Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je dosuđeni iznos naknade od 400 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku neadekvatan. Pozivajući se na praksu Evropskog suda, dosuđuje naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. P . iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 2448/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 80/97) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba J. P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 645/11 od 10. maja 2012. godine, presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 540/11 od 9. marta 2011. godine i presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 2448/10 od 27. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P . iz Kragujevca je , 14. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika R . K, advokata iz Kragujevca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 2448/10 od 27. decembra 2010. godine , presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 540/11 od 9. marta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 645/11 od 10. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 2448/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 20. septembra 1997. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženog G.V, svog poslodavca, vlasnika SZR „M.“, iz Kragujevca, radi poništaja odluke tuženog o prestanku radnog odnosa; da je postupak ukupno trajao preko 14 i po godina, a da je tome doprinelo nepotrebno saslušanje nekih svedoka, kao i odbacivanje tužbe kao neblagovremene od strane prvostepenog suda, i to tri puta; da je u osporenim presudama pogrešno utvrđeno činjenično stanje koje se odnosi na okolnosti prijema odluke o prestanku radnog odnosa; da je tuženi bio dužan da od podnositeljke pribavi pismenu saglasnost da ona više ne želi da radi kod njega; da odluka o prestanku radnog odnosa nije onakva kako joj je to poslodavac usmeno saopštio.

Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 2448/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. februara 1997. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženog G.V, vlasnika SZR „M.“, iz Kragujevca, svog poslodavca, radi poništaja odluke tuženog o prestanku radnog odnosa. Predmet je dobio broj P. 80/97. Tužbeni zahtev je preciziran 25. septembra 2000. godine.

Pred Opštinskim sudom u Kragujevcu bilo je održano sedam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, saslušan je veći broj svedoka, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog odlaska postupajućeg sudije na službeni put, tri na zahtev punomoćnika tuženog, jedno na zahtev punomoćnika podnositeljke, jedno zbog kvara na računaru u sudu, jedno bez navođenja razloga.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 80/97 od 1. februara 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništena odluka tuženog od 31. decembra 1996. godine o prestanku radnog odnosa i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad; u stavu drugom izreke je navedeno da će se o delu tužbenog zahteva za naknadu izgubljene zarade i o troškovima postupka odlučiti naknadno.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 697/02 od 23. maja 2002. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je delimična presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 80/97 od 1. februara 2002. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4677/02 od 11. februara 2004. godine ukinute su delimična presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 80/97 od 1. februara 2002. godine i presuda Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 697/02 od 23. maja 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, i saslušane su parnične stranke i svedoci, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: dva bez navođenja razloga, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog nedolaska tuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 80/97 od 3. juna 2005. godine, u stavu prvom izreke , odbačen je kao neblagovremen deo tužbenog zahteva kojim je tražen poništaj odluke tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad; u stavu drugom izreke je navedeno da će o delu tužbenog zahteva za naknadu izgubljene zarade i o troškovima postupka biti odlučeno naknadno. Rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1405/05 od 25. oktobra 2005. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 80/97 od 3. juna 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 895/05 i održano je četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je suočenje svedoka i tužene, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: dva jer tuženi nije mogao da dostavi sudu adrese novih svedoka, dva bez navođenja razloga, dva zbog odsustva tuženog, jedno zbog odlaska predsednika veća na savetovanje.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 895/05 od 23. oktobra 2008. godine odbačena je kao neblagovremena tužba u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se poništi odluka tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad, a navedeno je da će se o delu tužbenog zahteva za naknadu izgubljene zarade i o troškovima postupka naknadno odlučiti.

Rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 386/08 od 6. marta 2009. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 895/05 od 23. oktobra 2008. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, na ročištu od 9. juna 2009. godine nisu bile prisutne obe stranke i sud je doneo rešenje P. 895/05 od 9. juna 2009. godine da se smatra da je tužba povučena.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 895/05 od 31. jula 2009. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje pa je ukinuto rešenje tog suda P. 895/05 od 9. juna 2009. godine. Zatim je rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 521/09 od 29. septembra 2009. godine odbačena kao neblagovremena tužba u delu tužbenog zahteva kojim je tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad, i navedeno je da će o delu tužbenog zahteva za naknadu izgubljene zarade i za troškove postupka biti odlučeno naknadno.

Rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž1. 5/10 od 29. marta 2010. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 521/09 od 29. septembra 2009. godine i spisi su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred Osnovnim sudom u Kragujevcu predmet je dobio broj P1. 2448/10 i održano je tri ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano na zahtev punomoćnika tuženog. Na ročištima su ponovno saslušane parnične stranke i svedoci, i izvršen je uvid u celokupne spise predmeta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 2448/10 od 27. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništava i nezakonita odluka tuženog kojom je utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos na osnovu njene izjave da ne želi da radi i da je samovoljno napustila radno mesto, i da obaveže tuženog da je vrati u SZR „Mrvica“ iz Kragujevc a, na poslove i zadatke izrade kora; u stavu drugom izreke utvrđeno je povlačenje dela tužbenog zahteva koji se odnosi na uplatu doprinosa na ime tužilje nadležnim fondovima, za period obuhvaćen tužbenih zahtevom; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 451.250,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 540/11 od 9. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 2448/10 od 27. decembra 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, počev od decembra 1994. godine, a radni odnos je zasnovala preko Zavoda za zapošljavanje, sa obavezom tuženog da tužilji obezbedi radni odnos u trajanju od najmanje dve godine; da je radni odnos tužilji prestao 2. januara 1997. godine, jer je izjavila svojevoljno da želi da napusti posao; da je 4. januara 1997. godine tužilja odbila da primi odluku o prestanku radnog odnosa koju je pokušao da joj uruči tuženi; da je nakon odbijanja da primi navedenu odluku, kao i radnu knjižicu, G. V. pokušala da izvrši dostavu i sačinila je službenu belešku o odbijanju prijema odluke, a odluka je stavljena u poslovne prostorije tuženog, čime je izvršena dostava; da je prvostepeni sud utvrdio da je prilikom pokušaja uručenja sporne odluke tuženi u potpunosti poštovao odredbe Zakona o opštem upravnom postupku koje regulišu način dostave prilikom odbijanja prijema pismena; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud utvrdio da su zakonski rokovi za pokretanje postupka za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa istekli, shodno odredbama materijalnog prava na koje se u obrazloženju svoje odluke pozvao, jer je tužba podneta 20. februara 1997. godine, po isteku roka od 15 dana od dana prijema odbijanja prijema odluke o prestanku radnog odnosa; da je odredbom člana 279. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku propisano da sud, po prethodnom ispitivanju tužbe, donosi rešenje kojim se tužba odbacuje, ako je podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima određen rok za podizanje tužbe; da je prvostepeni sud u predmetnoj parnici utvrdio neblagovremenost podnete tužbe, ali nije doneo rešenje o odbacivanju tužbe, već je odlučio da je tužbeni zahtev neosnovan; da po oceni Apelacionog suda, ovakva odluka prvostepenog suda proizvodi za tužilju iste pravne posledice kao i rešenje o odbacivanju tužbe, pa je sa tih razloga odlučio kao u izreci ove presude¸ da su protekom roka za podnošenje tužbe radi ostvarivanja sudske zaštite, za tužilju nastupile pravne posledice koje se sastoje ne samo u gubitku prava da ostvaruje sudsku zaštitu, već i u gubitku i samog prava čiju zaštitu zahteva; da na ovaj način, odlučujući o odbijanju tužbenog zahteva tužilje, prvostepeni sud, po oceni Apelacionog suda, nije pogrešno primenio materijalno pravo na štetu tužilje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 645/11 od 10. maja 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 540/11 od 9. marta 2011. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenim presudama pravilno primenjeno materijalno pravo, član 114. stav 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 20/01 i 43/01) kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti i nezakonitosti odluke tuženog kojom joj je prestao radni odnos i da se tuženi obaveže da je vrati na rad; da prema članu 114. stav 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava u roku od 15 dana od dana dostavljanja otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja; da je u postupku utvrđeno da je tužilji radni odnos prestao 2. januara 1997. godine, jer je svojevoljno izjavila da želi da napusti posao, i da je tužilja 4. januara 1997. godine odbila da primi odluku o prestanku radnog odnosa, a da je 17. januara 1997. godine boravila u poslovnim prostorijama tuženog radi uručenja navedene odluke i radne knjižice; da budući da je tužba sudu podneta 20. februara 1997. godine, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je istekao zakonski rok od 15 dana predviđen članom 114. stav 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, pa je tužilja izgubila pravo na sudsku zaštitu.

Protiv navedene presude parnične stranke nisu izjavile žalbu tako da je ona postala pravnosnažna 19. decembra 2013. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet godina i devet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 20. februara 1997. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Dakle, predmetni postupak koji za predmet ima radni spor je ukupno trajao 15 godina i tri meseca, što, po oceni Ustavnog suda, u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, pretežnu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je doneo delimičnu odluku nakon pet godina od podnete tužbe. Zatim je nakon ukidanja nižestepenih presuda od strane revizijskog suda, prvostepeni sud tri puta donosio procesna rešenja kojima je odbacivao tužbu kao neblagovremenu, dok je drugostepeni sud tri puta ukidao navedena procesna rešenja i predmet vraćao prevostepenom sudu na ponovni postupak. Na kraju je prvostepeni sud odlučio nakon 13 i po godina od podnete tužbe, dok su drugostepeni i revizijski sud efikasno postupali i odlučili za tri meseca, odnosno za godinu dana.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od preko 15 godina u postupku koji za predmet ima radni spor i koji nije bio posebno složen, se ne može opravdati, te navedena dužina postupka, koja, po oceni Suda , prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito precizira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca, kao bivšeg zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ustavni sud nalazi da je prekomernom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom smislu jedne države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odlugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana zbog njenog neprisustvovanja, a takođe, predmet spora je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku koji za predmet ima radni spor, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 80/97 a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 2448/10, te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporene presud e Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 2448//10 od 27. decembra 2010. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 540/11 od 9. marta 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 645/11 od 10. maja 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova i revizijskog suda, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitr erne primene materijalnog prava. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, odnosno nije nadležan da ocenjuje valjanost dokaza već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su navodi iz ustavne žalbe u suštini ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude koje je drugostepeni sud detaljno ocenio, a takođe predstavljaju i ponovljene navode iz revizije protiv drugostepene presude koje je i revizijski sud detaljno razmatrao. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se navodi iz ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđeno da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili da je podnositeljki istekao zakonski rok za pokretanje spora za zaštitu svojih prava u smislu člana 114. stav 1. tada važećeg Zakona o radnim odnosima. Dakle, po oceni Suda, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instanciono – viši parnični sud preispita zakonitost osporenih presuda za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnositeljke koji se odnosio na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, a takve razloge ovaj Sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti