Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Sud je naložio nadležnom sudu da preduzme mere za hitno okončanje postupka zbog nerazumno dugog trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragog Ilića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4, u vezi člana 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragog Ilića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P 1. 1169/96, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2015/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragi Ilić iz Čačka je 21. decembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 79/10 (raniji predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1169/96).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da od podnošenja tužbe 12. decembra 1996. godine u predmetnom postupku nije doneta ni prvostepena presuda; da mu je zbog trajanja postupka od preko 15 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Osnovnom sudu u Čačku da preduzme neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku kao i da se odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije". Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 2015/13 (raniji broj P 1. 79/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 1996. godine Opštinskom sudu u Čačku podneo tužbu radi naknade štete protiv prvotuženog "Šumadija osiguranje", a.d. Beograd i drugotuženog M. V. Predmet je dobio broj P1. 1169/96.

U tužbi je navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Čačku K. 273/95 od 25. avgusta 1995. godine drugotuženi M. V. proglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja koje je izvršio na štetu tužioca, i to upravljajući vozilom koje je bilo osigurano od rizika pričinjene štete trećim licima kod prvotuženog.

Pred Opštinskim sudom u Čačku održano je 37 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata, veštačenjem od strane veštaka medicinske struke-ortopeda i neuropsihijatra, veštaka saobraćajne struke, veštaka ekonomske struke i veštaka mašinske struke, izvršen je uvid u spise krivičnog predmeta K. 273/95, uvid u medicinsku dokumentaciju, dok 23 ročišta nisu bila održana, i to 15 zbog nedostatka procesnih uslova, četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog neprisustvovanja nikog na strani tuženih, jedno zbog dojave o bombi u sudu.

Tužbeni zahtev je preciziran 23. novembra 1999. godine.

Na ročištu od 27. marta 2000. godine sud je doneo rešenje o prekidu predmetnog postupka zbog pokrenutog postupka likvidacije prvotuženog pred Privrednim sudom u Beogradu i određeno je da će postupak biti nastavljen po pravnosnažnom okončanju postupka likvidacije prvotuženog. Podnosilac je tražio nastavak prekinutog postupka 11. aprila 2001. godine iz razloga što je prekinut postupak samo u odnosu na prvotuženog, tako da nema smetnji da se postupak nastavi prema drugotuženom. Kako postupak nije nastavljen, ponovo je tužilac tražio nastavak postupka 7. avgusta 2003. godine. Zatim je postupak nastavljen 18. novembra 2003. godine prema drugotuženom M. V. i određeno je da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari prema prvotuženom koji je u stečaju, nadležan Trgovinski sud u Beogradu, jer je pred tim sudom pokrenut stečajni postupak St. 2834/2000, te se Opštinski sud u Čačku oglasio nenadležnim za postupanje prema prvotuženom.

Ovom parničnom predmetu združen je i predmet po tužbi tužilaca D.A, L.J. i R.Z. koji su povređeni u istom štetnom događaju-saobraćajnoj nezgodi, a potom je predmet ovih tužilaca izdvojen i dobio je broj P. 927/07.

Od uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Čačku, gde se vodi pod brojem P1. 79/10.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je po okončanju stečajnog postupka nad "Šumadija osiguranjem" Beograd, podneo tužbu u predmetu P1. 272/05, protiv Udruženja osiguravača Srbije „Garantni fond“, Beograd, radi naknade nematerijalne i materijalne štete, te je taj predmet P1. 272/05 spojen osnovnom parničnom predmetu i dalje se vodi pod brojem P. 22792/10, radi jedinstvenog postupanja.

Tužbeni zahtev je preciziran 24. februara, 17. juna i 29. decembra 2010. godine, 4. novembra 2011. godine i 3. aprila 2012. godine.

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Čačku P. 22792/10 od 25. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi Udruženje osiguravača Srbije "Garantni fond" Beograd da isplati tužiocu na ime naknade štete koja je nastala zbog povrede u saobraćajnom udesu sledeće novčane iznose, i to – na ime nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 277.316,25 dinara, na ime duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 989.090,00 dinara, na ime naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 61.323,60 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom i na ime materijalne štete na vozilu marke "Golf" iznosa od 408.332,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenih u stavu prvom izreke ove presude do traženih novčanih iznosa da tuženi Udruženje osiguravača Srbije "Garantni fond" Beograd i tuženi Miloje Varagić solidarno isplate, i to – na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 1.000.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 2.400.000,00 dinara, na ime naruženosti iznos od 800.000,00 dinara i na ime straha iznos od 600.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi Miloje Varagić solidarno obaveže sa tuženim Udruženjem osiguravača Srbije "Garantni fond" Beograd da isplati iznose iz stava prvog izreke ove presude i preko iznosa iz stava prvog izreke ove presude do traženih, i to – na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 1.000.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 2.400.000,00 dinara, na ime naruženosti iznos od 800.000,00 dinara i na ime straha iznos od 600.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom.

Tužilac je 7. septembra 2012. godine tražio da sud donese dopunsku presudu prema tuženom M. V. za materijalnu štetu na vozilu, te je dopunskom presudom Osnovnog suda u Čačku P. 22792/10 od 6. novembra 2012. godine delimična presuda Osnovnog suda u Čačku P. 22792/10 od 25. maja 2012. godine dopunjena tako što je u izreci presude na kraju stava trećeg dodat tekst „na ime materijalne štete na vozilu marke ‚Golf’ iznos od 408.332,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom“.

Po žalbama parničnih stranaka, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 38/13 od 28. februara 2013. godine ukinute su delimična presuda Osnovnog suda u Čačku P. 22792/10 od 25. maja 2012. godine i dopunska presuda Osnovnog suda u Čačku P. 22792/10 od 6. novembra 2012. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je dalje pred prvostepenim sudom održano četiri ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta i saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 2015/13 od 24. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan prvotuženi Udruženje osiguravača Srbije da isplati tužiocu na ime naknade štete koja je nastala zbog povrede u saobraćajnom udesu iznos od 434.068,28, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan drugotuženi Miloje Varagić da isplati tužiocu solidarno sa prvotuženim iznos u stavu prvom izreke i iznose preko dosuđenog iznosa u stavu prvom izreke od 434.068,28 dinara pa do traženih sledećih iznosa u stavu 2.2. pod A) i B), i to – A) na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 320.112,00 dinara, zbog duševnih bolova usled trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 1.170.720,00 dinara, zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara i zbog pretrpljenog straha iznos od 68.292,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, B) na ime materijalne štete na vozilu marke "Golf" iznos od 397.478,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime izgubljene zarade u ugostiteljstvu, i to razlike između ličnog dohotka i naknade za vreme bolovanja za period od 12. decembra 1994. godine do penzionisanja tužioca 17. aprila 1996. godine u iznosu od 4.142,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, te razlike između prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji i penzije koju je primio tužilac u periodu od 18. aprila 1996. godine do momenta veštačenja 31. maja 2013. godine od 1.337.536,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime mesečne rente u ugostiteljstvu iznos od 16.751,66 dinara, počev od donošenja odluke 24. oktobra 2013. godine, pa ubuduće; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenog u stavu prvom i iznosa dosuđenih u stavu drugom izreke ove presude pa do traženih novčanih iznosa da tuženi Udruženje osiguravača Srbije i tuženi Miloje Varagić solidarno isplate, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 1.000.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 2.400.000,00 dinara, na ime naruženosti iznos od 800.000,00 dinara i na ime straha iznos od 600.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, na ime materijalne štete na vozilu 413.809,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime izgubljene zarade u ugostiteljstvu, i to razlike između ličnog dohotka i naknade za vreme bolovanja za period od 12. decembra 1994. godine do penzionisanja tužioca 17. aprila 1996. godine u iznosu od 4.246,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, te razlike između prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji i penzije koju je primio tužilac u periodu od 18. aprila 1996. godine do momenta veštačenja 31. maja 2013. godine iznos od 1.370.988,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime mesečne rente u ugostiteljstvu iznos od 16.751,66 dinara počev od 1. juna 2013. godine do 23. oktobra 2013. godine; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi Udruženje osiguravača Srbije i tuženi Miloje Varagić da isplate tužiocu solidarno troškove spora u iznosu od 464.980,00 dinara; u stavu petom izreke obavezan su tuženi Miloje Varagić da pored iznosa dosuđenog u stavu četvrtom izreke presude isplati tužiocu još troškove spora u iznosu od 1.094.833,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu je izjavio drugotuženi 10. decembra 2013. godine, a tužilac 17. decembra 2013. godine i spisi predmeta su u postupku odlučivanja o žalbi.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 12. decembra 1996. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepeni sud je meritorno delimično odlučio posle skoro 16 godina, da bi o tužbenom zahtevu u celosti odlučio nakon 17 godina od podnošenja tužbe. U tom sedamnaestogodišnjem periodu bilo je održano 37 ročišta za glavnu raspravu, dok 23 ročišta nije bilo održano. Predmetni postupak i dalje nije okončan i nalazi se u postupku odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Dakle, parnični postupak nije okončan ni posle 17 i po godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka jer je prisustvovao ročištima za glavnu raspravu i postupao po nalozima suda i pri tom nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, koji se odnosio na naknadu značajnog novčanog iznosa, nema sumnje da je ishod spora bio od značaja za podnosioca.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio relativno složen jer je radi potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja bilo potrebno izvesti veći broj dokaza veštačenjem od strane veštaka više struka, međutim ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za nerazumno dugo trajanje postupka od 17 i po godina, a koji i dalje nije okončan.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 2015/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1169/96), te je, krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud nalazi da se usvajanjem ustavne žalbe postiže pravična i adekvatna satisfakcija podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava. Ustavni sud posebno ukazuje da je prevashodna svrha usvajanja ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku okončanje predmetnog postupka, putem nalaganja nadležnim sudovima preduzimanja neophodnih mera u predmetnom postupku u cilju njegovog okončanja.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić