Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o izmakloj koristi

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su arbitrerno odbili protivtužbeni zahtev za naknadu izmakle koristi, pogrešno vezujući pravo na dobit isključivo za registrovanu pretežnu delatnost oštećenog, što je poništilo revizijsku presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi “M.” AD, Zvornik, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba “M.” AD i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8821/11 od 24. januara 2012. godine, u stavu sedmom izreke , presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine , u stavu prvom izreke i presud om Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv stava prvog izreke presud e Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine, pa se određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tuženog-protivtužioca.

O b r a z l o ž e nj e

1. “M.” AD, Zvornik, Bosna i Hercegovina, izjavilo je Ustavnom sudu , 19. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Z . R, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 8821/11 od 24. januara 2012. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. st. 1, 2. i 3. Ustava, člana 87. Ustava i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je protivtužbenim zahtevom tražio da mu tužilac preda u posed i slobodno raspolaganje poslovne prostorije u ulici K. broj 2, u Beogradu, površine 349m2 i da mu naknadi štetu u vidu izgubljene dobiti kao vlasniku sporne nepokretnosti; da je drugostepeni sud preinačujući prvostepenu presudu obavezao tužioca da preda tuženom u posed i slobodno raspolaganje sporni poslovni prostor , jer je od 11. avgusta 2005. godine prestalo pravo tužioca da koristi poslovni prostor bez naknade, te da je podnosilac legitimisan za iseljene i predaju istog; da je istom presudom odbijen njegov protivtužbeni zahtev za naknadu štete na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja poslovnog prostora, a da je razloge za odbijanje ovog dela protivtužbenog zahteva prihvatio i revizijski sud; da je imao legitimno očekivanje da će moći da uživa u stvarnom pravu; da su sudovi potpuno zanemarili odredbu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu iste, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu štete i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8821/11 od 24. januara 2012. godine je, u stavu prvom izreke, utvrđeno da je tužilac “I.” AD, u restrukturiranju, Beograd, u skladu sa sporazumom o načinu izvršenja sudskog poravanja Privrednog suda u Beogradu P2. 1967/00 od 27. decembra 2000. godine broj A/607 od 20. jula 2004. godine u celosti izmirio dug u iznosu od 1.000.000,00 evra prema tuženom, ovde podnosiocu i da je isti dug pretplatio za iznos od 22.115,04 evra. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je dug u skladu sa sporazumom o načinu izvršenja sudskog poravnanja iz prethodnog stava, pretplatio za iznos od 163.084,42 evra. Stavom trećim izreke presude je utvrđen prestanak važnosti ugovora o kupovini i prodaji Ov. br. 1/1 6760 zaključenog kod Drugog opštinskog suda u Beogradu između pravnog prethodnika tužioca i pravnog prethodnika tuženog od 23. jula 2003. godine o kupoprodaji nepokretnosti, poslovnog prostora u ulici K. M . broj 2, u Beogradu, površine 349,83m2, upisane u zknj. 1404, KO Beograd 5, od 10. avgusta 2005. godine, a navedeni upis vlasništva u katastarskoj evidenciji nepokretnosti imao je karakter obezbeđenja ugovora o izmirenju duga broj A/607 od 20. jula 2004. godine. Stavom četvrtim izreke presude je utvrđeno da je tužilac vlasnik nepokretnosti iz prethodnog stava i naloženo je tuženom da izvrši brisanje upisa navedene nepokretnosti u katastarskoj evidenciji. Stavom petim izreke presude je obačena tužba tužioca kojom je tražio da se obaveže tuženi da vrati iznos od 185.199,46 evra na ime više naplaćenog duga. Stavom šestim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilac da preda u posed i slobodno raspolaganje, oslobođene od lica i stvari poslovne prostorije iz stava trećeg izreke. Stavom sedmim izreke presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilac da mu na ime naknade štete po osnovu izgubljene dobiti isplati iznos od 304.500,00 evra , sa kamatom po stopi Evropske banke za uloge po viđenju počev od 15. septembra 2011. godine do isplate, a stavom osmim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da se sudskim poravnanjem zaključenim pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1967/00 od 27. decembra 2000. godine, pravni prethodnik tužioca obavezao da pravnom prethodniku tuženog isplati iznos od 1.200.000,00 USD, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate , u predviđenoj dinamici plaćanja u pet rata, sa odredbom da je u obavezi da isplati tuženom neisplaćene iznose zakonske zatezne kamate počev od 1. oktobra 2001. godine do isplate , ukoliko obavezu ne izmiri do 30. septembra 2001. godine; da su tužilac u svojstvu prodavca i tuženi u svojstvu kupca zaključili i ugovor o kupovini i prodaji A/443 od 23. jula 2003. godine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br.1/16760, čiji je predmet poslovni prostor u ulici Kraljevića Marka broj 2, u Beogradu, površine 349,83 m2, upisan u ZKUL. 1404, KO Beograd 5; da je ugovorom konstatovano da je cena isplaćena prodavcu, da postoji potraživanje kupca prema prodavcu iz sudskog poravnanja, te da se kupoprodajna cena isplaćuje otpisivanjem dela potraživanja tuženog prema tužiocu; da je kupac po osnovu ugovora stekao pravo da uknjiži nekretninu na svoje ime; da je istog dana zaključen sporazum o vansudskom razrešenju duga po sudskom poravnanju 1967/2000, A/444 kojim su se stranke saglasile da ukupan dug tužioca umanjen za iznos kupoprodajne cene iznosi 339.383,61 evra; da su se stranke članom 5. sporazuma saglasile da tužilac može vratiti svojinu na predmetnoj nepokretnosti, ako uplati tuženom iznos od 22.000.000,00 dinara (što predstavlja dinarsku protivvrednost kupoprodajne cene od 339.383,61 evra) u roku od deset meseci od potpisivanja sporazuma, s tim da u međuvremenu tužilac koristi predmetni prostor; da bi tužilac povratio svojinu na nepokretnosti nakon zaključenog sporazuma morao je da plati tuženom iznos od 22.000.000,00 dinara u ugovorenom roku, ali je bio u obavezi da plati i ceo dug od 1.000.000 evra, a da se sve dotle otplata duga računa kroz tuženikovo sticanje svojine na nepokretnosti koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji; da su stranke 20. jula 2004. godine zaključile novi sporazum o načinu izvršenja sudskog poravnanja 1967/2000 kojim su se saglasile da dug tužioca na dan 29. jun 2004. godine iznosi 1.000.000 evra (glavnica i kamata); da kamata ne teče do 10. avgusta 2005. godine, a tužilac se obavezao da dug plati u četiri rate u periodu od 15. januara do 10. avgusta 2005. godine , od kog datuma teče zakonska zatezna kamata za slučaj da tužilac padne u docnju sa plaćanjem; da član 4. sporazuma govori o mogućnosti povraćaja svojine na spornoj nepokretnosti, jer je istim propisano da će se staviti van snage zaključeni ugovor o kupovini i prodaji A/443 od 23. jula 2003. godine i da će se uspostaviti ranije zemljišno-knjižno stanje u korist tužioca od dana kada tužilac u celini isplati iznos iz ranijeg kupoprodajnog ugovora; da su ovim sporazumom stranke zamenile uslove, način i dinamiku isplate rata duga po sporazumu A/444 od 23. jula 2003. godine i saglasile se da tužilac nesmetano i bez naknade koristi poslovne prostorije koje su bile predmet ugovora o kupovini i prodaji od 23. jula 2003. godine.

Prvostepeni sud je, odlučujući o tužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji i protivtužbenom zahtevu tuženog za predaju u posed i slobodno raspolaganje od strane tužioca, našao da je osnovan tužbeni zahtev za prestanak važnosti ugovora o kupovini i prodaji od 23. jula 2003. godine, jer je tuženi shodno članu 4. sporazuma od 20. jula 2004. godine bio u obavezi da stavi van snage ugovor o kupovini i prodaji od 23. jula 2003. godine, što nije učinio, s obzirom na to da je tužilac prema tuženom ispunio sve obaveze iz napred navedenog sporazuma. U odnosu na protivtužbeni zahtev tuženog za predaju u posed i slobodno raspolaganje sporne nepokretnosti , prvostepeni sud je , utvrđujući prethodno navedeno , našao da je tužilac vlasnik sporne nepokretnosti kome pripadaju prava iz člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa je odbio i protivtužbeni zahtev tuženog za naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine je delimično odbijena žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 8821/11 od 24. januara 2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 9. marta 2012. godine u stavovima prvom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke navedene drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom i šestom izreke i presuđeno tako što je: odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi prestanak važnosti ugovora o kupovini i prodaji Ov. br. 1/1 6760 , overen og pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu između pravnog prethodnika tužioca i pravnog prethodnika tuženog od 23. jula 2003. godine o kupoprodaji sporne nepokretnosti - poslovnog prostora, a da je navedeni upis vlasništva u katastarskoj evidenciji nepokretnosti imao karakter obezbeđenja ugovora o izmirenju duga broj A/607 od 20. jula 2004. godine; odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac vlasnik nepokretnosti iz prethodnog stava, te da se naloži tuženom da izvrši brisanje upisa navedene nepokretnosti u katastarskoj evidenciji i usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog i obavezan tužilac da preda u posed i slobodno raspolaganje oslobođenu od svih lica i stvari sporni poslovni prostor, a preinačeno je i rešenje o troškovima postupka tako što svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Iz obrazloženja ove osporene presude proizlazi: da je drugostepeni sud primenom odredbe člana 99. Zakona o obligacionim odnosima, došao do zaključka da su sporazumom od 20. jula 2004. godine stranke zamenile uslove, rate i način isplate duga iz sporazuma od 23. jula 2003. godine (A/444); da je visina duga ostala ista i na dan 29. jula 2004. godine i taj dug je tužilac trebalo da isplati u ratama i u vreme kako je navedeno u članu 2. sporazuma; da je prema nalazu veštaka, tužilac deo duga platio predajom nepokretnosti, ali da time nije derogiran sporazum A/444 od 23. jula 2004. godine, tako da je tužiocu ostala mogućnost da plati tuženom 22.000.000,00 danara i povrati svojinu – postane vlasnik sporne nepokretnosti; da je tužilac imao mogućnost da u skladu sa članom 4. sporazuma od 23. jula 2003. godine, plati iznos iz ranijeg kupoprodajnog ugovora, a to je iznos od 339.383,61 evra (odnosno u dinarskoj protivvrednosti, iznos od 22.000.000,00 dinara), te da tumačenjem člana 4. sporazuma pojedinačno i u vezi sa ostalim članovima naročito članom 2. sporazuma proizilazi da je ovu mogućnost tužilac imao zaključno sa dospećem poslednje rate, odnosno do 10. avgusta 2005. godine, a kako nije tuženom isplatio iznos prodajne cene, a u toku postupka nije priložio ili predložio dokaze na okolnost da je produžen rok za isplatu cene nakon 11. avgusta 2005. godine, to je prestalo pravo tužioca da koristi stvar na kojoj tuženi ima pravo svojine bez naknade, a tuženi je kao vlasnik aktivno legitimisan po protivtužbenom zahtevu za iseljenje, odnosno predaju predmetne nepokretnosti.

U pogledu protivtužbenog zahteva tuženog za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti, drugostepeni sud je našao da se izgubljena dobit ne može zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već samo ukoliko je ta dobit izvesna, kao i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi , pod uslovom da očekivana izmakla dobit ne bi bila suprotna važećim propisima. Da bi potraživanje izmakle dobiti moralo biti zasnovano na realnoj pretpostavci da bi tuženi u periodu za koji potražuje naknadu štete ostvario dobit prevashodno izdavanjem objekta u zakup. Prema stanovištu drugostepenog suda, tuženi nije dokazao da je šteta u vidu izmakle dobiti nastala, jer se tužilac nalazio u prostoru na kome tuženi ima pravo svojine, a iz navoda tuženog tokom postupka ne proizlazi da je obavljao delatnost izdavanja u zakup, s obzirom na to da se izmakla dobit vezuje za delatnost koju u redovnom toku stvari tuženi obavlja, odnosno za vrstu i oblik poslovanja koji bi se po redovnom toku stvari mogao očekivati. Redovan tok stvari podrazumeva da je to ona šteta koju tuženi trpi time što nije izdao u zakup predmetni poslovni prostor i iz tog posla stekao korist, koju redovno u svojoj delatnosti ostvaruje izdavanjem prostora u zakup. Drugostepeni sud navodi da je tuženi na ovu okolnost dostavio samo račune kojim je tužiocu fakturisao iznos zakupnine, kao i dopis kojim poziva tužioca na predaju prostora navodeći da je predmetni prostor po osnovu ugovora o zakupu izdat privrednom društvu “Metalno” AD, Novi Sad, koji je uputio tužiocu pre dospeća poslednje rate za ispunjenje obaveze po sporazumu. Prema stanovištu suda iz osporene presude , priloženi računi i dopis tuženog ne predstavljaju dokaz o osnovanosti potraživanja naknade štete u vidu izmakle dobiti, jer tuženi nije priložio dokaze da je istom pričinjena šteta u vidu izmakle dobiti koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine odbijene su kao neosnovane revizije tuženog-protivtužioca i tužioca-protivtuženog izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da je pravilno drugostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi prestanak važnosti ugovora o kupovini i prodaji od 23. jula 2003. godine; da je pravilno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac vlasnik sporne nepokretnosti, jer za sticanje prava svojine nisu ispunjeni uslovi iz člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je tuženi, u skladu sa članom 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ovlašćen da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, pa je u vezi sa tim legitimisan da traži predaju u posed nepokretnosti koju je valjano stekao u skladu sa članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i smatra da je pravilnom primenom materijalnog prava , i to odredbe čl . 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti, dok je razloge date od strane drugostepenog suda u svemu prihvatio, bez potrebe za ponavljanjem.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3. ); da su prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini, da u državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava, u skladu sa zakonom, da fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom, da se prirodna bogatstva koriste pod uslovima i na način predviđen zakonom i da se imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, način njenog korišćenja i raspolaganja, uređuju zakonom (član 87.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano: da se o dredbe ugovora primenjuju onako kako glase i da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99.); da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine ( obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja ( izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha ( nematerijalna šteta) (član 155.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanje (član 189. st. 1, 2. i 3.) ; da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.).

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 36/11) je propisano da društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, a može obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom i da se posebnim zakonom može usloviti registracija ili obavljanje određene delatnosti izdavanjem prethodnog odobrenja, saglasnosti ili drugog akta nadležnog organa (član 4.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud je postojanje povrede odnosnog prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je predmet protivtužbenog zahteva tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe bio da se obaveže tužilac da mu preda u posed sporni poslovni prostor koji je predmet ugovora o kupovini i prodaji od 23. jula 2003. godine i da mu naknadi štetu na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja spornog poslovnog prostora. Osporenom drugostepenom presudom kojom je preinačena prvostepena presuda i revizijskom presudom utvrđeno je da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, vlasnik nepokretnosti, odnosno spornog poslovnog prostora, ali je odbijen kao neosnovan njegov protivtužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti.

Prema odredbi člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, dok je stavom 3. istog člana propisano da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Dakle, sa gledišta odgovornosti za naknadu štete u vidu izmakle koristi potrebno je da se ispune zakonom predviđeni uslovi: da korist nije ostvarena, da postoji određeni stepen izvesnosti da bi bila ostvarena, kao i dopuštenost osnova po kome bi bila ostvarena.

Ustavni sud nalazi da sudovi u osporenim presudama nisu dali ustavnopravno prihvatljive razloge za zaključak o neosnovanosti protivtužbenog zahteva tuženog za naknadu štete u vidu izmakle koristi. Pre svega, protivtužbeni zahtev tuženog, ovde podnosioca za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zasniva se na činjenici utvrđenoj u toku postupka, da je nakon 11. avgusta 2005. godine prestalo pravo tužioca da koristi poslovni prostor na kome tuženi ima pravo svojine, usled čega je ostvaren prvi uslov.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je u osporenim presudama zauzeto stanovište da bi potraživanje izmakle koristi moralo biti zasnovano na realnoj pretpostavci da bi tuženi u periodu za koji potražuje naknadu štete ostvario dobit prevashodno izdavanjem objekta u zakup. Naime, sudovi smatraju da tuženi nije dokazao da je šteta u vidu izmakle koristi nastala, iako se tužilac nalazio u prostoru na kome tuženi ima pravo svojine, te Ustavni sud nalazi da je kod tuženog postojao određeni stepen izvesnosti da bi izmakla korist bila ostvarena što predstavlja drugi uslov.

Prema stanovištu sudova, tuženi nije dokazao da je šteta u vidu izmakle koristi nastala, s obzirom na to da se zahtev za naknadu izmakle koristi ne može zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja te dobiti, već ta dobit mora biti izvesna i moraju postojati elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle dobiti – koristi, a kako tuženi ne obavlja delatnost izdavanja u zakup poslovnog prostora, to je neosnovan i njegov protivtužbeni zahtev za ovaj vid štete.

Ustavni sud nalazi da sudovi naknadu izmakle koristi vezuju za delatnost koju u redovnom toku stvari tuženi obavlja, odnosno za vrstu i oblik poslovanja koji bi se po redovnom toku stvari mogao očekivati. Odredbom člana 4. Zakona o privrednim društvima je defini sano da društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa Zakonom o registraciji, a da može obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom. Ovo praktično znači da se u osnivačkom aktu obavezno određuje pretežna delatnost – ona radi koje se društvo osniva, dok pored nje u osnivačkom aktu mogu, ali i ne moraju biti, navedene i druge delatnosti kojima će se društvo baviti, jer isto može obavljati sve delatnosti koje nisu zakonom zabranjene. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ističe da je u konkretnom slučaju arbitrerno primenjeno materijalno pravo, jer je odredbom člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a da se pri tome redovan tok stvari ne vezuju za vrstu i oblik poslovanja oštećenog.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da obrazloženja osporenih presuda ne sadrže jasne i argumentovane, pa samim tim ni ustavnopravno prihvatljive razloge za zaključak sudova o neosnovanosti protivtužbenog zahteva za naknadu izmakle koristi, jer dopuštenost osnova po kome bi bila ostvarena izmakla korist vezuju za vrstu i obim poslovanja tuženog, odnosno oštećenog. Stoga, Ustavni sud ističe da se očekivana dobit mora temeljiti na objektivnim okolnostima u odnosu na konkretnu nepokretnost, te utvrđenju da li je ostvarivanje dobiti u utuženom periodu bilo moguće i pod kojim uslovima. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da osporen e presud e u navedenom delu predstavlja ju izraz arbitrernog presuđenja.

Na temelju rečenog, Ustavni sud ocenjuje da je podnosiocu ustavne žalbe donošenjem presude Privrednog suda u Beogradu P. 8821/11 od 24. januara 2012. godine, u stavu sedmom izreke, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 8821/11 od 24. januara 2012. godine, u stavu sedmom izreke, presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 193/12 od 4. aprila 2013. godine , u delu kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv stava prvog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4920/12 od 27. juna 2012. godine i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tuženog-protivtužioca.

Ustavni sud je posebno cenio ukazivanje podnosioca na odredbu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, ali je našao da je isto bez uticaja, s obzirom na to da je predmet protivtužbenog zahteva tužioca opredeljen kao naknada štete u vidu izgubljene dobiti, a ne kao obična šteta, odnosno naknada za korišćenje predmetne nepokretnosti posle 10. avgusta 2005. godine.

S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1, 2. i 3. Ustava.

7. U odnosu na istaknutu povredu člana 87. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se s obzirom na sadržinu osporenih akata navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa povredom člana 87. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o izmakloj koristi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti