Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku od 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 18 godina i devet meseci. Razlozi su neefikasnost suda i trostruko ukidanje prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnom sudom u Loznici u predmetu P. 2181/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1617/93) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz L . podneo je 15. avgusta 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 153/12 od 9. maja 2012. godine i Osnovnog suda u Loznici P. 2181/10 od 2. novembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je osporio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i istakao da je prvostepeni sud ispoljio očiglednu pristrasnost prema tuženom „zbog položaja njegovih srodnika u gradskim strukturama vlasti i obrazovanja“, te da pred sudom nije bio ravnopravan u odnosu na drugu parničnu stranku. Takođe, navedeno je da je postupak u kome su donete osporene presude trajao neopravdano dugo, usled čega mu je, pored prava na suđenje u razumnom roku, povređeno i pravo na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporene presude ili da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu u visini potraživanja iz tužbenog zahteva, kao i naknadu štete u visini troškova parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom i troškova postupka pred Ustavnim sudom. Iz navedenog Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, već samo zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 2181/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 5. avgusta 1993. godine Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv R.R, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime naknade materijalne štete, isplati navedene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1617/93. U toku postupka tužilac je više puta preinačio tužbu, isticanjem novih zahteva.

Do donošenja rešenja o prekidu predmetnog postupka zakazana su 33 ročišta, od kojih je 19 održano. U periodu od 26. oktobra 1995. godine do 17. januara 1997. godine nije zakazano nijedno ročište, a u spisima predmeta nije naveden razlog zašto sud nije postupao. Predmetni postupak prekinut je rešenjem od 11. februara 1999. godine, a nastavljen je na predlog tužioca od 11. marta 1999. godine, pod poslovnim brojem P. 369/99.

U nastavku postupka, nakon zakazana četiri ročišta, od kojih su dva održana, Opštinski sud u Loznici je zaključio raspravu i doneo presudu P. 369/99 od 3. septembra 1999. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 490/00 od 21. decembra 2000. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 25. decembra 2000. godine

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 2489/00, Opštinski sud u Loznici je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 19. april 2002. godine, ali ono, kao i još deset ročišta zakazanih u ovoj fazi postupka, nije održano jer nije došao tuženi, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Do zaključenja glavne rasprave održana su četiri ročišta. Nakon što je zaključio glavnu raspravu, Opštinski sud u Loznici je doneo presudu P. 2489/00 od 18. decembra 2003. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 158/04 od 9. februara 2005. godine ukinuta je označena prvostepena presuda, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U drugom po redu ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 353/05, a Opštinski sud u Loznici je zakazao 28 ročišta, od kojih je 20 održano. Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 353/05 od 23. decembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4581/10 od 9. juna 2010. godine ukinuta je označena prvostepena presuda, a predmet vraćen Osnovnom sudu u Loznici na ponovno suđenje.

U trećem po redu ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 2182/10, Osnovni sud u Loznici je zakazao šest ročišta, od kojih jedno nije održano, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 2181/10 od 2. novembra 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, uz obrazloženje da tužilac u toku postupka nije dostavio dokaze u prilog svojih navoda iz tužbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 153/12 od 9. maja 2012. godine odbijena je žalba tužioca, te je potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Loznici P. 2182/10 od 2. novembra 2011. godine. U obrazloženju ove drugostepene presude navedeno je da je, prema oceni drugostepenog suda, pravilno i potpuno prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje, a, zatim, primenom pravila o teretu dokazivanja, pravilno zaključio da tužilac nije dokazao da je tuženi odgovoran za štetu u visini troškova popravke dve bušilice, niti da postoji dug tuženog prema tužiocu na ime troškova koje je imao za prevoz, ishranu i smeštaj radnika, kupovine materijala i na ime neostvarene zarade nakon završetka ugovorenog posla. Navodi žalbe tužioca da je između parničnih stranaka bio postignut sporazum koji predstavlja osnov svih prava i obaveza stranaka, prema oceni drugostepenog suda, ne dovode u sumnju izneti zaključak prvostepenog suda, jer tužilac nije dokazao da tuženi ima prema tužiocu neizmirenih obaveza po osnovu tog sporazuma.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 5. avgusta 1993. godine Opštinskom sudu u Loznici, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 9. maja 2012. godine, trajao 18 godina i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka , u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud čak četiri puta odlučivao o osnovanosti tužbenog zahteva, s obzirom na to da je višestepeni sud tri puta ukidao njegove presude. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Odluku Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud ukazuje da je prilikom svoje ocene imao u vidu i da je prvostepeni sud imao dva perioda od 14, odnosno 16 meseci u kojima nije zakazano nijedno ročište, a da za to nisu postojali opravdani razlozi.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni postupak bio složenog činjeničnog stanja, kao i da je podnosilac, čestim preinačenjima tužbe uticao da postupak traje nešto duže.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka i ponašanje podnosioca kao učesnika predmetnog postupka, ne može da bude opravdanje za navedeno trajanje postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je, nedelotvornim i neefikasnim postupanjem parničnog suda, podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini parničnih troškova na koje je podnosilac osporenim presudama obavezan da plati, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede označenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. Obavezu naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka, te stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini celokupnog iznosa obaveze naknade troškova postupka koji je prethodio ustavnosudskom je nespojiv za svrhom naknade štete koja se pruža oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je usled dugog trajanja predmetnog parničnog postupka podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaz o postojanju jasne uzročne veze između pojedinih radnji parničnog suda usled kojih je postupak duže trajao i umanjenja njegove imovine, odnosno sprečavanja uvećanja njegove imovine, te je ocenio da se ovi navodi ne mogu smatrati kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava, te je ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

5. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporavaju presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 153/12 od 9. maja 2012. godine i Osnovnog suda u Loznici P. 2181/10 od 2. novembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu ovih prava obrazlaže navodima da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje, te pogrešno ocenili izvedene dokaze, kao i da je prvostepeni sud „ispoljio očiglednu pristrasnost“ prema drugoj parničnoj stranki.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, izvedeni su predloženi dokazi koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. Takođe, Ustavni sud ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbio tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, jer podnosilac kao tužilac nije pružio relevantne dokaze za tvrdnju o postojanju duga tuženog. Pri tome, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je postupanje i odlučivanje parničnog suda bilo proizvoljno i arbitrerno.

U pogledu navoda o povredi prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da ovi navodi nisu i potkrepljeni dokazima koji bi ukazivali na povredu označenog prava. Naime, i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Hauschildt protiv Danske , st. 47-49), pretpostavlja se da postoji lična nepristrasnost propisno izabranog sudije, a da bi se dokazala subjektivna pristrasnost, zahtevaju se dokazi konkretne pristrasnosti, dok je za objektivnu pristrasnost potrebno dokazati postojanje objektivno opravdanog straha od pristrasnosti. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, okolnost da pojedini srodnici tuženog, kako se navodi u ustavnoj žalbi, obavljaju javne poslove, ne ukazuje na postojanje opravdanog straha od pristrasnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi i razlozi iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi ovog prava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te je, imajući u vidu navedeno, ocenio da se ni ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku od 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti