Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Janjića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

Usvaja se ustavna žalba Tomislava Janjića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1230/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

1. Tomislav Janjić iz Užica je 23. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Želimira Džambića, advokata iz Čajetine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Čačku P. 1230/09 od 16. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 692/11 od 25. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome su donete osporene odluke.

U prilog tvrdnji o povredi označenih ustavnih prava, podnosilac ističe da su sudovi postupili suprotno članu 381. Zakona o parničnom postupku, jer su osporene presude po njega nepovoljnije od prethodno donetih, koje su ukinute po njegovoj žalbi. Takođe ističe da su sudovi prekršili zakon kada su ga obavezali da suprotnoj strani naknadi troškove koje je imala po osnovu ispunjenja ugovornih obaveza, zbog toga, što, kako smatra podnosilac, suprotna strana, koja je kriva za raskid ugovora nema ovlašćenje da zahteva povraćaj datog. Takođe navodi da su sudovi bili dužni da u skladu sa članom 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima visinu potraživanja suprotne strane utvrde prema cenama na dan presuđenja, a ne prema ranije utvrđenim cenama. Povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac obrazlaže time da je osporeni postupak trajao preko dvanaest godina. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene akte. Zahtev za naknadu štete nije istakao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 1126/10 (ranije predmet O pštinskog s uda u Čačku P. 1230/09 ), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Jovanka Janjić, pravni prethodnik ovde podnosioca ustavne žalbe, je 2. marta 1998. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženih M.S. i D.S. radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Tuženi su 15. juna 1998. godine podneli protivtužbu radi povraćaja datog na ime ispunjenja obaveza iz spornog ugovora. Na ročištu održanom 25. avgusta 1998. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja preminula 16. jula 1998. godine, a na ročištu održanom 31. avgusta 1999. godine predmetnoj parnici je spojena parnica koja se vodila pred tim sudom po tužbi tužiljinog brata, Tomislava Janjića, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetoj 6. aprila 1999. godine, protiv tuženih, radi raskida predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Do donošenja delimične presude P. 293/98 od 3. februara 2005. godine, pravnosnažne 14. aprila 2005. godine, kojom je raskinut sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, pred prvostepenim sudom od ukupno zakazana 33 ročišta, šest nije održano.

U daljem toku postupka, koji je vođen po protivtužbi tuženih protivtužilaca, do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno 15 zakazanih ročišta, dva nisu održana - zbog neblagovremenog izjašnjavanja sudskog veštaka na primedbe stranaka, odnosno na predlog punomoćnika tuženih protivtužilaca. Postupak je bio u prekidu od 11. jula do 25. oktobra 2007. godine zbog smrti tuženog protivtužioca M.S.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Čačku P. 1115/07 od 30. aprila 2008. godine, ispravljenom rešenjem od 8. decembra 2008. godine, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev pa je tužilac protivtuženi Tomislav Janjić obavezan da tuženima protivtužiocima na ime izdataka koje su imali po osnovu ispunjenja obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju isplati iznose bliže opredeljene u izreci, od čega 288.800,00 dinara na ime troškova ishrane pokojne Jovanke Janjić. U preostalom delu, preko dosuđenog a do ukupno traženog iznosa, protivtužbeni zahtev je odbijen.

Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 117/09 od 8. jula 2009. godine ukinuo navedenu delimičnu presudu u usvajajućem delu.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta Opštinski sud u Čačku je 16. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu P. 1230/09, ispravljenu rešenjem od 18. januara 2011. godine, kojom je delimično usvojio protivtužbeni zahtev i obavezao tužioca protivtuženog da tuženima protivtužiocima na ime izdataka koje su imali po osnovu ispunjenja obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju isplati iznose bliže opredeljene u izreci, od čega 380.267,78 dinara na ime troškova ishrane pokojne Jovanke Janjić. U preostalom delu, preko dosuđenog a do ukupno traženog iznosa, protivtužbeni zahtev je odbijen. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je sud nakon sprovedenog dokaznog postupka, te činjenice da su tuženi protivtužioci obaveze iz predmetnog ugovora ispunjavali u periodu od 22. januara 1993. godine do 22. februara 1998. godine, zaključio da je tužilac protivtuženi dužan da im u skladu sa članom 132. Zakona o obligacionim odnosima, isplati određene iznose na ime povraćaja datog.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 692/11 od 25. oktobra 2011. godine odbijena je žalba tužioca protivtuženog i potvrđena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, a ukinuta je u pogledu odluke o troškovima postupka.

Postupak je u vreme odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi u fazi donošenja trećeg po redu rešenja o troškovima postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 2. marta 1998. godine i da je u pogledu glavne stvari pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 25. oktobra 2011. godine, kao i da je podnosilac ustavne žalbe u taj postupak, kao sledbenik pokojne Jovanke Janjić, stupio u avgustu 1999. godine, s tim što je prethodno u aprilu iste godine u svojstvu tužioca podneo tužbu kojom je takođe tražen raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo njegovom trajanju, niti su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u kraćem roku. Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trinaestogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (raspravljanje o tužbi i protivtužbi, obiman i složen dokazni postupak u kome je saslušan veći broj svedoka i obavljeno dva veštačenja sa dopunama i izjašnjenjima na različite okolnosti), ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje 13 godina, posebno uzimajući u obzir da podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka i da je parnični sud samo u kratkom vremenskom periodu od tri meseca bio sprečen zbog prekida da postupa u ovoj pravnoj stvari.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je , krećući se u granicama zahteva, utvrdio da je podno siocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke .

6. Polazeći od razloga koje podnosilac ističe u prilog tvrdnji o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, te imajući u vidu, sa jedne strane, činjenicu da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, a, sa druge strane, da su osporene presude donete u ponovnom postupku, nakon što je prethodno doneta prvostepena presuda po žalbi podnosioca ukinuta, Ustavni sud je stanovišta da su navodi podnosioca o učinjenoj povredi prava očigledno neosnovani. Po nalaženju Ustavnog suda, obrazloženja osporenih presuda zasnova na su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog p rava, a suprotna tvrdnja podnosioca predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog i procesnog prava. Naime, zabrana donošenja presude na štetu stranke koja se žalila ako je samo ona izjavila žalbu, iz člana 381. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 111/09 i 36/11), odnosi se samo na žalbeni postupak, a u slučaju kada je presuda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak, takva zabrana ne postoji. Pored toga, Ustavni sud primećuje da je protivtužbom tražen povraćaj datog na ime delimičnog ispunjenja ugovora, a ne naknada štete, te da su redovni sudovi sporni odnos raspravili upravo primenom odredaba merodavnog materijalnog prava koje regulišu pitanje restitucije u slučaju raskida ugovora, zbog čega je neosnovano pozivanje tužioca na odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisan način određivanja visine naknade štete, kao i stanovište da suprotna strana nema pravo na restituciju.

Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Nadalje, Ustavni sud ocenjuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na jednaku zaštitu prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe navode o povredi označenog ustavnog prava zasniva na istovetnim razlozima na kojima je zasnovao tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, pri čemu ne ukazuje na različito postupanje sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, niti dostavlja bilo kakav dokaz u tom pravcu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, što samo po sebi ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević