Beogradu je utvrdio da je tužbeni zahtev neosnovan u celini.

Protiv navedene presude podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu koju je Okružni sud u Beogradu, osporenom presudom Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine, u celini odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te pravilno primenio materijalno pravo.

Na sednici održanoj 22. jula 2010. godine Ustavni sud je doneo Odluku Už - 1405/2008, kojom je odbijena kao neosnovana ustavna žalba Lidije Kisić iz Beograda. U sprovedenom postupku Sud je utvrdio da je imenovana zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Starije STW/STD“ koje pripada „Letačkim poslovima“ i da je podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, radi isplate neisplaćenog dela zarade koji se odnosi na ostvarene sate naleta, smatrajući da joj je od decembra 2004. godine do februara 2006. godine, za svaki mesec pojedinačno, samo delimično isplaćen pripadajući iznos zarade. Zaposlena je u navedenom svojstvu sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu 01-2520/7938 i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu 2520/07938/1, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. februara 2008. godine doneo presudu P. I 2167/07, kojom je u stavu prvom delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženo Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ da tužilji na ime dela neisplaćene zarade isplati iznos od 16.146,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 2005. godine pa do konačne isplate, zatim iznos od 3.245,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2005. godine pa do isplate i iznos od 9.709,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2005. godine pa do konačne isplate, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime dela neisplaćenih zarada isplati opredeljene iznose za period od aprila 2005. godine do februara 2006. godine. U stavu trećem izreke presuđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno:

- da je Odlukom o postupku utvrđivanja ugovorene zarade aneksom ugovora o radu za I i II liniju rukovođenja i letačko osoblje i ugovorenog dela zarade ostalih zaposlenih broj 722/1 od 27. maja 2002. godine određeno da se „letačko - kabinskom osoblju“ utvrđuje ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca za svakog pojedinca i da se cena naleta utvrđuje Odlukom generalnog direktora;

- da je odlukom generalnog direktora broj 723/1 od 27. maja 2002. godine utvrđena cena naleta za „Starije STW/STD“;

- da su odlukom generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine stavljene van snage prethodne dve pomenute odluke;

- da je tuženi u 2004. i 2005. godini poslovao sa gubitkom.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Četvrti opštinski sud u Beogradu je utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan samo za period do donošenja odluke generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine, a odbio je tužbeni zahtev za period od stupanja na snagu te odluke pa na dalje.

Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu, koju je Okružni sud u Beogradu presudom Gž. I 3693/08 od 27. avgusta 2008. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu, dok je u stavu drugom izreke preinačio presudu prvostepenog suda u delu odluke o troškovima postupka. Okružni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, odnosno „da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike u zaradi u spornom periodu od decembra 2004. godine do februara 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, imajući u vidu da su iznosi kao i dospelost nesporni, jer tužilja ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa ugovorom o radu, aneksom ugovora o radu i odlukama generalnog direktora tuženog broj 722/1 i broj 723/1, obe od 27. maja 2002. godine, koje su bile na snazi u spornom periodu, a s obzirom da su ove odluke stavljene van snage odlukom generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine i da od tog datuma ne proizvode pravno dejstvo, da je prvostepeni sud pravilno odlučio i u stavu dva izreke presude“.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

S obzirom da se odredbe čl. 32. stav 1. i 36. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuju od odredaba čl. 6. i 13. Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme kada je podnositeljka ustavne žalbe zaključila ugovor o radu i aneks ovog ugovora sa poslodavcem, kao i odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa.

Ranije važećim Zakonom o radu, i to odredbom člana 81. tog zakona, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (stav 2.); da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (stav 3.) i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (stav 4.). Članom 82. stav 2. istog zakona bilo je propisano da opštim aktom ili ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Članom 104. stav 1. važećeg Zakona o radu takođe je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbama člana 108. st. 3. i 4. Zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a naročito povredu ustavnog prava na pravično suđenje na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnositeljka u suštini žali na primenu materijalnog prava i da smatra da je zbog pogrešne primene materijalnog prava povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, kao elemenat prava na rad.

Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje. Pri tome, iako je ocena pravilnosti primene materijalnog prava, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Saglasno izloženom, ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba ranijeg i sada važećeg Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Podnositeljka ustavne žalbe je zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Starije STW/STD“ i sa poslodavcem je 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu, a 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu kojima je, pored ostalog, utvrđeno da ugovoreni deo zarade zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i da se odlukom poslodavca može uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu, kao i da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i da se cena naleta utvrđuje odlukom generalnog direktora za svaki mesec.

Takođe, Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ je u periodu 2004. i 2005. godine poslovalo sa gubitkom i generalni direktor je 13. aprila 2005. godine doneo odluku 751, kojom je stavio van snage odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine kojima je bilo određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i kojima je bila utvrđena cena naleta.

Ustavni sud ocenjuje da iz odredaba čl. 81. i 82. ranije važećeg Zakona o radu, kao i čl. 104. i 108. Zakona o radu koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa, proizlazi da se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu zakona, opšteg akta i ugovora o radu, kao i da zaradu čini i uvećana zarada, pri čemu se, pored osnova za uvećanu zaradu propisanih zakonom, takođe i opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Ustavni sud konstatuje da osnov uvećane zarade podnositeljke ustavne žalbe nije propisan zakonom, već predstavlja slučaj u kome je poslodavac iskoristio zakonsku mogućnost da ugovorom o radu zaključenim sa zaposlenim, predvidi uvećanu zaradu po osnovu mesečnih ostvarenih sati naleta za određene kategorije zaposlenih. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da je, kada koristi navedenu zakonsku mogućnost, poslodavac ovlašćen da svojim aktom i ugovorom o radu, utvrdi i pod kojim uslovima će se pravo na uvećanu zaradu ostvarivati. U konkretnom slučaju, tuženi je podnositeljki ustavne žalbe predvideo samim ugovorom o radu, koji je sa podnositeljkom zaključio još 24. marta 2002. godine, da ugovoreni deo zarade zavisi ne samo od kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, već i od uspešnog poslovanja preduzeća, kao i da se ovaj deo zarade može uvećati ili umanjiti odlukom poslodavca, a na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja. Aneksom ugovora o radu precizirano je da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je tuženi bio ovlašćen da zbog neuspešnog rada preduzeća stavi van snage odluke koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade podnositeljki ustavne žalbe, te da joj je stoga ovaj deo zarade pripadao do donošenja odluke generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine. Drugim rečima, tužbeni zahtev podnet od strane podnositeljke ustavne žalbe za isplatu neisplaćene zarade za period pre 13. aprila 2005. godine, nije mogao biti odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu navedeno i stav Suda izražen u Odluci Už – 1405/2008, Ustavni sud je utvrdio da su Četvrti opštinski sud u Beogradu presudom P1. 2587/06 od 20. marta 2008. godine i Okružni sud u Beogradu presudom Gž1. 6290/08 od 2. januara 2009. godine pogrešno primenili materijalno pravo, na štetu podnositeljke ustavne žalbe, kada su konačno odbili njen tužbeni tahtev za isplatu neisplaćene zarade za period pre 13. aprila 2005. godine.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ističe da različito postupanje redovnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, naročito postupanje istog stvarno i mesno nadležnog suda poslednje instance, ukazuje i na povredu principa pravne sigurnosti kao sastavnog dela Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). S tim u vezi, Sud naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse.

6. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je u vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnositeljke. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu navoda podnositeljke da joj je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su sudovi prekoračili rok od 6 meseci za rešavanje radnih sporova, propisan Zakonom o radu, Ustavni sud ukazuje da povredu prava na suđenje u razumnom roku ocenjuje u svakom konkretnom slučaju, u odnosu na ukupno trajanje postupka od trenutka njegovog pokretanja do okončanja postupka. Pored toga, razumna dužina trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudskih organa koji su vodili postupak, kao i od značaja istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, uvažavajući praksu i standarde ovog suda, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak započeo podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 2. oktobra 2006. godine i da je okončan presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6290/08 od 22. januara 2009. godine koja je uručena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 6. aprila 2009. godine, što znači da je postupak u dva stepena ukupno trajao dve godine, šest meseci i četiri dana, što se ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Ceneći navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je u sprovedenom postupku povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u sprovedenom sudskom postupku stajala na raspolaganju žalba, kao pravno sredstvo za zaštitu njenih prava i na zakonu zasnovanih interesa, koje je podnositeljka ustavne žalbe i iskoristila. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa ili suda da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donesu svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, u delu u kojem je osporeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na pravno sredstvo, iz čl. 32. stav 1. i 36. stav 2. Ustava, neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom odbio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti