Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete, dok se odbijaju navodi o povredi prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Z. ZA I.“ d.o.o. B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „Z. ZA I.“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7205/06 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Z. ZA I.“ d.o.o. B , podneo je 23 . decembra 2011. godine, preko punomoćnika R. S , advokata iz B , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7205/06 , kao i protiv presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7053/08 od 16. aprila 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 176/10 od 1. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao preko deset godina, odnosno da je započet podnošenjem tužbe 2001. godine, a okončan revizijskom presudom 2011. godine; da su osporenim presudama povređena označena prava podnosioca i to arbitrernom i proizvoljnom primenom procesnog i materijalnog prava, koja se ogleda u tome što su Viši trgovinski sud i Vrhovni kasacioni sud zauzeli pogrešan stav o tome da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi u visini zakupnine koju bi ostvario iznajmljivanjem poslovnog prostora, a koji dobitak je sprečen usled kašnjenja tuženog (izvođača radova) u izvođenju radova na tom poslovnom prostoru, nalazeći da se redovno poslovanje tužioca ne odnosi na izdavanje poslovnog prostora; da tada važeći Zakon o preduzećima nije poznavao termin redovna delatnost već samo termine registrovana i neregistrovana delatnost, a da je tužilac u skladu sa članom 20. navedenog zakona, iako nije bio registrovan za obavljanje delatnosti izdavanja u zakup poslovnog prostora, istu delatnost obavljao kao neregistrovanu; da je osporenom revizijskom presudom povređeno i pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku jer se revizijski sud nije izjasnio o dokazu koji je bio od bitnog uticaja na odlučivanje u ovom sporu; da je podnosiocu povređeno i pravo na imovinu jer je imao legitimno očekivanje da će dolaskom u posed predmetnog poslovnog prostora obavljati delatnost iznajmljivanja u većem obimu i ostvariti prihod u visini tražene izmakle koristi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Takođe je tražio da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 7205/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. januara 2001. godine Privrednom sudu u Beogradu (u daljem tekstu Privredni sud) tužbu protiv Preduzeća „L. I.“ , radi naknade štete u vidu izmakle koristi zbog nemogućnosti korišćenja (izdavanja u zakup) novosagrađenog poslovnog prostora u dvorišnoj zgradi u B, ulica S . v. broj 4, za vremenski period počev od 1. januara 1997. godine, pa do 1. januara 2001. godine u iznosu od 2.868.336,00 dinara , sa pripadajućom zateznom kamatom. Tužbom je tražio i da se naloži tuženom da na predmetnoj nepokretnosti završi sve potrebne građevinske i instalacione radove kako bi novosagrađeni poslovni prostor u toj zgradi mogao da bude tehnički primljen i da za isti bude izdata upotrebna dozvola, a ukoliko tuženi to ne učini da se tužilac ovlasti da o trošku tuženog sam ili angažovanjem za to stručnog lica ili organizacije sam izvede te radove i otkloni nedostatke. Formiran je predmet pod brojem P. 131/01. Podneskom od 12. februara 2001. godine tužilac je preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 5.736.672,00 dinara i istovremeno podneo predlog za određivanje privremene mere kojom bi se tuženom zabranilo raspolaganje na njemu pripadajućem delu predmetnog poslovnog prostora.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 20. marta 2001. godine. Do kraja 2001. godine zakazano je još šest ročišta od kojih je pet održano, a jedno odloženo. Privredni sud je 27. decembra 2001. godine doneo rešenje o privremenoj meri P. 131/01, kojim je u stavu prvom izreke zabranjeno tuženom da otuđi, optereti ili na drugi način raspolaže poslovnim jedinicama – kancelarijama br. 1, 2. i 3, koje se nalaze na petom spratu zgrade u ulici S . v. broj 4 u B, a u stavu drugom izreke određeno je da privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja postupka. Tuženi je na ovo rešenje izjavio prigovor 16. aprila 2002. godine, koji je odbijen rešenjem Trgovinskog suda (ranije Privredni suda u Beogradu) Ipv. (P). 62/02 od 14. avgusta 2002. godine.

U toku 2002. godine održano su dva ročišta za glavnu raspravu. Podneskom od 6. novembra 2002. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev tako što je naknadu štete u vidu izmakle koristi tražio za period počev od 1. januara 1997. godine, pa do 9. maja 2001. godine u iznosu od 3.116.126,00 dinara , sa pripadajućom kamatom, kao i da se obaveže tuženi da uradi malterisanje dvorišne strane fasade.

Na ročištu održanom 27. februara 2003. godine određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem. Veštak je nalaz dostavio sudu 9. juna 2003. godine. Do kraja 2003. godine održana su još dva ročišta.

Tokom 2004. godine održano je pet ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2005. godine održano je pet ročišta za glavnu raspravu. Podneskom od 28. februara 2005. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev tako što je tražio isplatu iznosa od 106.529 evra, u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade štete u vidu izmakle koristi. Na ročištu održanom 30. marta određeno je izvođenje dokaza ekonomskim i građevinskim veštačenjem od strane komisije veštaka Gradskog zavoda za veštačenje, a na predlog tuženog. Nalaz je sudu dostavljen 3. oktobra 2005. godine, a tužilac je u skladu sa nalazom komisije veštaka precizirao tužbeni zahtev na ročištu održanom 10. oktobra 2005. godine u delu u kome se traži naknada štete i opredelio ga na iznos od 6.330.855,41 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2001. godine pa do isplate. Na ročištu održanom 7. novembra 2005. godine Trgovinski sud u Beogradu je zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 131/01 kojom je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 6.330.855,41 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2001. godine pa do isplate , u stavu drugom izreke naloženo je tuženom da uradi malterisanje dvorišne fasade zgrade K. broj 4, prema zgradi K. broj 2 u ulici K . M. u B, dok je u stavu trećem obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog Viši trgovinski sud je doneo presudu Pž. 14389/05 d 29. septembra 2006. godine, kojom je delimično odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 131/01 od 7. novembra 2005. godine u stavu drugom izreke presude, dok je ista ukinuta u stavu prvom i trećem i predmet u tom delu vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu predmet je dobio novi boj P. 7205/06 i prvo ročište za glavnu raspravu održano je 4. decembra 2006. godine, dok je ročište zakazano za 27. decembar odloženo kako bi se tužilac izjasnio na podnesak tuženog koji mu je na istom ročištu uručen.

U toku 2007. godine održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i zakonskih zastupnika parničnih stranaka, a određeno je i izvođenje dokaza ekonomsko -finansijskim veštačenjem.

Tokom 2008. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu. Podneskom predatim na ročištu održanom 7. aprila 2008. godine tužilac je, u skladu sa nalazom veštaka, konačno opredelio tužbeni zahtev tražeći da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 3.228.607,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2001. godine pa do isplate. Na ročištu održanom 21. aprila 2008. godine Trgovinski sud u Beogradu je zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 7205/06 ( presuda je ispravljena rešenjem od 16. juna 2008. godine), kojom je, u stavu prvom , usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos do 159.867,52 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2001. godine pa do isplate, dok je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.128.740,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2001. godine do isplate , a u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Viši trgovinski sud je doneo osporenu presudu Pž. 7053/08 od 16. aprila 2009. godine kojom je odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda P. 7205/06 od 21. aprila 2008. godine, ispravljena rešenjem od 16. juna 2008. godine , u stavu drugom izreke, dok je ista presuda preinačena u stavu prvom i trećem izreke tako što je tužbeni zahtev u celosti odbijen i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka , a u stavu trećem odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 176/10 od 1. septembra 2011. godine kojom je revizija tužioca odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7053/08 od 16. aprila 2009. godine. Revizijska presuda dostavljena je tu žiocu 24. novembra 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da su parnične stranke 3. novembra 1993. godine zaključile ugovor po kome je tužilac, kao naručilac posla, ustupio tuženom, kao izvođaču radova, sve poslove na nadziđivanju poslovnog objekta – zgrade u ulici S. v. broj 4 u B; da su aneksom od 18. aprila 1995. godine stranke ugovorile da tužilac na ime i umesto plaćanja, ustupi tuženom deo poslovnog prostora u izgradnji; da je tuženi trebalo svoje ugovorene radove da završi zaključno sa 31. decembrom 1996. godine, da tuženi nije u ugovorenom roku završio radove na dogradnji; da je sa radovima nastavio i 1998. godine, sve do kraja 2000. godine; da je upotrebna dozvola tužiocu izdata 9. maja 2001. godine, kada je tužilac stupio u posed i otpočeo sa korišćenjem predmetnog poslovnog prostora; da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Fi. 1834/04 tek od 22. marta 2001. godine tužilac u registarskom ulošku – 1-3150/00 proširio svoju delatnost na delatnost iznajmljivanja nekretnina; da je predmet tužbenog zahteva obavezivanje tuženog na isplatu naknade štete na ime izmakle koristi zbog nemogućnosti davanja u zakup novosagrađenog poslovnog prostora; da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilac osnovano mogao očekivati odgovarajuću dobit od davanja u zakup poslovnog prostora, s obzirom na to da je vršio delatnost iznajmljivanja nepokretnosti u manjem obimu; da je, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev odbijen u celosti.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je pravno stanovište drugostepenog suda, jer izgubljena korist, prema odredbama člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, znači da je oštećenik dužan da dokaže da je dobitak – štetu koju potražuje mogao očekivati iz redovnog obavljanja svoje delatnosti ili iz posebnih okolnosti koje su bile u velikoj meri očekivane u budućnosti, da je oštećenik dužan da dokaže da se radi o dobitku koji bi se u budućnosti u visokom stepenu izvesnosti desio, odnosno nastao iz redovnog poslovanja ili iz posebnih ugovora za koje je takođe, sa velikim stepenom izvesnosti očekivao da će se u budućnosti realizovati, a da, u konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je šteta u vidu izmakle koristi nastala na taj način što nije izdao predmetni poslovni prostor i iz tog posla izvukao korist koju redovno u svojoj delatnosti ostvaruje izdavanjem prostora u zakup, kako bi ostvario uslove da izgubljenu korist traži u vezi sa svojim redovnim poslovanjem, budući da se redovno poslovanje tužioca ne odnosi na izdavanje poslovnog prostora. Revizijski sud je posebno istakao i to da je pozivanje revidenta na član 20. Zakona o preduzećima bez uticaja na drugačije odlučivanje o reviziji, jer odredba na koju revident ukazuje reguliše način obavljanja delatnosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1. ); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Privrednom sudu, 16. januara 2001. godine, a da je okončan 1. septembra 2011. godine, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 176 /10. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče od novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, nalazi da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko pet godina , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Privrednom sudu 16. januara 2001. godine, pa do dana donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 176 /10 od 1 . septembra 2011. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao deset godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje .

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalb e kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala trajanje postupka od skoro 11 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku .

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo odugovlačenju postupka, s obzirom na to da je uredno pristupao na zakazana ročišta i u ostavljenim rokovima postupao po nalozima suda. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tužilac dva puta preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva i dva puta precizirao tužbeni zahtev, ali da to nije zahtevalo izvođenje novih dokaza, kao i da su preciziranja tužbenog zahteva prevashodno učinjena kako bi se visina tužbenog zahteva uskladila sa nalazom veštaka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužben om zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori , pre svega, to što je do donošenja prve prvostepene presude proteklo više od četiri godine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud nalazi da nema uslova da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe navodno pretrpeo u predmetnom parničnom postupku, jer on u tom smislu nije dostavio relevantne dokaze, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7053/08 od 16. aprila 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 176/10 od 1. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenih prava zasniva na tvrdnji o navodnoj arbitrernoj i proizvoljnoj primeni procesnog i materijalnog prava od strane drugostepenog i revizijskog suda, što je, prema mišljenju podnosioca, dovelo do pogrešne ocene tih sudova u pogledu prava tužioca na naknadu štete u vidu izmakle koristi.

Ocenjujući navode podnosioca u vezi povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Ustavni sud konstatuje da je osporenim presudama odlučivano o tome da li tužilac, kao naručilac posla, ima pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi zbog nemogućnosti izdavanja poslovnog prostora u zakup, a usled kašnjenja tuženog sa izvođenjem ugovorenih radova na tom poslovnom prostoru . Drugostepeni i revizijski sud su, polazeći od odredaba člana 189. ZOO, prema kojima je oštećenik dužan da dokaže da se radi o dobitku koji bi se u budućnosti u visokom stepenu izvesnosti desio, odnosno nastao iz redovnog poslovanja ili iz posebnih ugovora za koje je, takođe, sa velikim stepenom izvesnosti očekivao da će se u budućnosti realizovati, stali na stanovište da tužilac nema pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi, s obzirom na to da se njegovo redovno poslovanje u utuženom periodu (počev od 1. januara 1997. godine pa do 9. maja 2001. godine) nije odnosilo na izdavanje poslovnog prostora, jer je tužilac tek rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Fi. 1864/04 od 22. marta 2004. godine proširio svoju delatnost na delatnost iznajmljivanja nekretnina. Vrhovni kasacioni sud je svoj stav o neosnovanosti tužbenog zahteva utemeljio i na činjenici da tužilac nije pružio relevantne dokaze da je predmetni poslovni prostor mogao izdati, već se samo pozvao na izdate fakture koje se odnose na druge poslove prostore. Pored toga, revizijski sud je posebno istakao i to da je pozivanje na član 20. Zakona o preduzećima bez uticaja na drugačije odlučivanje o reviziji, jer navedena odredba reguliše jedino način obavljanja delatnosti. Prema nalaženju Ustavnog suda, nadležni sudovi su u razlozima osporenih presuda za svoje stavove dali detaljne, jasne i logičke zaključke, zasnovane na prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava koje ne ukazuje da postoji bilo kakva proizvoljnost ili arbitrernost u zaključivanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe , pa je stoga, polazeći od navedenog, ocenio da u parničnom postupku nisu povređene garancije pravičnog suđenja . U vezi sa navodima podnosioca da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud konstatuje da osporena revizijska presuda sadrži sasvim dovoljno razloga i objašnjenja zašto je odbijena revizija podnosioca, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno.

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7053/08 od 16. aprila 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 176/10 od 1. septembra 2011. godine odbacio kao očigledno neosnovanu.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti