Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pristup sudu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Odbacivanje tužbe kao neuredne, zbog navodno nejasnog zahteva, predstavlja preterano formalističko tumačenje i onemogućava pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6714/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz N. S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuj e da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine i odre đuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz N. S. je 2 3. decembra 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenj a Višeg suda u Beogradu Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine i protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 12. februara 2008. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu; da je podnetom tužbom tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno naknade materijalnu štetu po osnovu neisplaćene penzije, te da mu počev od 11. septembra 2007. godine isplate svakog prvog do petog u mesecu po 17.213,64 dinara, sa tim da mu zaostale rate isplate odjednom, a onda svakog prvog do petog u mesecu u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude; da je prvostepeni sud rešenjem P. 1161/08 od 22. februara 2008. godine odbacio tužbu kao neurednu; da je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 3326/08 od 27. marta 2008. godine uvažio njegovu žalbu, ukinuo prvostepeno rešenje kojim je tužba odbačena i predmet vratio na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da tužbeni zahtev predstavlja zahtev po kome se u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku može postupati, s obzirom na to da je u tužbenom zahtevu označen iznos glavnog duga i datum od kada se traži isplata, te da nije bilo razloga da se tužba odbaci kao neuredna; da je prvostepeni sud u ponovnom postupku ponovo odbacio tužbu kao neurednu, rešenjem P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine; da je tužilac izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, ali je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine odbio kao neosnovanu njegovu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da se po podnetoj tužbi ne može postupati, jer je tužbeni zahtev tužioca nejasan, neodređen i samim tim i neizvršiv.

Podnosilac smatra da mu je osporenim aktima – rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz razloga što mu je tužba odbačena kao neuredna, iako je Okružni sud u Beogradu drugačije cenio ispunjenost uslova iz člana 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kada je rešenjem Gž. 3326/08 od 27. marta 2008. godine uvažio njegovu žalbu i izrazio stanovište da zahtev postavljen u tužbi predstavlja tužbeni zahtev po kome sud može da postupa i da tužbu nije trebalo odbaciti kao neurednu. Podnosilac ustavne žalbe pored navedenog smatra da je na odbačaj tužbe uticala i činjenica da je u donošenju osporenog drugostepenog rešenja učestvovao sudija M. M, protiv koga je punomoćnik tužioca, advokat M. C, u parnici pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu P. 3177/07 podneo pritužbu Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije.

U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe je naveo da je od podnošenja tužbe do dostavljanja osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu prošlo tri godine i deset meseci, što nije razumno vreme za odlučivanje, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a istakao je i da je od podnošenja žalbe - 10. septembra 2008. godine do dostavljanja osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu - 20. decembra 2011. godine, prošlo više od tri godine.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim aktima i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava zajemčena Ustavom Republike Srbije, da se poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu i da mu se naknadi nematerijalna šteta.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. M. iz N. S, ovde podnosilac ustavne žalbe je 12. februara 2008. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz Beograda, podneo tužbu protiv tuženih Republike Srbije – MO i Fonda SOVO, kojom je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu na ime naknade materijalne štete po osnovu neisplaćene penzije počev od 1. oktobra 2007. godine isplate svakog prvog do petog u mesecu od po 17.213,64 dinara, sa tim da mu zaostalo isplate odjednom, a onda svakog prvog do petog u mesecu, sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1161/08 od 22. februara 2008. godine odbacio tužbu tužioca D. M, kao neurednu.

Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi tužioca je rešenjem Gž. 3326/08 od 27. marta 2008. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1161/08 od 22. februara 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu u Beogradu na ponovni postupak. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je prema stanju u spisima predmeta, rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od 6. juna 2006. godine tužiocu priznato pravo na penziju počev od 23. marta 2006. godine, a penzija je počela da se isplaćuje tužiocu od 30. septembra 2007. godine; da je tužilac, smatrajući da su tuženi solidarno odgovorni, predložio da sud usvoji njegov tužbeni zahtev i na ime naknade materijalne štete po osnovu neisplaćene penzije počev od 1. oktobra 2007. godine, obaveže tužene da mu isplate svakog prvog do petog u mesecu iznos od 17.213,64 dinara, što, po mišljenju Okružnog suda, predstavlja tužbeni zahtev po kome sud može da postupa, s obzirom na to da je označen glavni dug, datum od kada se traži isplata i da u tom delu nije bilo osnovanih razloga da se tužba odbaci kao neuredna; da je što se tiče preostalog dela tužbenog zahteva, prvostepeni sud mogao da na ročištu razjasni da li se traži isplata zaostalih rata odjednom, kao i da razjasni od kog datuma tužilac predlaže da mu se utuženi iznos od 17.213, 64 dinara plaća svakog prvog do petog u mesecu, te da će prvostepeni sud u ponovnom postupku imati u vidu primedbe Okružnog suda i odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva kojim je tražena isplata iznosa od 17.213,64 dinara počev od 1. oktobra 2007. godine i razjasniti preostali deo tužbenog zahteva, a ukoliko punomoćnik tužioca ne dopuni zahtev u pogledu izostavljenog datuma od kada traži isplatu od svakog prvog do petog u mesecu i do kada, ponovo odlučiti o urednosti tog dela tužbenog zahteva.

Osporenim rešenjem Prvog opštinskog suda, donetim u ponovnom postupku, P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine ponovo je odbačena tužba tužioca kao neuredna.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine, a žalbu tužioca odbio kao neosnovanu. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je pobijanim rešenjem tužbu odbacio kao neurednu, shodno članu 100. i članu 103. stav 6. u vezi člana 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da tužba ne sadrži jasno određen zahtev ni u pogledu glavne stvari, niti u pogledu sporednog potraživanja, pri čemu je tužbu u ime tužioca podneo punomoćnik koji je advokat; da su neosnovani navodi žalbe tužioca da tužba sadrži sve što je propisano članom 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku da se po njoj može postupati, jer, po nalaženju toga suda, po podnetoj tužbi se ne može postupati, pošto je tužbeni zahtev tužioca, onako kako je formulisan, nejasan, neodređen i samim tim neizvršiv.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci), da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, da oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca, da ako izjava sadrži kakav zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima zasniva zahtev, kao i dokaze kad je to potrebno (član 100. st. 1-3.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.) (član 187. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava zasniva na tome da su sudovi pogrešno primenili merodavno procesno pravo kada su njegovu tužbu odbacili kao neurednu, jer je tužbeni zahtev tužioca „nejasan, neodređen, i samim tim i neizvršiv“. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da je potrebno da se osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje ispita u kontekstu prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak pred sudom već pokrenut. Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud konstatuje da pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i da se ovim pravom u parničnom postupku tužiocu daje mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi: Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine, stav 36.).

Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno i neograničeno pravo, već se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao što je, na primer, propisivanje obaveznih elemenata koje tužba mora da sadrži (o ograničenjima prava na pristup sudu vidi presude Evropskog suda za ljudska prava Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 8225/78, od 28. maja 1985. godine , stav 57. i Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 9063/80, od 24. novembra 1986. godine, stav 69.). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena i mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstva i cilja kojem se teži“. (o pravu na pristup sudu i njegovim ograničenjima vidi Odluku Ustavnog suda Už-6536/2011 od 3. jula 2014. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, postavilo se pitanje da li je tužba neuredna, jer ne sadrži sve što je propisano članom 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno da li je tužbeni zahtev onako kako je formulisan nejasan, neodređen i samim tim neizvršiv, kao što je stanovište redovnih sudova u osporenim rešenjima.

Ustavni sud smatra da ovakvo stanovište sudova, zauzeto povodom tužbe podnosioca ustavne žalbe, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava.

Naime, Ustavni sud smatra da zahtev tužioca da sud obaveže tužene da mu na ime naknade materijalne štete po osnovu neisplaćene penzije počev od 1. oktobra 2007. godine isplate svakog prvog do petog u mesecu iznos od 17.213,64 dinara, predstavlja tužbeni zahtev po kome sud može da postupa, s obzirom na to da je označen glavni dug i datum od kada se traži isplata, a da u pogledu preostalog dela tužbenog zahteva, prvostepeni sud može da razjasni da li tužilac traži isplatu zaostalih rata odjednom, kao i da razjasni od kog datuma tužilac predlaže da mu se utuženi iznos od 17.213, 64 dinara plaća svakog prvog do petog u mesecu.

Polazeći od izloženog i imajući u vidu da je tužba podnosioca ustavne žalbe odbačena kao neuredna zato što je tužbeni zahtev „nejasan, neodređen i samim tim neizvršiv“, Ustavni sud je ocenio da su sudovi onemogućili podnosioca ustavne žalbe u obezbeđenju pristupa sudu, kako bi se raspravilo i odlučilo o postavljenom tužbenom zahtevu, u smislu garancija prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine i Višeg suda u Beogradu Gž . 1681/10 od 14. septembra 2011. godine došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao el ementa prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Us tavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž . 1681/10 od 14. septembra 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3745/08 od 27. avgusta 2008. godine.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu, zbog čega će o žalbi podnosioca protiv rešenja o odbačaju tužbe biti ponovo odlučivano, Ustavni sud nije posebno cenio navode podnoioca koji se odnose na nepristrasnost sudije koji je učestvovao u donošenju osporenog rešenja Višeg suda.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 12. februara 2008. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1681/10 od 14. septembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao tri godine i sedam meseci.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje parničnog postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi naznačenog zajemčenog prava. Pri tome, Sud konstatuje da svaki postupak u svom toku predstavlja celinu, pa se i njegovo trajanje mora ceniti u odnosu na ukupno vreme u kome je okončan.

Imajući u vidu da je parnični postupak okončan za manje od četiri godine u dve sudske instance, Sud smatra da je predmetna parnica u svom krajnjem ishodu zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pristup sudu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti