Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 25 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 25 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. T. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 11/10 (ranije P. 2512/88 Opštinskog suda u Vranju) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T. iz V. je 26. decembra 2011. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se pred Osnovnim sudom u Vranju vodi u predmetu P. 11/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je protiv podnosioca, kao tuženog, podneta tužba još 7. septembra, radi utvrđenja prava svojine i državine, a kasnije isplate duga i neosnovanog obogaćenja, te da navedeni parnični postupak još uvek nije okončan. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, donese odluku kojom će naložiti nadležnom sudu da postupak okonča u razumnom roku i odluči o naknadi štete koju trpi zbog suđenja dužeg od razumnog roka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise Osnovnog suda u Vranju P. 11/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud), protiv podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu tuženog, tužioci D.M. i R.M. podneli su tužbu 7. septembra 1988. godine, radi utvrđenja prava svojine, državine i naplate duga. Tužioci su tražili da sud utvrdi da su, po osnovu zajedničke kupovine vlasnici na ½ katastarskih parcela br. 364/2 i 367 u KO Ristovac, a po osnovu zajedničkog ulaganja na ½ zajednički izgrađenog bunara na katastarskoj parceli broj 367 i da su vlasnici na ½ motokultivatora marke „Gorenje“ po osnovu zajedničke kupovine, kao i da se obaveže tuženi da tužiocima isplati dug, po osnovu prodaje parcele u Baru, u iznosu od 1.000.000 dinara

Do donošenja prve prvostepene presude P. 2512/88 od 17. maja 1990. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, Opštinski sud je zakazao 16 ročišta, a jedno ročište nije održano jer nije bilo dokaza da je veštak uredno primio poziv. Na održanim ročištima saslušano je 20 svedoka, sprovedeno poljoprivredno veštačenje, saslušan veštak i tužioci i tuženi u svojstvu parnične stranke, te su spisima predmeta združeni spisi toga suda P. 3630/88, po tužbi tužilaca podnetoj protiv istog tuženog zbog neosnovanog obogaćenja po osnovu proizvodnje sadnog materijala na spornim parcelama, a radi jednovremenog raspravljanja. Odlučujući o žalbama parničnih stranka Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2370/90 od 21. decembra 1990. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su vlasnici 1/2 motokultivatora, dok je u preostalom delu presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, presudom Opštinskog suda u Vranju P. 3150/90 od 21. januara 1992. godine, nakon osam održanih ročišta i jednog neodržanog na predlog tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbijen je u celini tužbeni zahtev tužilaca. Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 1593/92 od 29. oktobra 1992. godine kojom je ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud je presudom P. 4136/92 od 12. septembra 1994. godine odbio tužbeni zahtev tužilaca u celini, a nakon devet održanih ročišta za glavnu raspravu, na kojima je saslušao četiri svedoka, pribavio nalaz veštaka, izveštaj Službe javnih prihoda SO Bar i saslušao tužioce i tuženog u svojstvu parničnih stranaka. Četiri ročišta su ostala neodržana jer su tražili odlaganje tuženi i njegov punomoćnik (dva puta) i punomoćnik tužilaca, a jednom jer je sud parničnim strankama neposredno na ročištu uručio nalaz veštaka. Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1186/95 od 2. novembra 1995. godine ukinuo ožalbenu presudu P. 4136/92 od 12. septembra 1994. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U trećem, ponovnom prvostepenom postupku, nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu, te tri neodržana ročišta (na zahtev tužilačke strane i dostavljanja podneska tuženog neposredno pred ročište, te zbog neuredne dostave poziva tuženom), presudom Opštinskog suda u Vranju P. 2259/95 od 19. novembra 1996. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. U stavu prvom izreke navedene presude utvrđeno je pravo svojine tužilaca na jednoj idealnoj polovini predmetnih parcela, kao i jednoj idealnoj polovini bunara postojećeg na katastarskoj parceli 367, te da ugovori o kupoprodaji bliže navedeni u izreci nemaju pravnu važnost za navedeni deo od jedne idealne polovine predmetnih katastarskih parcela i naloženo tuženom da po izvršenoj fizičkoj deobi pripadajuće delove ustupi u svojinu i državinu tužiocima; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog neosnovanog obogaćenja; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa iz stava drugog izreke; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da na ime duga isplati naznačeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke odbijen je tužbeni zahtev iznad iznosa dosuđenog stavom četvrtim izreke i u stavu šestom određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Protiv ove presude, Okružnom sudu u Vranju, tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je žalbu. Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 570/98 od 28. maja 1998. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnov anu žalbu tuženog i potvrdio presudu P. 2259/92 od 19. novembra 1996. godine u delu izreke iz četvrtog stava o glavnoj stvari, a stavom drugim ukinuo istu presudu u delu izreke iz prvog stava o glavnoj stvari u pogledu odluke u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, iz drugog stava o glavnoj stvari i iz šestog stava o troškovima parničnog postupka i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 351/97 od 25. februara 1998. godine odbijen je kao neosnovan predlog tuženog da se u ovom sporu odredi drugi mesno nadležni sud.

Odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv dela drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 515/99 od 12. aprila 2001. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 570/98 od 28. maja 1998. godine u stavu prvom izreke i presudu Opštinskog suda u Vranju P. 2259/92 od 19. novembra 1996. godine u stavu četvrtom izreke i u tim delovima predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Revizijska presuda sa spisima je dostavljena Opštinskom sudu u Vranju 2. oktobra 2001. godine.

U četvrtom ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 1155/98. Nakon 15 održanih ročišta za glavnu raspravu na kojima je saslušano sedam svedoka, veštak i parnične stranke, te izvedeno poljoprivredno veštačenje i pribavljeni izveštaji Službe za katastar nepokretnosti Bar i Direkcije za nekretnine Bar, zaključena je glavna rasprava 7. juna 2006. godine. Od zakazanih 27 ročišta za glavnu raspravu, 12 ročišta nije održano - uglavnom zbog neodazivanja svedoka i veštaka i nedostavljanja traženih izveštaja, s tim što je punomoćnik tuženog jednom tražio odlaganje, a tuženi jednom izostao iako je bio uredno obavešten radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, te jer su stranke saglasno predložile da se ročište ne održi zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1155/98 od 7. juna 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da sud utvrdi pravo svojine tužilaca na jednoj idealnoj polovini predmetnih parcela, kao i jednoj idealnoj polovini bunara postojećeg na katastarskoj parceli 367; u stavu drugom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da tuženi isplati tužiocima opredeljeni iznos po osnovu neosnovanog obogaće nja; u stavu trećem obavezan tuženi da tužiocima na ime duga isplati iznos od 8.750 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. jula 1994. godine pa do isplate, a u stavu četvrtom odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 3345/06 od 20. novembra 2007. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U novom ponovnom postupku, u kome je prvo ročište održano 6. marta 2008. godine, do razmatranja ustavne žalbe Opštinski sud u Vranju, a kasnije Osnovni sud u Vranju, kao prvostepeni, su zakazali 22 ročišta, od kojih je održano 15, ali prvostepena presuda još uvek nije doneta. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili , pored neuredne dostave poziva svedocima, zajednički predlog stranaka za mirno rešenje spora, te podneti zahtevi za izuzeće sudije i veštaka od strane tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji su usvojeni.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, 7. septembra 1988. godine i da u vreme razmatranja ustavne žalbe još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo 2 5 godine i skoro pet meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku radi o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o više tužbenih zahteva i da je u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja sproveden složen dokazni postupak u kome je sud osim saslušanja parničnih stranaka, upoznavanja sa pismenim dokazima i pribavljanja određenih obaveštenja službenim putem, izveo dokaze veštačenjem i saslušao veći broj svedoka. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koje je sud trebalo da odgovori ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Razmatrajući značaj pravnog interesa podnosioca ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je podnosi lac, iako tuženi, nesumnjivo imao opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje nadležnog suda.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnosi lac ustavne žalbe svojim ponašanjem delom doprineo dužem trajanju parničnog postupka, imajući u vidu da je na predlog podnosioca ili njegovog punomoćnika odloženo četiri ročišta , da jedno ročište nije održano jer je podnosilac izostao sa ročišta iako je uredno bio obavešten o izvođenju dokaza saslušanjem u svojstvu parnične stranke, te da je jednom prilikom predao podnesak neposredno na ročištu. Pored ovoga, ne može se staviti na teret suda odlaganje pojedinih ročišta na zajednički predlog stranaka radi pokušaja rešenja spora mirnim putem (ročišta od 27. novembra 2002. godine, 3. septembra 2009. godine).

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali nadležni sudovi, a, pre svega, prvostepeni sud. Naime, uprkos velikom broju održanih ročišta, koja su u većem delu postupka održavana u prihvatljivim rokovima, nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka je uzrokovano, pre svega, nedelotvornim, a delimično i neažurnim, postupanjem prvostepenog suda. Doprinos Opštinskog suda u Vranju neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka se ogleda, pre svega, u činjenici da je prvostepeni sud pet puta donosio presude koje su ukidane od strane Okružnog suda u Vranju, odnosno Vrhovnog suda Srbije, i to zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a time i pogrešne primene materijalnog prava, ali, kako se navodi i u obrazloženju rešenja Okružnog suda u Vranju Gž. 3345/06 od 20. novembra 2007. godine, iako je na to prethodno ukazivano u dosadašnjem toku postupka, „prvostepeni sud do kraja nije postupio po ranijim primedbama“ drugostepenog suda, tako da je posle više od 25 godine trajanja parničnog postupka pravnosnažno odlučeno samo o malom delu tužbenog zahteva (u pogledu utvrđivanja prava svojine na motokultivatoru). Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presudu u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, broj 70767/01, stav 51 . od 6. septembra 2005. godine i presudu „Cvetković protiv Srbije“, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godin e). Osim toga, Ustavni sud je utvrdio i određene pojave neažurnog ponašanja prvostepenog suda, koje se ogleda u tome da u periodu od 23. oktobra 2003. godine do 11. novembra 2004. godine nije održano ni jedno ročište, a zatim ni u periodu od 12. novembra 2009. godine do 16. februara 2011. godine, iako je tuženi obavestio prvostepeni sud da ne prihvata predlog tužilaca za mirno rešenje spora podneskom od 13. novembra 2009. godine. Neefikasnom postupanju prvostepenog suda u osporenom postupku je doprinela i činjenica da je nakon ukidanja prvostepene presude od 7. juna 2006. godine, u predmetu postupalo troje sudija u funkciji predsednika veća. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu „Lechner i Hess protiv Austrije“, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Doprinos nerazumno dugom trajanju osporenog postupka dao je i Vrhovni sud Srbije pred kojim je postupak po izjavljenoj reviziji tužioca protiv dela drugostepene presude trajao tri godine, za koje vreme je prvostepeni sud zastao sa postupkom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda u Vranju P. 2512/88, sada predmetu Osnovnog suda u Vranju P. 11/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom ustavnog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio sada nadležnom sudu počev od uspostavljanja nove mreže sudova 1. januara 2014. godine, da preduzme sve neophodne mere kako bi se osporeni parnični postupak što pre okončao.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 25 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti